decembar 17, 2017

Goran Jevtović: Sistem odbrane Srbije je pod potpunom kontrolom NATO

IMG_7792jj

DT: Poštovani pukovniče Jevtoviću, poslednjih meseci aktivno analizirate dešavanja u Vojsci Srbije. Objavili ste niz tekstova na političkom portalu Fond Strateške Kulture, u kojima ste čitaocima razjasnili mnoge nedoumice vezane za rad Ministarstva Odbrane i Vojsku Srbije. U tekstovima ste govorili o NATO „reformama“ srpske vojske započetim 5. oktobra 2000. i spomenuli ste ulogu Borisa Tadića, Dragana Šutanovca i Prvoslava Davinića. Ko je po vašem mišljenju naneo najveće štete vojno-bezbednosnom sistemu Srbije kroz takozvane reforme i kojim postupcima?

 

Što se tiče takozvanih reformi Vojske Srbije odnosno bivše Vojske Jugoslavije i Vojske Srbije i Crne Gore, postoji više faza koje su započete odmah nakon 5. oktobra. Potrebno je napomenuti da to nije bio slučajan ad hoc proces, nego vrlo vešto vođena planska aktivnost.

 

Prvo su krenuli sa takozvanom reoorganizacijom  što je daleko niži nivo, da bi onda otvoreno krenuli u reformu. Reforma je podrazumevala potpuno preoblikovanje sistema, radikalno smanjenje brojnog stanja ljudstva, borbenih sastava i jedinica, odnosno, uvođenje sasvim novih pravila nepoznatih u našoj dotadašnjoj praksi, kojima je proces započet, skoro pa od nule.

 

Priča o reformama u društvu je veoma rizična priča. Kada se dođe u situaciju da se poništava nešto što je trajalo decenijama, a u slučaju sistema odbrane i Vojske je to praktično dva veka, reč je o radikalnom zaokretu koji, pogotovo kada se izvodi na nenaučnoj osnovi, brzopotezno, može da bude koban po jednu državu i narod.

 

Oružana agresija iz 1999. kao i svi procesi koji su se dešavali tokom devedesetih godina od razbijanja SFRJ pa nadalje, nisu bili sami za sebe cilj, niti je taj rat koji nam je nametnut i koji nikako nismo mogli da izbegnemo i pored svih diplomatskih i ostalih napora, vođen reda radi, već je taj rat odnosno oružana agresija imala veoma konkretan cilj, a to je okupirati zemlju ako je moguće ili delove njene teritorije.

 

Sistem odbrane koji smo imali  građen je ne decenijama, nego najmanje vek i po intenzivno i mi smo tokom devedesetih u izuzetno teškim uslovima i u vreme građanskog, nacionalnog i verskog rata u SFRJ uspeli da taj sistem dovedemo skoro pa do savršenstva.  Kad kažem sistem mislim na sve odbrambebe kapacitete. Odbranu jedne države i jednog naroda ne čini samo Vojska. Vojska je udarna pesnica, međutim, Vojska može da funkcioniše u jednom odbrambenom sistemu koji je postavljen tako da joj obezbeđuje logistiku, zatim, mobilizaciju dovoljnog broja ljudi za odbranu od oružane agresije, potrebne kapacitete, uređenu teritoriju u smislu odbrane, ali da istovremeno obezbeđuje i funkcionisanje države, odnosno funkcionisanje i život građana i u tako ekstremnim teškim uslovima, i da pritom zaista obezbedi slobodu, odnosno nezavisnost.

 

Nakon takozvanih promena 5. oktobra započeto je razaranje sistema odbrane Srbije koje se odvijalo kroz takozvane reforme, koje su bile deo jedinstvenog plana NATO.  Od 2000. godine a posebno od 2001. godine, proces razaranja sistema odbrane i Vojske ide sukcesivno, da bi tek od 2003. poprimio pravi intenzitet.

 

Najvažniji potezi su povučeni u periodu 2001. i sredinom 2002. kada je eliminisan značajan broj posebno ratnog generalskog kadra i kada je nametnuta ideja o takozvanom Partnerstvu za mir i okretanju ka evroatlantskim integracijama, i u vezi sa tim donete konkretne odluke od strane Vrhovnog saveta odbrane i tadašnje Savezne vlade.

