novembar 19, 2018

Da li NATO doprinosi ekonomskom blagostanju država članica

U nedostatku bezbednosnih argumenata koji bi Srbiju opredelili ka članstvu u NATO-u, sve češće se u akademskim krugovima, na seminarima i edukacijama koje finansiraju atlantističke organizacije spominje ekonomski argument. Osnova ovakvih tvrdnji tiče se navodnog ekonomskog progresa koje države beleže nakon pridruživanja NATO-u, u vidu povećanja stranih direktnih investicija (SDI), privrednog rasta i ostalih osnovnih pokazatelja ekonomskog razvoja i opšteg blagostanja. Bazična pretpostavka je da investitori i kreditori pozitivnije percipiraju opštu bezbednost države i uslove poslovanja u njoj, u zavisnosti od toga da li je ona članica NATO-a ili nije. Ovakvi argumenti služe kako bi se u stručnoj i onoj manje stručnoj javnosti utemeljilo mišljenje da je jedna od osnovnih pretpostavki ekonomskog razvoja Srbije usko vezana za članstvo u NATO-u. NATO i dvadeset pet godina nakon Hladnog rata traži svoju svrhu, a oni koji zagovaraju integraciju za to imaju i ekonomske argumente. Da li su oni utemeljeni?

Ekonomska bezbednost se može posmatrati kao nacionalni interes ili spoljnopolitički cilj sam po sebi, u kontekstu stranih investicija,globalnih ekonomskih kretanja, cena energenata na svetskom tržištu, ali i u kontekstu bezbednosnih integracija. Sporazumom definisana uloga NATO-a je najpre „da političkim i vojnim sredstvima sačuva slobodu i bezbednost članica.“ Ekonomska dimenzija je po prvi put detaljnije definisana u Strateškom konceptu iz 1999. godine kada je pored odbrambene dimenzije Saveza naglašen značaj između ostalog i ekonomskih aspekata. Time se podstiče ekonomska saradnja u svim oblastima, a posebno u oblastima od neposrednog značaja za bezbednost i odbranu. Ekonomska saradnja unutar Saveza temelji se na principu da će sve zemlje članice „težiti uklanjanju sukoba u svojim međunarodnim ekonomskim politikama i podržavati međusobnu ekonomsku saradnju.“ Takođe, Strategija nacionalne bezbednosti Srbije kaže da je „bezbednost iz pretežno vojne sfere proširena i na druge oblasti, prvenstveno ekonomsku.“

Kada su u pitanju NATO integracije, najčešže se posmatraju dva niza faktora – efekti na ekonomski aspekt sistema odbrane posmatrane države i efekti na njenu ekonomiju uopšte. Tema ovog rada su efekti na ekonomiju države uopšte. Osnovni makroekonomski parametri će biti oni koje atlantistička propaganda najčešće navodi, a to su privredni rast, strane direktne investicije i uslovi poslovanja, dok će nivo analize biti komparativna analiza nekoliko država članica NATO-a – Hrvatske, Mađarske i Albanije. Ovi primeri su najkorisniji zbog slične socijalističke prošlosti i nasleđenim sličnostima u pogledu strukturnih problema sa kojima se njihove ekonomije suočavaju.

Nama geografski i ekonomski najbliži primer je Hrvatska. Sličnija Srbiji po akutnim ekonomskim problemima sa kojima se suočava nego po strukturi BDP-a, Hrvatska je postala punopravna članica NATO-a 2009. godine. Hrvatska ekonomija od tada beleži sunovrat privredne aktivnosti, koji je posebno izražen kroz dva parametra – SDI merene udelom u BDP-u i privrednim rastom merenim procentom BDP-a. Naime, od učlanjenja u NATO 2009. godine hrvatski BDP pada u nesrazmernim intervalima i traje sve do prošle godine, što se može videti na priloženom grafikonu . Takođe, u prvoj godini članstva u NATO-u strane direktne investicije u Hrvatskoj beleže dramatičan pad. Nešto pozitivniji trend je prikazan u narednih nekoliko godina, ali se priliv investicija nikada nije vratio ni na polovinu od onoga tokom 2008. godine. Tek u poslednjih nekoliko kvartala hrvatska ekonomija beleži izvesne znake oporavka kroz minimalan privredni rast. Međutim, hrvatski javni dug će tokom ove godine premašiti 90 posto BDP-a , što ovu državu lansira na alarmantno prvo mesto kada su države bivše Jugoslavije u pitanju.

