avgust 20, 2019

Čojstvo i junaštvo na delekom istoku!

U velikom ratu između Rusije i Japana (1904 – 1905), podršku Rusiji pružle su i njene saveznice Crna Gora i Srbija. Pred početak jedne od mnogobrojnih bitaka u ovom ratu, na megdan su izašla dva ratnika. Japansku vojsku je predstavljao jedan od samuraja, dok je čast Ruske imperatorske armije branio čuveni Aleksandar Lekso Saičić, iz plemena Vasojevića.

 

U ogromnoj ruskoj vojsci, koja je sa rezervama brojala preko million boraca, svoje mesto je pronašao i jedan odred iz Crne Gore, na čelu sa Jovanom Popovićem Lipovcem, ađutant kralja Nikole, pesnik, putopisac, prevodilac. Osim što je zaslužio čin generala ruske vojske tokom ovog rata, nosilac je i brojnih odlikovanja među kojima su i 4 ordena Svetog Georgija.

U rusko-japanskom ratu su učestvovali brojni dobrovoljci iz Crne Gore. Uz J. Popovića Lipovca, Andrije Bakića, Ante Gvozdenovića, koji su stekli čin generala, ostaće zapisano da se mnoštvo njihovih zemljaka, rame uz rame sa Rusima, borilo do poslednje kapi krvi. Jedan od njih ušao je u legendu.

Izvor: Wikipedia

U zaštitu časti Ruske Imperije

U istočnoj Mandžuriji, u blizini Vladivostoka, pod Jun-džu-anom, utaborile su se dve vojske. Dok su ruski oficiri pripremali plan za nastupajuću bitku, a vojnici se međusobno ohrabrivali, ka njima je na konju išao japanski vojnik, izaslanik japanskog komandanta. Stari samurajski običaji nalagali su da pre bitke snage odmere dva najbolja ratnika. Nakon što su bili obavešteni od strane izaslanika da japanci insistiraju na ovaj dvoboj, Rusi su se našli u čudu. Posle  kratkog zasedanja, odlučili su da pristanu na neobičan zahtev, jer povlačenje pred japancima već pre početka odlučujuće bitke podiglo bi moral njihovoj vojsci, ali i označilo Ruse kao kukavice. Međutim, postavlja se novo pitanje. Koga poslati na megdan iskusnom samuraju čije je sečivo već stotinu grla sigurno osetilo? Složili su se da moraju pronaći dobrovoljca, što je pre moguće!

Ubrzo nakon što se pročuo glas o potrazi za dobrovoljcem koji će ukrstiti sečiva pre svih ratnika na bojnom polju sa samurajem, pojavio se pred komandantom visok i mršav čovek – Aleksandar Lekso Saičić.

U početku je komandant odvraćao Saičića od ove namere. Na osnovu fizičkog izgleda, Lekso nije odavao utisak snažnog i neustrašivog vojnika koji bi mogao, makar da parira iskusnom ratniku sa druge strane polja. Međutim, Saičićeva upornost i odlučnost su presudile te su, pored toga što, osim njega nije bilo drugih “hrabrih” dobrovoljaca, glavnokomandujući odlučili da pošalju ovog junaka na megdan.

 

“Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka!“

 

Nakon što je pronašao odgovarajuću sablju i konja s kojim može da manevriše tokom dvoboja, Saičić je izjahao iz uzdrhtale mase ruskih vojnika. Dok se kretao ka sredini uporišta, ka malom parčetu zemlje sa kog će se jedan vratiti na konju, a drugi na rukama svojih saboraca, čuo je u pozadini vojnički marš pomešan glasovima punih uzbuđenja. Hoće li osvetliti obraz junačkih predaka?! Hoće li odbraniti čast svoga knjaza Nikole i majke Rusije?! Hoće li doneti tako neminovan podstrek svojoj vojsci nakon niza neuspeha u ovom ratu?!

U tim trenucima, dok su mu pitanja odjekivala u mislima, iz tabora neprijateljske vojske izašla je crna avet – samuraj, u punoj ratnoj opremi crne boje, galopira na svom konju ka njemu. Aleksandar Saičić se našao oči u oči sa ratnikom koji sledi put bušida, spreman na borbu do smrti!