 

Reorganizacija vojske je blaži oblik, ona je podrazumevala u to doba da se vrše takozvane korekcije sistema, da se smanjuje brojno stanje da se ide ka modernizaciji, tehnološkom opremanju i sličnim aktivnostima. Međutim, u praksi se to svelo na brisanje odnosno eliminisanje najvažnijih strategijskih grupacija Vojske a to su armije, koje su za naše uslove odvraćanja svih mogućih agresora, za odbrambene uslove, ključne grupacije, što su na kraju krajeva i svi ratovi pre i u toku 1999. pokazali.

Iako je taj period izgledao kao da se ništa specijalno ne dešava u Vojsci, to je bilo vreme kada su se dešavale presudne  stvari i kada se postavljao temelj onoga što će uslediti u 2003. godini i nadalje. Bez tog temelja ono što će uraditi kasnije Boris Tadić koji je postavljen za ministra odbrane 2003. prosto ne bi bilo moguće.

 

Ako kažem da je tokom 2001. i 2002. godinepenzionisano preko 70 generala koji su izneli rat na svojim plećima i jedan veliki broj pukovnika, ako kažem da su ugašene strategijske grupacije, najvažniji sastavi i time praktično pokidana kičma  Vojske odnosno odbrane u celini, ako kažem da su sa njima nestale mnoge vrlo bitne, samostalne  generalštabne i  armijske jedinice i sastavi, ako su korpusi dobili zadatke koje po svojoj definiciji ne mogu da izvršavaju, onda je jasno koliko je u tom momentu narušen  sistem odbrane.

 

Ipak, možda je najviše razrušen nakon tako  što je u taj sistem uneta atmosfera svojevrsnog haosa, nepoverenja i neizvesnosti. Jednostavno je borbena gotovost počela da se urušava, posebno po elementu borbene gotovosti „moral“, zbog procesa koji su bili u toku, iako smo se mi u tom periodu trudili da je održavamo.Još uvek je ona bila visoka, jer vojska je popularna u našem narodu.

 

Operativno razvaljivanje Vojske po svim šavovima kreće 2003.godine dolaskom Borisa Tadića i onda kasnije implementiranjem ljudi iz vrha Atlanskog saveta koji je još pre 5. oktobra formiran u Jugoslaviji, tkzv.  eksperata u procesu reorganizacije i reformi. Zatim, dolaze strani stručnjaci iz NATO-a i proces dobija na dinamici, na sadržajnosti, koja je iz ovog ugla i sa ove distance, jasno je, imala jedan potpuno retrogradni karakter.

 

Sve se vrtelo oko NATO floskule koja nam je nametnuta – hoćemo manju, operativniju Vojsku, ali koja će biti modernizovana i koja će biti tehnološki opremljena, i pod demokratskom i civilnom kontrolom. Nakon 15 godina imamo malu Vojsku, i ne možemo da reagujemo kako treba. Ispostavilo se da svi ti ljudi koji su bili na čelu državnih organa od predsednika republika do ministara odbrane i svih ostalih, su organizovano obmanjivali. Možda su oni imali u svojim glavama takve želje, ali su baratali neproverenim činjenicama, nisu imali uslove da tako nešto obećavaju, i onda smo dobili proces  gde vi uništavate nešto što je naučno dokazano u praksi i verifikovano, a idete ka nečemu što vam je nepoznato i za šta nemate nikave garancije, a pogotovo ne ekonomske i finansijske uslove za takve operacije.

 

DT: Srbija je potpisala sporazume kojima je de facto stavljena pod kontrolu NATO. Pored toga srpska vojska odlazi na zajedničke vežbe sa NATO i takozvanom vojskom Kosova sastavljenom od UČK terorista, a srpsku vlast savetuju zločinci koji su odgovorni za bombardovanje Srbije. Kakvi su dalji planovi NATO i da li Srbija ima mogućnost da se suprotstavi procesima koji su u toku, i na koji način?

 

Sistem odbrane koji je značajno širi od vojske kao takve, izuzetno je oslabljen i doveden je do toga da je pod potpunom kontrolom NATO formalno, sadržajno i suštinski, tako da je nemoguće ga sa ovakvom državnom politikom, u ovakvim uslovima, bilo kako korigovati a pogotovo ne u nekoj meri koja bi nam omogućavala miran san.

