avgust 14, 2018

Aleksandar Meljničuk: Sveto mesto pusto ne ostaje

Kada je neka nacija oslabljena, kada slabi duh i odlučnost da sebe i svoju zemlju brane, na njihovu zemlju počinju da dolaze drugi narodi. U početku se to često događa neprimetno, tako što niko tome ne pridaje poseban značaj, a potom postaje kasno…

Neretko stvaranje etničkih enklava, a obično tako sve i počinje-događa se uz prećutni pristanak vlasti ili čak uz njihovu podršku. Teško je reći čime se oni pritom rukovode. Možda je reč o banalnoj izdaji sopstvenog naroda, možda oni jednostavno ne osećaju pripadnost tom narodu.

Takav primer možemo da vidimo danas u Hersonskoj oblasti Ukrajine, gde se postepeno formira Krimsko-tatarska autonomija.

Međutim, o svemu po redu.

Počelo, sudeći po svemu, odmah nakon pokušaja „blokade Krima“ tj. jeseni 2015.

Oko decembra je postalo jasno, da je „blokada“ bila prvi korak ka stvaranju takozvane „Krimsko-tatarske autonomije“ na jugu blizu krimske granice – administrativno-teritorijalne jedinice u sastavu Ukrajine bazirane na nacionalnoj osnovi.

Generalno govoreći, Ustav Ukrajine ne podrazumeva stvaranje ovih autonomnih oblasti. Čak je autonomija Krima bila formalna. Međutim „ako ne može, a stvarno je potrebno, onda može“.

Ko je zainteresovan za stvaranje takve autonomije?

Jasno je, pre svega – rukovodstvo Medžlisa. Na proleće 2014, zapravo odmah posle Majdana, R. Čubarov (sadašnji predsednik Medžlisa) i M. Džemiljev (bivši predsednik Medžlisa, sada poverenik za krimsko-tatarski narod), izgleda da su primili od A. Turčinova neformalnu saglasnost da im preda Krim na upravljanje. Ipak, zbog rezultata aneksije poluostrva, oni su neočekivano ostali bez posla. To međutim nije smanjilo njihovu volju, i oni su zajedno sa L. Islamovim (Vlasnik informacione kompanije ATR), rešili da naprave sopstveni „mali Krim“ na granici postojećeg. A tamo-kako Bog da.

Izgleda da im je uspelo da zainteresuju svojim projektom zapadne pokrovitelje (otuda učestale posete američkih diplomata u Herson u poslednje vreme). Ove poslednje su prinudile vlasti Ukrajine, koje su se s početka odnosile ka perspektivi nove Krimsko-tatarske autonomije prilično hladno, ka njenoj bezgraničnoj podršci. Može da se postavi pitanje, zbog čega sve ovo treba SAD? Interes je očigledan: Krimsko-tatarska autonomija u Hersonskom regionu posmatra se kao jedan od instrumenata pritiska na Krim, odnosno Rusiju. Reklo bi se da je takav cilj, potpuno u saglasnosti sa interesima Ukrajine. Slažem se. Ipak, po koju cenu?

Pre svega treba da se prisetimo da je reč ne samo o etničkoj enklavi, već o enklavi radikalnog islama. A radikalni islam je skoro uvek terorizam. Već postoje dokazi da lideri Medžlisa sarađuju sa turskim terorističkim organizacijama „Sivi vukovi“ i „Hizb ut-Tahrir-al Islami“.

Istorija takođe pokazuje da prihvatanje stranih etničkih grupa može lako da dovede do međuetničkog sukoba u tim sredinama gde su se naselili „privremeno“ ili „zbog posla“. Ovo se posebno odnosi na narode koji faktički ne mogu da se asimiluju među slovenskim stanovništvom.

Relativno nedavni primer nepromišljene migracione politike je preseljenje mešetinskih Turaka i drugih kavkaskih naroda u Rostovskoj oblasti poslednjih godina postojanja Sovjetskog Saveza. S tim u vezi vredi pomenuti da je sasvim nedavno M. Džemiljev sa govornice Vrhovne Rade predložio da se pored onih krimskih-tatara koji već žive u Hersonskoj oblasti, preseli još petsto hiljada, kao i da se njima dodaju – da ne bude malo, dva miliona mešetinskih Turaka (sada u Ukrajini živi prema raznim procenama od 7-10 hiljada mešetinskih Turaka).

