decembar 15, 2017

Dejan Stojiljković: Imamo državu kakvu zaslužujemo

dexa cover

Dejan Stojiljković, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, povodom izlaska nove knjige „Nemanjići – U ime oca“ koju je napisao zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem, govori o najpoznatijoj vladarskoj porodici, kulturi i Srbiji.

Nemanjići – U ime oca. Knjiga je prilagođena za svu književnu publiku. Osim što je bio osnivač srpske države, kako biste predstavili Nemanju kao čoveka?
Inteligentan i veoma obrazovan za to vreme, pobožan ali ne i fanatičan, dobar diplomata i vojni strateg, muž, otac, porodični čovek. Vitez i patriota koji je sebe potčinio višim ciljevima.
U knjizi opisujete sukob dva brata – Nemanje i Tihomira?
Tihomir je bio najstariji a Nemanja najmlađi sin župana Zavide. Samim tim, Tihomir je bio predodređen da nasledi presto. Međutim, on nije imao državničke i moralne kvalitete kakva je imao Nemanja i nije delio tu specifičnu viziju slobode. Jednostavno, Tihomir je bio zadovoljan kao tuđi sluga, vazal, dok god to njemu lično odgovara. Zato se i desio raskol među braćom koji je kulminirao u bici kod mesta Pantine na Kosovu, gde je Nemanja porazio Tihomirove vazalne trupe, a sam Tihomir poginuo.

nemanjici_u_ime_oca-vladimir_kecmanovic-_dejan_stojiljkovic_vČini se da je naša istorija od tada stalno obeležena sličnim svesrpskim bratoubilačkim ratovima? Da li je to prokletstvo prvog sukoba ili gluposti potomaka?
Po tome ispada da je srpska država začeta bratoubistvom, ali nije sve baš tako jednostavno, naročito ako imamo u vidu primere iz istorije drugih naroda, od Engleza, preko Francuza do Turaka. Tihomir se, baš kao, recimo Vuk, brat despota Stefana Lazarevića, priklonio neprijatelju, a protiv svog naroda. Nemanja je bio u situaciji da bira između svog brata i svog naroda, nije to bio lak izbor, ali je bio logičan.

Ideja da započnete sa pisanjem knjige potekla je od Dragana Bjelogrlića, koji je želeo da napišete scenario za televizijsku seriju. Kako stoje stvari, zbog finansijskih sredstava, serija se još uvek neće raditi, a sramota je da Srbija nema film o svojim velikanima. Da li uopšte postoji „nada“ da će se nekad započeti sa tim projektom?
RTS je raspisao konkurs za scenario i žiri je odlučio da je najbolji onaj koji je uradio Gordan Mihić. Kako sam čuo, planiraju da po tome snime seriju. Ja im želim sve najbolje. Kecmanović i ja trenutno sa Draganom Bjelogrlićem radimo na jednom drugom projektu, seriji „Senke Balkana“ koja se događa 1928. u Beogradu i spoj je trilera i mistike. Za snimanje serije koja se događa u srpskom srednjem veku potreban je, za naše uslove, ogroman budžet. Nisam siguran da li bilo ko od naših producenata može da istera tu priču u ovom trenutku, ali ako uspe, ja to pozdravljam.

Koliko danas ličimo, kao narod, na naše pretke iz doba Nemanjića?
To je teško pitanje. Vremena su se promenila. Živimo u nekom drugom dobu gde važe sasvim drugačija pravila. Mislim da smo, kao narod, izgubili kontakt sa prirodom, pre svega, onda sa Bogom, pa na kraju – jedni sa drugima. Ali nismo jedini kojima se to desilo. Sada je na delu jedan isprazan tradicionalizam, kao, misliš da si veliki Srbin ako obučeš anteriju, staviš šajkaču na glavu i obučeš opanke pa dižeš tri prsta dok harmonika svira disko… To je pozerstvo. Baš kao i tzv. kozmetičko pravoslavlje gde se upražnjavaju crkveni rituali, posti, pričešćuje… a izostaje razumevanje vere kao takve i istinski život po Jevanđelju, onakav, kakav je, recimo, vodio patrijarh Pavle. Ono što me najviše plaši jeste odumiranje porodice kao osnovne ćelije društva, ako se tako nastavi, kad se oprostimo od porodice, možemo slobodno da se oprostimo i od države.

galerija01Knjiga će, po planu, izlaziti u nastavcima?
Tako je. Drugi deo, koji se zove „Dva orla“, izlazi u septembru i u njemu ćemo obraditi godine u kojima je Nemanja udario temelje srpskoj državi. Biće tu svega, i susreta sa Barbarosom i kontraverzne teme vezane za Bogumile… Mada istoričari kažu da nije baš toliko kontraverzna kako neki vole da je predstavljaju, pokušavajući da svemu tome daju moderan ideološki kontekst, što je debilno, ali nećemo bežati od toga. U trećem delu koji će izaći do kraja godine i nositi naslov „U ime sina“ privodimo kraju Nemanjino žitije, pričamo o povlačenju sa prestola, monašenju, njegovom odnosu sa sinom Rastkom tj. svetim Savom, izgradnji Hilandara, poslednjim danima provedenim u postu i molitvi… Nakon toga ćemo raditi trilogiju o svetom Savi.