 

Posmatrati proces u Vojsci i u sistemu odbrane izolovano od državnih prilika i onoga što se dešava na tom nivou, pre svega parlamentarnom, bilo bi uzaludno. Pokušati zaustaviti tako retrogradan proces, iz našeg, slobodarskog ugla je gubljenje vremena. To nisu retrogradni procesi iz NATO vizure , iz ugla tzv evroatlanskih integracija. Za njih su to veoma poželjni proesi. Potrebno je naglasiti, evroatlanskoj zajednici kojoj mi pripadamo, iako uporno govorimo da ne pripadamo, slab sistem odbrane i slaba oružana sila, kao što je Vojska Srbije, kao i kod ostalih država Balkana, i te kako odgovara.

 

Kada sam pomenuo evroatlanski region, mi jesmo to, jer upravo član 1.  „Okvirnog dokumenta“ programa „Partnerstvo za mir“, onda kada su ga usvojili a to je 1994.godina, precizno sugeriše da svako onaj ko aplicira u  program PzM, ulazi u evroatlantski region. Ako takvu činjenicu zanemarujemo, onda smo potpuno promašili sve. I ako ignorišemo druge važne činjenice, da smo se kroz ove procese potpuno prepustili NATO, da su nam oni i bukvalno i doslovno glavni mentori.

 

Čak je ta NATO Vojna kancelarija za vezu u zgradi Ministarstva odbrane možda i najmanji problem. Mi smo imali mnoge intezivne procese u okviru PzM – od Grupe za reformu Vojske, preko programa koji se zove PARP a to je „pregled i procena“ ili potpuni uvid u stanje Vojske Srbije od strane Alijanse, zatim, oblast Vojnog školstva gde je i najintezivnija saradnja, oblast Logistike, oblast naučne saradnje itd.

 

U takvim uslovima, gde je nametnuto državno opredeljenje da se ide ka EU, a da se zadržava nekakva vojna neutralnost pozivjući se na jednu Rezoluciju koja se odnosi pritom na KiM a ne na tako jedan složen proces da li smo neutralni ili nismo neutralni, onda sve gubi smisao.

 

Sve dok idemo ka EU mi ćemo negovati evroatlantske vrednosti, jer su to potpuno  isprepletani procesi i s obzirom da je EU globalistički projekat, mi se moramo povinovati njihovim pravilima igre. U tom procesu gde mi prihvatamo njihovo zakonodavstvo, njihove procedure,  njihove standarde, nemoguće je bilo šta u tom procesu zaustaviti, pogotovo ne u jednoj tako važnoj oblasti kao što je sistem odbrane, odnosno kao što je Vojska. Ne treba kritikovati vojni vrh, ovaj ili bilo koje prethodni, izuzimajući generala Zdravka Ponoša koji je iskreno bio na toj platformi, jer smo upravo promenama, znači, reorganizacijom 2001 i 2002.. a onda od 2003. godine, vojni vrh u vidu Generalštaba i komandi strategijskih i operativnih grupacija i sastava,  sveli na proste izvršioce radova. Oni su, jednostavno, nemoćni.

 

Prepotčinjavanjem Generalštaba Ministarstvu narušena je vekovna subordinacija i vojni poslovi izmešteni iz vrha Vojske u vrh Ministarstva, u politiku i otuda imamo brojne probleme. Ne samo da imamo pokidano, odnosno, usloženo ili dvojno komandovanje, već nam  politiku odbrane po svim aspektima vode civili u Ministarstvu odbrane sa naravno svojim poslušnicima, a vojni vrh se malo za šta pita. Počev od toga  kada će i kako će da se neko iz Vojske obraća javnosti, jer mora da dobije dozvolu ministra odbrane ili njegovih pomoćnika, do onih ključnih pitanja kolika nam Vojska treba odnosno oružana sila kao takva, čemu će biti namenjena, kojim programima će stremiti, kako će sa kim sarađivati itd.

