septembar 23, 2018

In memoriam: Dragoljub Živojinović – Srbija nije odgovorna za Prvi svetski rat

Akademik Dragoljub Živojinović o Prvom svetskom ratu: Austrougarska ne bi nikad napala da iza nje nije stajala Nemačka i njene garancije. Niko neće da kaže da srpska vlada nije imala plan za Solunski front.

Srbija nema nikakve odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata, izričit je akademik Dragoljub Živojinović, autoritet za ovo razdoblje srpske i evropske istorije XX veka, a svoje reči potkrepljuje i činjenicom da su sa ovakvom ocenom bespogovorno bili saglasni i svi učesnici nedavnog naučnog skupa Srbi i Prvi svetski rat u SANU.

Prevladalo je mišljenje, naglašava prof. Živojinović, koji je bio i predsednik Organizacionog odbora pomenutog skupa, da je najveća krivica za izbijanje svetskog rata na Nemačkoj i Austrougarskoj. One su bile podstrekači sukoba, one su htele da unište Srbiju i preko Srbije, kako se tada govorilo, pređu Balkan i izađu na Bliski istok, jer je Nemačkoj trebalo gorivo za njenu rastuću industriju.

Tri najviše naučne ustanove u Srba – SANU, Akademija nauka i umjetnosti RS i Matica srpska – organizovale su međunarodni skup „s ciljem da se obeleži da je Srbija bila faktor u svetskom ratu, da je zbog toga i napadana i hvaljena, optuživana i branjena“.

– Trebalo je utvrditi šta je prava istina, šta se u tome zaista može smatrati verodostojnim. Pogotovo što znatan deo zapadne istoriografije smatra da je naša istoriografija pristrasna, nacionalistički obojena željom da odbrani Srbiju od optužbi. Uspeli smo u nameri da to bude istinski skup naučnika koji se neće baviti politikom, već isključivo naukom – ističe Živojinović. – Interesovala su nas samo najnovija saznanja i interpretacije, revizionizam koji se pojavljuje u evropskoj istoriografiji, da li autori koji tako pišu objektivno pišu ili manipulišu faktima.

dragoljub-zivojinovic* Kakve ste odgovore dobili na ta pitanja?

– Od desetak istaknutih britanskih, francuskih, nemačkih, austrijskih, italijanskih istoričara koji se bave problemom Velikog rata, pored istoričara iz Rusije, Češke, Poljske i naših balkanskih suseda, Grčke i Bugarske, i domaćih istraživača dobili smo najveći deo odgovora koje smo i mogli očekivati.

Austrougarska ne bi nikad napala Srbiju, to svi kažu, da iza nje nije stajala Nemačka i njene garancije da će ona stupiti na scenu ukoliko to bude potrebno. To se pokazalo potrebnim, jer je njena armija bila poražena u nekoliko odsudnih bitaka 1914. godine na teritoriji Srbije. Svi su ukazivali da Srbija nije imala ni snagu ni volju da preduzme bilo šta što bi moglo da izazove Monarhiju da je napadne i krene u ofanzivu protiv nje.

* Istoričari vele da je ona bila samo instrument napada?

– Većina učesnika se saglasila da je Srbija praktično ispunjavala sve uslove koje joj je Austrougarska ultimatumom nametnula. Edvard Grej, engleski državni sekretar, na primer, rekao je: „Pa kakvo je to čudo, Srbija je prihvatila sve zahteve, šta mi još od nje tražimo“. To isto je rekao i američki predsednik, koji je izdaleka posmatrao šta se zbiva. I nemački kajzer je, iako jedan od najratobornijih, videvši odgovor srpske vlade, primetio da nema razloga za rat.

To nam je rekao engleski istoričar DŽon Rol, koji je najveći autoritet, pisac trotomne biografije Vilhelma II. I drugi su to potvrdili, a za nas je bilo najmerodavnije da je profesor Rol to rekao.

* I pored toga usledio je rat…

– Austrougarska je računala da će oslabljenu Srbiju lako savladati. Pokušaj da se preduzme lokalni rat dobio je podršku Vatikana, Vatikan se zalagao za rat, ali pokazalo se da takav rat nije bio moguć. Rusija nije dozvolila da se toliko nadmoćna Austrougarska obračuna sa Srbijom i sruši sve ono što je ona stvorila u jedanaest godina vladavine Petra I Karađorđevića.

* Dvojna monarhija je u tom lokalnom ratu promašila?