Kada su utihnula grla vojnika koji posmatraju boj junaka, začuo se juriš konja! Začuo se i prvi zvuk sudarenih oštrica. Sigurni na svojim sedlima ostadoše ratnici posle prvog naleta. Munjevitom brzinom udariše ponovo jedan na drugoga! Svaki sudar oštrica propraćen je uzdasima ostrašćenih posmatrača. U jednom napadu, sečivo samuraja okrznu Saičića po čelu! Dok se krv iz rane slivala Aleksandru u oči, japanski ratnik se spremao za novi i odlučujući napad. U trenucima pribranosti, dok je Saičić brisao krv sa očiju krajičkom rukava, primetio je smrtonosan napad svoga protivnika. Ono što ga je odlikovalo u godinama pre, ali i posle bitke, a to je okretnost, lakoća, brzina, veština, sada se ispoljilo u punom sjaju i pravom trenutku! U magnovenju je izbegao sečivo samuraja i brzim potezom zadaje smrtonosan udarac neprijatelju! Trenuci u kojima poraženi japanski ratnik pada sa svog konja, propraćen je ogromnim oduševljenjem i radosnim uzvicima u redovima ruske vojske.

Lekso je kao pravi junak i častan borac prišao nepomičnom telu svog suparnika i odao mu počast. Nakon toga krenuo je ka svom taboru gde je dočekan kako i dolikuje heroju, uz gromoglasni aplauz i muziku. Uz to, od svojih saboraca dobija nadimak Muromec, po legendarnom ruskom junaku Iliji Muromecu. Čestitali su mu svi od reda. Svakako, najupečatljivije su čestitke admirala ruske carske flote Rožestvenskog, kao i admirala japanske flote Hejhačira Togoa!

Nažalost, posle najbolje moguće uvertire za predstojeću bitku, Rusi nisu uspeli da izvojevaju pobedu. Prema procenama istoričara, bitka pod Jun-džu-anom je završena bez pobednika. Ubrzo nakon ove bitke, Rusija se odlučila za mirovne pregovore sa Japanom. Pregovore je vodio američki predsednik Teodor Ruzvelt koji je zbog toga dobio Nobelovu nagradu za mir. Postignut je mir u Portsmutu 1905. godine kojim Rusija gubi znatan deo teritorije i interesnih sfera.

 

Junak u bojevima. Junak i nakon njih…

 

Aleksandar Lekso Saičić rođen je u Vinickoj, kraj Berana, 5. avgusta 1873. godine. Osnovnu školu završio je na Cetinju gde je nakon toga pohađao i gimnaziju kao pitomac knjaza Nikole. Gimnaziju nastavlja u Dubrovniku, nakon čega prelazi u Beograd gde pohađa Pešadijsku podoficirsku školu. Nakon završetka iste, vraća se u Crnu Goru gde provodi 3 godine kao ađutant vasojevićke brigade. Radi usavršavanja, odlazi u Carigrad gde službuje 3 godine kao poručnik carske garde. Upravo se iz Carigrada uputio na istok, u Rusiju, naslućujući predstojeći rat. U rusko-japanskom ratu ranjivan je čak 3 puta. U Mandžuriji je unapređen u čin kapetana, a sablja kojom je posekao japanskog samuraja danas se čuva u Vojnom muzeju u Moskvi. Takođe, ruska vlada mu je u znak zahvalnosti i za izraženu hrabrost, odredila primanje od 40 napoleona u zlatu do kraja života.

Ubrzo se nakon rata vratio na Cetinje gde mu je knjaz Nikola potvrdio čin kapetana. Slobodno vreme je provodio pišući pesme i prevodeći sa ruskog jezika.

U proleće 1911. izbio je požar u Kraljevskom dvoru. Saičić je ušao u dvor, na drugom spratu kako bi spasio brojne dragocenosti kraljevske porodice. Prilikom skoka sa drugog sprata, zadobio je teške povrede kojima je podlegao u cetinjskoj bolnici “Danilo I” 9. aprila 1911. godine.

Nakon burnog vojničkog života i nesrećnog kraja, iza njega ostala su brojna odlikovanja koja je zaslužio svojom hrabrošću i veštinom, ali i lekcija da čojstvo i junaštvo glavu i obraz čuvaju, pa makar to bilo i u dalekoj Mandžuriji!

Izvor – Restart\Đorđe Aleksić

Povezani tekstovi