 

Vrlo je bitno naglasiti da vrh Vojske zaista nije ili je vrlo malo kriv. To je ono što se često može čuti u javnosti, a reč je zaista o  neopravdanom ataku na ljude, koji su dovedeni do toga da moraju da izvršavaju zadatke u skladu sa odbrambenom politikom, koju nego drugi kroji. I onda gde njihova reč treba da bude primarna, jednostavno im je to pravo oduzeto.

 

Imali smo slučaj pada helikoptera, koji je najškolskiji primer kako to izgleda, i naravno, pat ili još bolje mat poziciju. Ne možemo napadati vojnike koji su apsolutno nemoćni.

 

DT:  Vlast u Srbiji ističe kako ima dobre odnose sa Rusijom, iako za ove tvrdnje ne može da se pronađe puno argumenata.  Potpredsednik ruske vlade Dmitrij Rogozin je 2012. godine prilikom posete Srbiji izneo predloge koji su se odnosili na kupovinu oružja odnosno jačanje srpske vojske. Bilo je govora o raketnim sistemima, zatim PVO Iskander S-300 koji su Srbiji neophodni, kao i o borbenim lovcima MIG-29. Rusija je ponudila Srbiji povoljne kredite za kupovinu oružja, ali i kompenzaciju za srpske proizvode (od poljoprivrednih do vojnih). Time je Srbija mogla da povrati suverenitet, međutim takvu ponudu nije prihvatila. Kako vi ocenjujete dosadašnju saradnju Srbije i Rusije na vojno-bezbednosnom planu, i kako vidite dalje perspektive?

Saradnja ovakve Srbije, mislim na period poslednjih 15 godina, je vrlo slaba i ona se može definisati kao licemerna. Nije sporno da sve dosadašnje vlasti posle 5. oktobra nisu simpatisale Rusiju ili su se odnosile prevrtljivo. Međudržavna saradnja je bila opterećena mnogobrojnim problemima. Da pođemo od ekonomskih pa svih drugih pitanja i dođemo do vojno-bezbednosne saradnje.

 

Šta smo uočili, posebno poslednjih deset godina? Rusija je imala i želju o volju i u javnosti su procurile vesti o namerama da nam zaista pomognu da odbrambeno ojačamo. Poseta o kojoj govorite, potpredsednika Vlade Rusije, gospodina Dmitrija Rogozina je bila školski primer gde je on o tome skoro otvoreno govorio a zatim je kruna toga bila i poseta Vladimira Putina predsednika RF. Međutim, upravo ti događaji potvrđuju onu premisu koju sam istakao na početku ovog intervjua, a to je da mi imamo praktično kolonijalne vlasti u ovoj zemlji koje su ne samo opredeljene da izvršavaju stratešku politiku zapada nego su to i u obavezi da čine.

 

Jednostavno praksa sve govori. Evo imamo sada probleme sa Humanitarnim centrom u Nišu, znamo da taj deo protokola nije potpisan, da je to otkazano u oktobru prošle godine. Ulaskom u sistem civilne zaštite EU koji je posebna i vrlo problematična tema,  jasno je sada svim nezavisnim analitičarima i ljudima koji se time bave, da je poenta priče da se taj ruski Centar istisne, iako znamo koliko je koristi od njega bilo.

 

Ako je na jednom takvom pitanju jasno vidljiv stav zapada prema nama, onda je iluzorno govoriti o opremanju Vojske Srbije modernim ruskim vazuduhoplovima ili PVO sistemima kao što su S-300 ili S-400, ili kada je reč o nabavci tenkova, zatim, artiljerijskih borbenih sredstava. To je, dakle, u ovim političkim uslovima, nemoguća priča.

 

Vojna saradnja sa Rusijom je zaista minimalna. Nju možemo podvesti u okvire „Plana bilateralne vojne saradnje“, što široj javnosti nije poznato. Ova država već decenijama ima bilateralnu vojnu saradnju sa sedemdesetak država u svetu. To su redovne vojne aktivnosti, jedna lepa dobra praksa i to ne predstavlja niti savezništvo niti bilo kakav viši nivo saradnje. Jer kada se to izmeri, stavi u kontekst Partnerstva za mir, onda je reč o simboličnim aktivnostima. Ne samo brojčano, ne samo po kvantitetu, nego pre svega po kvalitetu. I ta priča da smo mi u dobrim vojnim i ostalim odnosima sa Rusijom, da eto imamo nekakvu vojnu saradnju ima značaja samo utoliko što je ona u široj javnosti maskirana i koristi se u medijske, propagandno-političke svrhe. Ono što je prioritet ove države, nažalost,  to su evroatlanske integracije i to svi parametri jasno potvrđuju.

