jul 20, 2018

Danica Maksimović: Umetnost ne podnosi kompromis

Kako su izgledali vaši glumački počeci?
Kada sam krenula u Beograd, želela sam da upišem FDU, ali iz prvog puta nisam uspela, pa ni iz drugog. Moji roditelji nisu znali šta želim, a nisam htela ni da im kažem, jer sam znala da je gluma za njih bila apstraktna profesija. Oni su hteli da upišem nešto konkretno, a konkretno je za mene značilo pravo. Zbog toga sam upisala Pravni fakultet, dve godine studirala pravo i nosila na uvid indeks i pokušavala da budem primljena na akademiju.
Primio me je čuveni profesor Minja Dedić, nažalost, nedavno je preminuo, bili smo svi potreseni. Doživeo je lepe godine, ali smo nekako navikli da je on negde tu i da nas sve posmatra.
Kada sam primljena na akademiju nisam bila svesna, jer su prozivali moje ime, a ja ne čujem…

Koliko je tada sistem podržavao mlade glumce i talente u umetnosti u odnosu na danas?
Bila je velika država, mnogo više se ulagalo u kulturu. Sramota je što su nas tako rasturili i razbili, uz velike žrtve, sa svih strana. Veliki je to greh, prema zemlji, bez obzira koliko je to bila neka veštačka tvorevina. Širili smo bratstvo je jedinstvo, moj rodni Aranđelovac bio je bratski grad sa Ptujem, a s obzirom da sam bila predsednik omladine, odlazili smo tamo, a i oni su dolazili kod nas. Bile su intenzivne i lepe razmene sporta i kulture. Kasnije sam primećivala da je tinjalo nešto, ta neka netrpeljivost osećala se u vazduhu i nažalost, prisustvovala sam događaju u Sarajevu kada je buknuo taj nesrećni rat.
Bila je velika zemlja, a mnogo manje akademija. Ono što danas doživljavamo, to su akademije glume koje su privatne, ako platiš ti si glumac. Ja ne verujem da postoje takve škole koje vam garantuju da vi platite da budete talentovani. Ne može svako da bude glumac ko plati, i ne samo glumac, nego bilo kojom vrstom umetnošću da se bavi. Morate da imate dar od Boga, a ono sledeće je rad. Nisam sigurna da su tolike akademije neophodne, jer sve je manje mesta za mlade ljude. Ima darovitih, ali to se kasnije sve probere i onda dolazimo do stanja da neki nemaju šansu ni da počnu, postaju nesrećni ljudi.

Iza vas je jedna impresivna karijera. Sigurno ste dobijali ponude da igrate u inostranstvu. Šta vas je zadržalo?
Porodica i jezik, koji je velika barijera. Mi imamo velike i priznate glumce u svetu, mnogi su odlazili, poput Mićanovića, zatim Šerbedžije, koji igra uvek uloge Rusa ili likova iz Istočne Evrope, ali mogu reći da nisam ni želela. Uvek sam mislila da ovde imam dovoljno prostora. Igrala sam u koprodukcijama, sa Italijanima najviše. Uvek sam tako razmišljala, a i danas, iako sam u penziji, radim više nego ikada. Nisam neko ko preko hleba traži pogaču. Kada mirno radiš, kada si zadovoljan, kad postoje rezultati, koji su primetni, ne treba mi da budem tamo negde deseta, petnaesta ili dvadesethiljadita. Neki su morali da odu, Mira Furlan je bila prinuđena, divim joj se zbog toga, ali se vraća, radi, piše… Postoji kod ljudi i poriv da se oprobaju, ali mislim da sam ovde korisnija. Tako gledam na stvari, bez obzira što to nikad nije adekvatno plaćeno, najbolja satisfakcija za umetnika je aplauz i zadovoljna publika.

Da li je bunt u prirodi umetnika?
Umetnost ne podnosi kompromis. Čim ste pristali na kompromis, vi ste izdali sebe. Ako ne idete srcem, do poslednjeg atoma, punom snagom, od malog prsta na nozi do poslednje dlake na glavi, ako ne verujete u to, onda to nije umetnost. Ja se nikada nisam priklanjala, nisam bila ni na jednoj ni na drugoj strani, mirno spavam, nikome ništa ne dugujem, sve što sam u životu uradila, pripada meni, mojim promišljanjima i duši.
Bilo je teških trenutaka, ali sam uvek bila veliki borac, feniks koji se diže iz pepela.

danica maksimovic

Posetili ste Australiju sa predstavom Hipnotizer?
Nosim predivne utiske. Svi mi kažu „Dano, tako si se napunila pozitivne energije“. Bili smo tamo dve nedelje, mogli smo mnogo toga da vidimo, obišli smo Sidnej, zatim Adelejd, samo smo se u Melburnu kratko zadržali, ali smo stvari ostavili na portirnici i krenuli u obilazak. Melburn je predivan, on mi najviše liči na neki evropski grad.
Ništa slično nisam videla u životu, Pert, Sidnej, Adelejd, Melburn, to je nešto čarobno, toliko čisto, veliko prostranstvo, izražene boje… Imam divne fotografije.

Kakvo je interesovanje naših ljudi?
Sale su bile pune. Napravili su odličnu reklamu, otvorili sajt, gde su najavili predstave. Kako su mi preneli ljudi iz organizacije, odavno nije bila neka predstava sa troje glumaca, bukvalno posle dvadeset godina smo ponudili nešto drugo, kompletnu predstavu od sat i po, jednu vrlo intrigantnu priču – i da se smeješ i da plačeš. Mnogi su tamo po nekoliko decenija i navikli su da žive, ali žele da vide svoje. Srce radi, vuče ih.