Mađarska je postala članica NATO-a 1999. godine. Njen privredni rast je vezan za godine nakon propasti komunizma, što je karakteristično za svaku postkomunističku ekonomiju. Nakon turbulentnog perioda postkomunitičke stabilizacije do polovine devedesetih, Mađarska ostvaruje stabilan privredni rast koji iznosi solidnih 3 do 4 procentna poena godišnje . Takva situacija ostaje do pretkriznih godina 2007. i 2008, kada se na ekonomiju reflektuju unutrašnje političke razmirice i smena vlasti. Mađarski privredni rast se, dakle, nije promenio ulaskom u NATO niti pokazao bilo kakvu vrstu zavisnosti od članstva u Savezu, već je zadržao promenljive amplitude sa uglavnom negativnim trendom izazvanim lošim upravljanjem i spoljnim pritiscima.

Albanija je postala članica NATO-a 2009. kad i Hrvatska. Njenu ekonomiju karakteriše posebno teško nasleđe u vidu nekadašnjeg izolacionizma, izuzetno nerazvijene privrede, kao i političke krize i nestabilnosti tokom devedesetih godina. Albanska ekonomija je poput ostalih slabo razvijenih država komunističkog bloka beležila impresivne stope privrednog rasta, da bi nakon učlanjenja u nato 2009. godine njen rast BDP-a doživeo sunovrat i gotovo se prepolovio. 2010. godine albanska ekonomija beleži blagi oporavak, da bi narednih godina usledio konstantan pad do nivoa koji je tek nešto viši od za oporavak nedovoljnih 1 posto BDP-a. Strane direktne investicije su u istom periodu takođe dramatično pale, dok je udeo industrijske proizvodnje u BDP-u prepolovljen u odnosu na komunistički period, a sada varira u rasponu oko 15 posto BDP-a .

Pored makroekonomskih parametara, važni su i faktori koji se tiču uslova poslovanja u nekoj državi. Kada se ima u vidu Doing Business lista koja meri kriterijume važne za investiranje poput započinjanja biznisa, mogućnostima kreditiranja, mogućnostima prekograničnog trgovanja, porezima i drugim relevatnnim merilima , situacija takođe ne ide u prilog zagovornicima integracije u NATO. O tome dovoljno govori podatak da 11 od prvih 20 zemalja na svetu po ovom kriterijumu nisu članice NATO-a . Kada je u pitanju region Evrope i centralne Azije u kome se mi nalazimo, rezultat je još nepovoljniji – 14 od 20 prvih na listi nisu članice NATO-a. Međutim, kada se ima u vidu negativan ekonomski parametar kao što je javni dug, među prvih 30 na listi čak 15 su članice NATO-a. Po prilivu stranih investicija u prvih 30 na svetu 18 nisu članice NATO-a .

Razvijene ekonomije uđu u fazu kada nemaju impresivne nominalne stope privrednog rasta, dok one u razvoju beleže visoke stope privrednog rasta ukoliko njihove vlade vode kvalitetnu ekonomsku politiku. Srbija je u vreme najvećeg zahlađenja odnosa sa Zapadom zbog pitanja Kosova i Metohije imala privredni rast iznad danas nezamislivih 5 procenata , dok je trenutno de facto u predvorju NATO-a, potpisnica vipe sporazuma sa ovim Savezom, i od strane SAD i EU percipirana kao bezbedna destinacija, sa privrednim rastom koji je tek nešto iznad nule i jednom od najmanjih prosečnih neto zarada u Evropi.

Ekonomski progres po bilo kom od ponuđenih najvažnijih kriterijuma kojima se meri ekonomska razvijenost, dakle, ne zavisi od učlanjenja u neku bezbednosnu organizaciju poput NATO-a, već od niza ekonomskih parametara – fiskalne i razvojne politike vlade, globalnih ekonomskih trendova, cena energenata, cikličnih ekonomskih perioda imanentnih kapitalističkim privredama, konkretnih problema vezanih za svaku pojedinačnu ekonomiju itd. Ne postoji nikakva pouzdana niti dokazana korelacija između ekonomskog razvoja i članstva u bilo kojoj međunarodnoj bezbednosnoj organizaciji, pa samim tim ni u NATO-u. Čak i ukoliko bi se takve varijable u potpunosti odstranile iz posmatranog modela, na osnovu priloženih podataka je jasno da samo članstvo u NATO-u ni na koji način ne utiče na ekonomiju države članice, već samo služi kao slabašan argument NATO lobista u nedostatku drugih.

Bibliografija:
1. Priručnik za NATO, Forum za bezbednost i demokratiju, Beograd 2009.
2. Strategija nacionalne bezbednosti Srbije, 2009.
3. http://www.ceicdata.com
4. http://www.cia.gov
5. http://www.data.worldbank.org
6. http://www.doingbusiness.org
7. http://www.economywatch.com
8. http://www.nato.int
9. http://www.stats.oecd.org
10. http://www.theglobaleconomy.com
11. http://www.tradingeconomics.com

Tekst priredio Ivan Ristić, Master političkh nauka

Povezani tekstovi