IMG_7799jj

DT: Ministarsrvo odbrane nudi na prodaju velike količine naoružanja, iako je dosadašnjim „reformama“ Vojska Srbije u dobroj meri već razoružana. Na spisku za prodaju je  teško i pešadijsko naoružanje, tenkovi T-55, oklopni transporteri M-60, vozila tipa BTR-60, borbena vozila pešadije BVP-80, oklopno vozilo BTR-50, zatim haubice, višecevni bacači raketa, protivavionski topovi, ručni bacači raket, pa sve do pušaka, pištolja i minucije. Ministarstvo odbrane ističe da je reč o sredstvima „koja nisu neophodna za normalno funkcionisanje sistema odbrane“. Kako Vi komentarišete takav potez i kakve posledice takva odluka može da izazove?

 

Moram da priznam da je Ministarstvo odbrane zaista u pravu i to jesu viškovi naoružanja. Ja sam tome posvetio jedan poseban tekst na portalu FSK, ali nedostaje onaj glavni deo, zašto su to viškovi oružja? Odgovor je, zato što imamo malu, operativnu Vojsku koja u svom organizacijskom sastavu nama jedinice koje bi koristile tu borbenu tehniku. To znači da mi imamo Vojsku koju nam je projektovao NATO. Dakle, veličina Vojske, namena i zadaci, način upotrebe, vojno-strateška pitanja, vojna doktrina po parametrima NATO i naravno da onda u takvim uslovima imamo viškove naoružanja.

 

Ali to je ako gledamo iz tehničkog ugla, ako gledamo iz ugla odbrane države naroda i teritorije,  to ne da nije višak, nego smo mi već u strašnom manjku. Priča o viškovima naoružanja je naravno priča koja je potekla od NATO i ona traje od 5. oktobra pa nadalje u kontinuitetu. Vodili  su računa da taj proces uništavanja naše tehnike ide kontinuirano ali sukcesivno i dozirano, kako ne bi izazvali odijum u javnosti. Recimo, oni su još 2001. godine proglasili  800 tenkova od oko 1.100 sa kojima smo raspolagali, viškom, kao i preko 2.000 artiljerijski oruđa, 1.200 PVO oruđa Strela 2M i drugo. Već 2003. na 2004. je doneta odluka da se krene sa njihovim dezangažovanjem, odnosno uništavanjem ili prodajom. I sad zamislite da smo odjednom morali da izdvojimo tih 800 tenkova  i uništimo  ili rasprodamo u kratkom roku. Naravno da bi to izazvalo, maltene, pobunu u narodu. Primenili su, ‘ajd da kažemo, metod sukcesivnosti ali nikada nisu prekidali taj plan.

 

Zašto bi, da pređemo na obično oružje, pištolji 7,65 mm bili viškovi kada je poznato da su to dobri pištolji, koji su u nekom odbrambenom ratu više nego potrebni. O tenkovima da ne govorimo. Oni  mogu da budu višestruko korisni, i da služe kao vatrene tačke. Tenk ne mora ni da bude pokretan, on ima dobar top i može da gađa. Potrebno je samo da bude dobro utvrđen tj. ukopan i maskiran u odbrani, i efekti su odlični.

 

Ovde se zanemaruje pitanje odbrane celovitosti teritorije zato što se kroz priču o ukidanju granica, o stvaranju evroatlantističkog globalnog Novog svetskog poretka, jednostavno, natura ideja da ćemo mi svi biti zajedno, da će to biti jedna jedinstvena sila, partnerska sila, svi ćemo se ispomagati itd. I, zato je, prema njihovim proračunima, nama kao Srbiji dovoljno 25 do 30 000 ljudi spremnih da se bore u miru i negde oko 70 000 hiljada u ratu, što su brojke koje ne obezbeđuju ništa. Pogotovo što su te vojne jedinice postavljene tako da ne mogu da štite teritoriju. One mogu da izvode borbu na pojedinim pravcima, one mogu operativno da izvršavaju određene zadatke iz domena odbrane, one mogu da rešavaju nekakve izolovane probleme u nekom budućem ratu, ali ne mogu da brane teritoriju po širini i dubini, ne mogu da brane granice i ne mogu da vode ozbiljnije borbene operacije.