Međutim SAD nisu jedini igrači koji su zainteresovani za stvaranje krimsko-tatarske autonomije. Slične težnje pokazuje i Turska. Turci odavno daju materijalnu podršku Islamovu, Čubarovu i Džemiljevu, verovatno računajući na kulturnu i ekonomsku ekspanziju na jugu Ukrajine (što je razumljivo jer je do 1774. godine Krim u jug sadašnje Hersonske oblasti pripadao Krimskom kanatu- vazalnoj državi Otomanske imperije).

Iako su se u poslednje vreme odnosi SAD i Turske pogoršali (usled verovatne podrške od strane Amerikanaca neuspelom državnom udaru, usmerenog protiv Erdogana), a Turska je počela da se približava Rusiji, na njene interese ka navedenim teritorijama Ukrajine, to nikako nije uticalo. Zapravo samu Tursku u poslednje vreme potpuno zadovoljava staranje krimsko-tatarske ekonomije u Hersonskoj oblasti, čak i bez ikakvog nišana na Krim (barem ne još uvek).

U svakom slučaju, uprkos napetosti između SAD i Turske, u području zajedničkih interesa čini se da su potpuno saglasni. Kao što možete videti, situacija je prilično komplikovana. Ne samo zbog činjenice da se ukrajinska vlast očigledno ne ponaša kao objekt globalne politike, već kao subjekt. Pritom i na svojoj teritoriji. Nesubjektivnost ukrajinskih vlasti potvrđuje i to što čak i veliki protesti lokalnog stanovništva protiv tiranije Krimskih Tatara (decembar 2015. u Kalančakskom i april 2016. u Geničeskom okrugu Hersonske oblasti) ostaju bez ikakvih posledica. Situacija se razvija na takav način da u bliskoj budućnosti u južnim reonima Hersonske oblasti ključne pozicije u vlasti i ekonomiji mogu preći u ruke Krimskih Tatara. Osim toga već sada ljudi Islamova „otimaju“ posao od lokalnog stanovništva.

Trenutno Medžlis ima svoje vojno krilo-dobrovoljački bataljon „Krim“ pod nazivom „Noman Čelebidžihan“ (www.segodnya.ua).

17. decembra 2015. na sastanku M. Džemiljeva i R. Čubarova s predsednikom Turske R. Erdoganom bilo je reči o stvaranju na ukrajinskoj teritoriji na granici sa Krimom, oružanih formacija finansiranih od strane Turske, koje će biti pod kontrolom Medžlisa (qha.com.ua).

Prema tome, iako se masovna migracija islamskog stanovništva na jugu Hersonske oblasti i istiskivanje ukrajinskog stanovništva ne nadgleda, eksplicitni pokazatelji su već vidljivi. Naročito o tome da su izgledi za stvaranje Krimsko-tatarske autonomije veoma realni, nedavno je izjavio poznati ukrajinski političar Roman Bezsmertnji (kherson.life).

Zanimljivo je napomenuti da se u nemačkim (!) novinama u poslednje vreme pojavljuju materijali u kojima postoji zabrinutost u vezi sa „nacionalnom politikom“ koja se sprovodi u Ukrajini. Kao i u kontekstu odnosa sa Turskom (sm. www.contra-magazin.com). Dok je kod nas – tišina.

I na kraju. Sećam se kako sam video u Harkovu natpis na zidu zgrade: „Pam’яtaй, čužinecь, tut panuє ukraїnecь“ (Zapamti stranče ovde vlada Ukrajinac). Pretpostavljam da su pod „strancem“ smatrali „Moskale“ (pežorativna odrednica u ukrajinskom jeziku za etničke Ruse) jer se natpis pojavio odmah posle Majdana. Međutim, sudeći po onome što se dešava danas u mnogim regionima Ukrajine, vladalac uskoro neće biti ukrajinski, a što je još gore čak ni „Moskal“.

Prevod sa ruskog na srpski: Dragana Trifković

Objavljeno 10. 11. 2016.

Izvor: vybor.ua

Povezani tekstovi