Da li biste mogli da izdvojite jednog od Nemanjića kao najvećeg među najvećima?
Za mene je to čovek koji je bio Nemanjić po majčinoj krvi – despot Stefan Lazarević Visoki. Jedna od najznačajnijih ličnosti naše istorije. Nemanja je stvorio srpsku državu a njegov potomak Stefan ju je sačuvao uz nesebičnu ličnu žrtvu. Odgovorno tvrdim da danas ne bi bilo srpske države da nije bilo despota Stefana Visokog.

Takođe, u knjizi „Duge noći i crne zastave“ pisali ste o Srednjem veku i vremenu koji je prethodio Boj na Kosovu? Zbog čega je ta bitka označena kao prekretnica u našoj istoriji, kada smo decenijama kasnije imali državu i bili nezavisni?
To je zbog guslarskog mazohističkog mita nastalog nekih tri veka posle bitke. Trebala nam je, u to vreme, izgleda neka propaganda da se nariče nad propalom srpskom državom, iako je diskutabilno da li su Turci trijumfovali na Kosovu. Po onome što znamo o samom toku bitke i onome što se desilo posle nje – te turske pobede jednostavno nije bilo. Taj mit je obnovljen u vreme tzv. „buđenja naroda“ uz Miloševićev govor na Gazimestanu i skandalozno loš Šotrin film prepun proizvoljnosti i materijalnih grešaka (od kojih takođe boluje i Simovićeva drama po kojoj je rađen) ali je bio savršen uvod za katastrofu koja će označiti početak kraja SFRJ i uvesti nas sve u besmislen građanski rat. S obzirom da je raspad Jugoslavije pre svega orkestriran spolja a „veliki“ nacionalni vođe radili po diktatu svojih gazdi iz Berlina i Vašingtona, ne bi me iznenadilo da su oživljavanje i zloupotreba kosovskog mita smućkani u laboratoriji neke strane obaveštajne službe.

knjigaSrpsko književno društvo je nedavno protestvovalo protiv ministarstva kulture zbog raspodele sredstava. To su uradila i druga udruženja iz različitih oblasti. Da li nam je uopšte potrebno ovakvo ministarstvo kulture?
Mislim da je pravo pitanje da li nam je potrebna kultura koja ne može da postoji ako ne troši novac poreskih obveznika. Veliki Tomas Berhard je u jednom intervju-u rekao da ako umetnici ne mogu sami da se izbore na tržištu onda i ne treba da se bave tim poslom i da država ne treba da finansira umetnike. Stalno gledam i slušam kolege koji neprestano kukaju da su negde uskraćeni, ta jagma i prosjačenje državnih para mi ponekad donosi veliki transfer blama pa mi često dođe da neke od njih pitam: „Aman, ljudi, umete li vi nešto da stvorite a da vam se pre toga ne obećaju pare iz državne kase?“. Da se razumemo, ja jesam radio neke nekomercijalne projekte, kao što su, na primer, oni vezani za strip. Ali je zato država lepo punila budžet razrezujući porez na moje knjige koje su bile bestseleri. E, pa, ako je tako, onda taj novac treba valjda da potrošimo i mi, koji smo ga, u prvom redu, i doneli u budžet. Međutim – ne, dežurni branioci kulture su uglavnom ljudi koji su tokom čitave svoje karijere znali da uzmu, a retko kad da daju. Večito na nekim platnim spiskovima, u upravnim odborima, u žirijima, komisijama, zaposleni u kulturnim centrima, pozorištima, bibliotekama… Direktori, savetnici, urednici, ovi, oni… Koja god da je vlast, ko god da je ministar kulture, oni sviraju uvek istu tugaljivu melodiju o tome kako nam propada kultura. Pa propada u prvom redu zbog vas, gospodo paraziti, jer ste od nje napravili biznis od kog dobro živite decenijama, a tek onda zbog ministara koje mrzi da se bave svojim poslom, bahatih političara i pevaljki odmetnutih u pisce.

Da li je upravo ovakav „rad“ države doprineo tome da, kako ste rekli, „Kristijan Golubović bude uzor mladima umesto Živojina Mišića?“
Mislim da to više odražava karakter nas kao naroda. A zasigurno da imamo državu kakvu zaslužujemo.

Kako posmatrate na budućnost kulture u Srbiji? Hoće li nam rijalitiji, političari i neka kvazi elita „doći glave“?
Ko hoće da se kulturno „uzdiže“, da čita dobre knjige, gleda dobre filmove, ide u pozorište… Neće ga nikakva Farma, političar ili loša kulturna politika sprečiti u tome. U mnogo gora vremena, kao što su, recimo, bile devedesete, ja sam kao klinac puno čitao, išao na koncerte, u bioskop… Kultura je stvar individualne mentalne higijene, sa njom je slučaj isti kao i sa onom drugom higijenom, fizičkom, ako neko neće da se kupa, ništa društvo ne može tu da učini.

 

 

Izvor: Srpski glas, Melbrun
Autor: Slaviša Pavlović

Povezani tekstovi