 

DT: Sadašnja situacija u svetu je više nego zabrinjavajuća. Ratni sukobi se odvijaju na mnogim teritorijama u svetu, a uzrokovani su uvođenjem zapadne „demokratije“ odnosno intervenisanjem Vašingtona i Brisela. Pored Bliskog Istoka imamo u sukob u Ukrajini odnosno Evropi, a Balkan je uvek moguće destabilizovati. Sve više se govori o tome da SAD žele da izazovu sukob velikih razmera, što vidimo i u praksi. Reklo bi se da se Srbija isuviše približila NATO i da na vojno-bezbednosnom planu najviše sarađuje sa zemljama koje su je bombardovale i sa kojima je ratovala.  Kakava su vaša predviđa u vezi sa daljom destabilizacijom prilika  i  da li možemo da zamislimo da će Vojska Srbije prvi put u istoriji biti na suprotnoj strani od Rusije?

 

Što se tiče mogućeg velikog sukoba svetskih razmera ne postoji niko na sceni ko bi rekao da je on nemoguć. Međutim, imajući u vidu nuklearne potencijale, uslovno rečeno sukobljenih strana, moja procena je da još uvek nije sazrelo vreme za sukob takvih razmera. Imaćemo lokalne ratove, kao što je rat u Ukrajini, koji će po mojoj proceni prerasti u jači regionalni sukob. Mislim da je procena vrlo realna i da će se velike sile u takvom sukobu ponašati kao u slučaju Sirije i kao što je bio naš slučaj.

 

Moje stanovište je da su SAD samo glavna vojna snaga u tom imperijalnom projektu iza koje stoje čuvene srednjovekovne porodice, bankarski karteli, svetska oligarhija i drugi, uvezani kroz raznorazna tajna i polutajna udruženja. Uslovno rečeno Globalna vlada.

 

U Srbiji imamo kompradorsku elitu koja vlada zemljom i koja je pod potpunom kontrolom zapada. Ona učestvuje u jednoj vrlo opasnoj geostrateškoj igri u korist tog istog zapada i pritom joj nije omogućen bilo kakav prostor da iz svega toga država izvuče konkretnu korist.

 

Procenjujem da u nekoj prvoj fazi eventualnog ozbiljnijeg sukoba i napada na Rusiju i evroazijske saveznike, oni  svakako ne bi imali potrebe da imaju neprijatelja u pozadini uslovno rečeno fronta, jer dobro znaju opredeljenje srpskog naroda i tu bratsku i duhovnu vertikalu.

 

Zato, potpisivanjem SOFA sporazuma sa NATO u okviru programa Partnerstva za mir, i to je poslednji u nizu januara 2014.godine, imamo obavezu, ne samo da im omogućimo tranzit već i da im dozvolimo da instaliraju vlastite snage na ovim prostorima. Jasno je da bismo time bili na strani protivu Rusije. To znači da bi oni – NATO, u Srbiji barem u toj prvoj a možda i drugoj fazi, imali jaku logističku  osnovu na našoj teritoriji, zatim, ifrastrukturne,  vojne i privredne kapacitete. U tom smislu mi smo već na strani koja je protiv Rusije.

 

Ne možemo smatrati da smo vojno neutralni   jer nismo u poziciji da se sutra ukoliko dođe do sukoba bitno ili odlučujeće odupremo.  Ako dođe do ozbiljnijih regionalnih sukoba osnovno pitanje je hoće li uopšte uvažavati našu volju da budemo i dalje formalno vojno neuralni. Gledajući iz ugla NATO mi i jesmo u poziciji duboke pozadine, ali ne znači da u nekoj trećoj ili četvrtoj fazi ne bismo morali da dajemo pešadijske i neke druge snage za njihove potrebe.

 

Jer sila Boga ne moli, kako naš narod kaže. Ali i Bog silu ne voli.

 

Razgovor vodila: Dragana Trifković

Intervju je objavljen u časopisu GEOPOLITIKA

http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/

 

 

 

Povezani tekstovi