Da li su naši ljudi drugačiji nego ovde. Postoji li nešto neobično što ste primetili?
Primetila sam da oni koji su otišli tamo kao „Dražićevci“ i dalje gaje taj kult, slike, skulpture, kokarde, a tako gaje i decu, dok oni koji su bili komunisti na isti način. Neverovatni su.
Meni je bilo drago da smo mi njih ujedinili, možda se oni ne druže među sobom, ili imaju neku distancu, ali su svi bili na predstavi.

Igrate medicinsku sestru u seriji „Urgentni centar“. Koliko je teško ući u lik medicinske sestre?
Nije nam bilo lako. Dobila sam poruke od doktora sa VMA „Carice“. Meni je drago da ljudi koji su iz profesije daju komentare. Mi smo prošli ispit kod njih. Srećni su što smo njihov posao i njihovu profesiju obrađivali kao umetnici, ali smo bili i autentični. Uspeli smo u tome. Drago mi je da to ljudi prepoznaju. Tražili smo i imali stručnu pomoć, bili smo u salama za operacije, krv je krv i veoma je teško. Od kad smo počeli da radimo seriju, mnogo više cenim medicinske radnike, posebno na Urgentnom centru. Iz minuta u minut se menjaju stvari, da li će neko da dođe sa prostrelnom ranom, neka saobraćajka…

Zašto se kulturna elita u ovoj zemlji ne čuje?
Zato što ljudi koji imaju šta da kažu sklanjaju pred primitivizmom. Pitala sam se gde je SANU, gde su ti ljudi. Postoji tihi bojkot, uvek smo u manjini, a postoji stara poslovica „čega se pametan stidi, time se lud ponosi.“ Ljudi se sklanjaju od obesti, kriminala, stanje je takvo da vam uđu u kuću i opljačkaju i ništa se ne desi. A vi živite časno i pošteno.
Gledaš kako časno da prođeš kroz taj brlog i tu prljavštinu, a da te ne povrede. Ja sam bila opozicija i opoziciji, zato što mislim da je moj posao vrsta umetnosti gde se ti ceo daješ. Nemam potrebu da pripadam, jer moja profesija je moja partija. Na sceni, kada igram, ne bi trebalo da dajem poruku da nekom pripadam, to nije zdravo u profesiji. Ja sam svoja, igram ulogu u svoje ime, imenom i prezimenom stojim iza svega što kažem i uradim, i nema razloga da negde budem lojalna nekome ko će biti jedno vreme. A ja trajem 37 godina. Koliko je bilo predsednika i premijera, partija, koje su se udruživale i razdruživale, a ja sam uvek bila na svom radnom mestu. Mrsko mi je kada vidim kako se ljudi laktaju i kako dolaze do različitih stvari. A sve se vidi, sve je transparentno – kako se dobijaju pare za film, za neke projekte, sve je vidljivo i kako vas guraju od sebe, kada kažete istinu. A istina boli.

Koliko je Ministarstvo kulture, ne samo ovo, već godinama unazad, doprinelo uništenju kulture?
Čim su im oduzeli moć, čim su prestali da imaju svoj novac, nego moraju da mole Ministarstvo finansija za bilo koji projekat, onda ste prinuđeni da svaštarite. Niti su uspevali da zaštite spomenike od značaja i važnosti – muzeji nam ne rade, sistemski nisu uredili stvari, a itekako imamo šta da ponudimo.
Ne znam ni kada će, ni ko će, jer je umetnost ovde uvek bila na margini. Naša kulturna baština je toliko bogata, a ona je uvek ogledalo naroda. Naša kultura bi trebalo da je na adekvatnom nivou koji mu pripada, a nažalost sve je marginalizovano i obesmišljeno.
Na primer, od kada se otvorila kinoteka, ljudi imaju šta da vide, dolaze čak i iz inostranstva, a za vreme proteklog FESTA, uvaženi gosti su sa oduševljenjem posmatrali raritete koje imamo da ponudimo.

Vaš sin, Miloš Lolić, uspešan je evropski i svetski reditelj? Greh je za Srbiju što ne živi ovde. Da li ovaj sistem ne trpi talente?
Ne da ne trpi talente, nego kada on uradi nešto inovativno, nešto što pomeri granice, to ne podnose. Kod nas je sistem izgrađen po principu da nema talasanja. Ako se izdvajaš, nešto nije u redu, pa hajde uvek da idemo modelom resavska prepisivačka škola. Taj put je najsigurniji. Šta će nama to nešto drugo.
U svetu su ga prepoznali, bitno je da radi…
Vrlo teško izdvoji vreme da ovde uradi neku predstavu, jer dve godine unapred ima raspored. Tamo kada se najavi premijera nema pomeranja, za razliku od nas, gde može i da se otkaže. To je izraz profesionalnosti i uređenog sistema, jer možete uvek da isplanirate svoje vreme.
Išla sam da gledam, oduševila sam se uređenosti pozorišta, kulturnoj tradiciji naroda. Trenutno radi u najboljem nemačkom pozorištu, ali koga to briga ovde. Retko ko ovde i objavi vest kada dobije nagradu. To izgleda tako tužno, sitno, u smislu duha, jer čim niste spremni da vrednujete nešto dobro, znači da niste sposobni da ga prihvatite.

 

Izvor: Srpski glas

Razgovarao: Slaviša Pavlović

Povezani tekstovi