decembar 17, 2017

Goran Gocić: Izgleda da je čoveku najteže da bude to što jeste

g.gocic

Tai je tvoj prvi roman, za koji si dobio Ninovu nagradu. Mediji su to predstavili kao iznenađenje. Koliko je Tai promenio tvoj život?

Imao sam čudan zavet, dugoročni pakt koji sam sporazumno potpisao sa sobom – da ću biti racionalan, pismen novinar i osvešćen, stručan kritičar. Tog kursa sam se slepo držao cirka pola veka. Svo to vreme je u meni čučao jedan potcenjen pisac, bez samopoštovanja, bez podrške, potpuno nespreman za život i priključenija. Međutim, kako je to jednom lepo sročio Čedomil Veljačić, u pedesetoj sam se malo osamostalio. Pustio sam tog jadnika napolje. Rešio da budem to što jesam. Da ukinem njegovo sužanjstvo. Da iskažem ono što sam dotad pažljivo krio. Emocije. Utopije. Porive. Maštu. Doživeo sam, dakle, neku vrstu spisateljske epifanije u zrelim godinama. Ne znam šta sam čekao svo to vreme. Izgleda da je čoveku najteže da bude to što jeste.

Roman Tai je najupečatljivija posledica tog raščišćavanja sa sobom. Biografija mi je bila već okrenuta naglavce, a obe hemisfere, i moždane i geografske, uključene dok sam pisao taj roman. Onda su moja uporno skrivana emocionalnost i Tai pušteni zajedno u svet i tamo su dobro primljeni. Malo su se i osilili. Ja sam mislio da je Tai, u najboljem slučaju, kamerni, dirljivi tekst za obrazovane, senzibilne ljude. Ali romanu Tai se više dopalo da se predstavlja kao bestseler, klasik, šta li. Krenuo je da mi zaviruje u ormare, brlja po bankovnom računu, meša se u poslove, stilizuje me iz korena. Nešto kao kad deca doguraju dalje od roditelja pa postanu pomalo osorna i didaktična u diskusiji s njima. Tako da odgovor na tvoje pitanje jeste da se oko mene potonjih godina steklo nekoliko burnih faza promene života. I to na bolje.

Dobio si i nagradu Miloš Crnjanski, a ove godine, Nagradu za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka Srbije za 2014. godinu. Koliko priznanja i nagrade podstiču stvaraoce?

Književne nagrade dodeljuju stručni žiriji. Ako su novčane, dolaze iz državne kase. One imaju vlastite favorite. Kreiraju svoje pobednike. Kažu da ih je u Srbiji nekoliko stotina. Ideja te hipertrofije nagrada je upravo podsticaj – da bavljenje pisanjem, što je, kao što i sam znaš, u biti teška i nezahvalna rabota, zajednica nekako verifikuje i ohrabri. Svi vole da budu pobednici. Svi vole da budu primećeni. Međutim, jedina nagrada sposobna da stvara pisce, proizvodi karijere, generiše bestselere – jeste Ninova. Imao sam sreće da uhvatim jednu, poput neke devojke ne baš mnogo zainteresovane za udaju, kojoj pravo u ruke uleti bidermajer. Voilà! Reći da sam podstaknut je eufemizam. Dirljivu sam stvar čuo od kolege Milete Prodanovića, čiji je roman Arkadija dobio dva, a Tai tri glasa tokom žiriranja: Tebi je ta nagrada bila potrebnija nego meni.

Tai predstavlja susret dve kulture – Istoka i Zapada. Koliko su dve kulture slične, u suštinskom smislu? Šta ih to povezuje?