– Moram reći da su sve evropske vlade, i svi evropski državnici promašili, jer su svi ocenjivali da će rat biti završen do kraja godine. Niko nije predviđao da će rat trajati duže od četiri godine. A kako se on produžavao, trebalo je pridobiti nove saveznike, neutralne zemlje, među kojima su bile Italija, Rumunija, Bugarska, Turska. Velike sile uvek nastoje da se neko bori i ratuje za njih, ne žele da podnose žrtve na nekom terenu koji njih previše ne zanima. I počeli su da im nude u naknadu velike teritorije.

Englezi i Francuzi su dali Italiji teritorije koje je ona nekako smatrala svojima, bez obzira na to da li su one bile njene ili nisu (severna jadranska obala, delovi Albanije, ostrva na srednjem Jadranu, Istra, Tirol), Nemci su najpre pridobili Tursku, a zatim Bugarsku, koja je bila ogorčena, uvređena i ponižena što je izgubila Drugi balkanski rat i teritorije za koje je smatrala da će biti njene. Bugarski kralj je oberučke prihvatio Vilhelmovu ponudu – zajam od pet miliona nemačkih maraka, Makedoniju i delove istočne Srbije.

* Srbiji u tom trenutko nije preostalo ništa drugo nego…?

– Da napadne Bugarsku. Tu je, po mom dubokom uverenju, učinjena greška. Ja sam u „Nevoljnim ratnicima“ napisao da je srpska vrhovna komanda predlagala, kada je saznala da je Bugarska potpisala ugovor sa Nemačkom i da će dobiti pomenute teritorije, da se napadne dok je njena vojska još bila u procesu mobilizacije i tako sačuva moravsku železnicu. Pašićave vlada je oklevala, zbog pretnji iz Londona da su Srbija i Rusija svojom tvrdoglavošću krive što je Bugarska ušla u rat na strani Centralnih sila. Engleska je, međutim, koristeći sva moguća sredstva i novac nastojala da pridobije Bugarsku i osujeti plan srpske vojne komande.

* I usledila je tragedija, u nauci je to tabu tema.

– Niko neće da kaže da srpska vlada, srpska vrhovna komanda, nije imala nikakav plan za Solunski front, nikakvo rešenje koje bi usledilo posle napada Centralnih sila. Vojvoda Mišić je predlagao da se prihvati poslednja bitka na Kosovu, pa kom opanci kom obojci. Regent Aleksandar nije to dozvolio. Vojvoda Putnik je predlagao da se potpiše primirje da ne bi stradalo stanovništvo. Kada su se već našli u toj situaciji, Aleksandar i Pašić su shvatili da kapitulacija Srbije znači i njen kraj.

* Šta bi to konkretno značilo?

– Bila bi pretvorena u nečiju provinciju. To se dogodilo Crnoj Gori kada je kralj Nikola naredio da se vojska raspusti i da se položi oružje. Regent Aleksandar i Pašić su s kraljem razgovarali na Cetinju 20. decembra 1914. i on ih je ubeđivao da dve zemlje treba da se zajednički povuku iz rata i potpišu primirje. Ni Aleksandar ni Pašić to nisu hteli da prihvate i time su spasli Srbiju. Jer, saveznicima ne treba saveznik samo po imenu, nego onaj koji će da se bori i koji je spreman da gine za njih. Kada je crnogorski kralj položio oružje i raspustio vojsku, on je za saveznike bio izdajica. Više ni Rusija nije mogla da ga zaštiti.

* Četrnaeste godine bili smo u beznadežnom položaju, vek kasnije kao da nam se istorija ponavlja, plutamo između Rusije i Berlina?

– Srbija je još uvek u nedefinisanom položaju, nismo više homogena država. U ovom sukobu velikih sila naši političari pokušavaju da igraju kao što se to činilo u vreme Hladnog rata. Teško da to može da prođe. Ta vremena su prošla, Tito je iskoristio priliku koja mu se pružila i mi smo preživeli i lepo živeli dok nas je Amerika hranila, naoružavala, opremala vojsku… Sad smo u neugodnoj situaciji, pokušavamo da se spasemo. Stranci traže da prodamo i EPS, „Telekom“…

* Zapad je rasparčao srpski etnički prostor, teži da to učini i s Rusijom. To je proces dugog trajanja?

– Zapadna štampa i javno mnjenje, zapadni političari još u XVIII i XIX veku širili su rusofobiju, iz straha da će Rusija doći na Balkan, ugroziti Osmansko carstvo i izaći na Sredozemlje. Zbog toga su oni vodili Krimski rat protiv Rusije, da bi je zaustavili da se ne širi dalje. Berlinski kongres je pokazao koliko su zapadne države bile ujedinjene protiv Rusije. Tu istu mržnju, naravno ne u istoj meri, jer Srbija nije Rusija po veličini, prostoru, naoružanju, prenosili su i na Srbiju. Nisu oni mrzeli Srbe kao Srbe, nego zato što su ih smatrali eksponentima Rusije na Balkanu.

* U toj srbofobiji London je, čini se, uvek prednjačio?

– Engleska nikada nije imala veliko poverenje u Srbiju. Njihovi putopisci, njihovi autori, diplomati koji su dolazili ovde u ono doba sa omalovažavanjem su pisali o Srbima. Priznaju oni ponekad da je Srbija učinila neke vredne korake, ali uvek s dozom straha šta će se jednog dana dogoditi ako Rusi dođu na Balkan.

* Da li je u krizi oko Krima možda pretio novi krimski rat?

– Ne. Sreća je što se Amerikanci sada angažuju na Dalekom istoku, ugrožene su im pozicije na Bliskom istoku, Kina postaje ozbiljan partner, i po bogatstvu, i po naoružanju, i po ekonomskom razvoju. Rusija se ponovo podigla, ima ogroman nuklearni arsenal koji ne može da se zanemari. Kroz vekove je stav ruskih državnika, ruske spoljne i odbrambene politike bio da što dalje drži Zapad od ruskih granica. To je moj odgovor za Ukrajinu.

* A šta preostaje nama?

– Da ćutim i preživimo. Ukrajina je zemlja od 45 miliona ljudi, možda i više. Samo što se tamo rađa jedan rusomrzački i antipravoslavni osećaj unijata i rimokatolika, koji su počeli da huškaju i prave nevolje Rusima i pravoslavnima. Iza toga svakako stoji Zapad, Vatikan. Stajao je Vatikan još dok je u Krakovu početkom HH veka stolovao kardinal Šepticki. To je nekada bila Rusija, on je te krajeve preveo u uniju.

* Nejasno je zašto pojedini zvaničnici SPC hrle u zagrljaj Vatikanu. Pisali ste o ekumenizmu…

– Ništa ne pitajte. Napisao sam taj članak u drugom vremenu, današnja situacija je drugačija. Neće naši smeti ništa da urade bez Rusa, a Rusi to neće prihvatiti.

“PRIJATELjSTVO“ VELIKIH SILA

* Englezi su nam, kažete, uvek bili nadmeni saveznik, „sve drugo samo ne prijatelji“?

– Neću da kažem prijatelji, nisu to nikada nikome bili. Mi se zanosimo glupošću kad tvrdimo da su nam velike sile prijatelji. One na nas gledaju kao na nešto što mogu da iskoriste za svoje političke ciljeve. I, naravno, za to plaćaju, kao što su Amerikanci plaćali kada je Jugoslavija bila isključena iz komunističkog bloka. Nisu ni Rusi u tom smislu naivni. Stoje slovenska osećanja, ali ne u toj meri da bi oni radili nešto zbog nas na svoju štetu. To je uradio car Nikolaj Drugi, pomogao je Srbiji, ali je doneo katastrofu sebi, svojoj porodici, dinastiji..

REVIZIONIZAM I NEMAČKI PLANOVI

* Ponovo je zapadnu istoriografiju o Velikom ratu zapljusnuo talas revizionizma?

– U Nemačkoj su, odmah pošto je ona pod pritiskom, i s teškom mukom, potpisala Versajski mir, krenuli sa objavljivanjem građe, knjigama, govorima, napisima u novinama da negiraju tvrdnju da su oni odgovorni za rat po članu 231. mirovnog ugovora. Taj revizionizam se nije ugasio ni za vreme Hitlera. Tu revizionističku tendenciju u nemačkoj istoriografiji poremetio je i zaustavio Fric Fišer i njegovi đaci. Njegov đak i jedan od asistenata, profesor Poge fon Štradman sa Oksforda, izneo je u referatu na našem skupu nemačke teritorijalne planove, koji su početkom 1914. godine praktično već bili gotovi, i pokazao šta su bili nemački ratni ciljevi. Vilhelm II je želeo da pokori čitavu Evropu.

Izvor: Večernje novosti

Autor: Miroslav Rajković

Povezani tekstovi