Zapad možemo posmatrati kao donekle monolitnu celinu. Zapadne države dele vrednosti, istorijske misije, tržišta, interese. Tendencija je da one postaju međusobno sve sličnije. Kad govorimo o Istoku, razlike su daleko dramatičnije i kao da se na naše oči uvećavaju. Istok je talibanski Avganistan i polno liberalni Tajland, visokotehnološki Japan i srednjovekovni Nepal, pusta, stočarska Mongolija i prenapučeni, urbani Singapur. Tu ima malo dodirnih tačaka. Azija je najšareniji kontinent. Ali univerzalne kategorije važe za sever, jug, istok i zapad podjednako. I onaj u Severnoj Koreji i onaj u Konektikatu u biti hoće isto – uzbudljivu mladost i sigurnu starost, solidno obrazovanje i pristojno radno mesto, stabilnu valutu i udobnu kuću, mir i porodicu, samopoštovanje te konačno i poneki kapric. Povezuju ih opšte kategorije tog ranga, a razdvaja sve ostalo – običaji, jezici, religije, ideologije, državne granice, njihovi vlastodršci.
Na ovom nivou ljudi jesu braća i sestre povezani zajedničkim htenjima. Ali pre nego što zazvučim kao Marks ili Dalaj-lama, dodaću i jedan otrežnjujući podatak. Biračko telo je kao razmaženo dete: ono insistira na svojim privilegijama, udobnostima i džeparcu makar roditelji morali da zbog toga lažu, kradu i ubijaju. I tako ljudi, narodi i kontinenti, upravo zbog svojih sličnosti, postaju jedni drugima dušmani.

tai

Radio si u medijima kod nas i u inostranstvu? Koliko se razlikuje princip i metodologija rada u Srbiji i Engleskoj?

Jedino s kojim mogu da uporedim naše novinarstvo je upravo to, englesko. Rekao bih da su britanski mediji bar deklarativno racionalniji, potkovaniji. Istina je da je novinarstvo u najvećim uzletima blisko literaturi – kako vidimo iz članaka Nušića, Eka, Markesa. Ali kod nas se svi odreda, pa i loši pisci i rđavi kolumnisti, pozivaju samo na vlastite utiske. Naše je novinarstvo raspevano, nedisciplinovano, nepotkrepljeno, kafansko, navijačko. Traži da mu se veruje na majke mi. Nema dovoljno stručnosti, utemeljenja, trezvenosti, nema dovoljno istraživanja, analize, činjenica, dovoljno dugoročnog rada, dovoljno uredničkih intervencija. Ljudi svoje kolumne, koje bi trebalo da su vrhunac novinarskog umeća, shvataju kao blogove, kao neku vrstu deponija za nasumična i neuredna razmišljanja. A tu gde mi šepamo, Britanci prednjače. S druge strane, ne treba ni idealizovati udaljene svetove. I kod njih ima partijske agitacije, ideologizovanja, cenzure, novinskih patki i prevara, nelojalnih saveza, lažnih tragova, samo što s njima duže žive, bolje ih pakuju i veštije kriju.

Tvoja beseda prilikom dodele Ninove nagrade izazvala je veću pažnju i medija i kritike, nego što je to slučaj sa ranijim dobitnicima. Da li je taj „nenametljivi patriotizam“ iskazan kroz priču o tvom povratku sa Zapada i zabeleženom uspehu u Srbiji vratio nadu pojedincima koji su odavno digli ruke od uspeha u Srbiji?

Voleo bih da verujem da jeste. Luksuz moje lične antipolitike jeste što sam uzeo sebi za pravo da javno kažem šta osećam i šta mislim. Izrazio sam na dodeli svoje uzbuđenje i to je ljudima bilo dirljivo. A takva rabota i jeste poziv pisca. Zanimljivo je da moj novi roman Poslednja stanica Britanija ima istu tezu kao ta beseda: neki Goran Gocić se koleba u emigraciji i nalazi razloge da se vrati iz Britanije u Srbiju. Bio bih u načelu protiv korišćenja književnosti i medijske pažnje za političku agitaciju, ali možda je, kako ti kažeš, i taj moj nenametljivi patriotizam već neka idelogija. Nadam se da će apeli iz besede i iz romana delovati na nekog – da neće baš svi dići ruke od uspeha svoje zemlje i uspeha u svojoj zemlji.

Povezani tekstovi