decembar 17, 2017

Jasenovac – Mesto najmonstruoznijeg zločina u 20. veku.

4_69

Nedavno je obeležena 71. godina od stradanja u logoru Jasenovac, uz mnoge kontraverze, jer je u Hrvatskoj, poslednjih godina, čak i među istaknutim političarima, aktuelno veličanje zločinaca. Nedavno, potrudio sam se da posetim mesto najmonstruoznijeg zločina u Drugom svetskom ratu. Već na parkingu, koji je udaljen oko dve stotine metara od spomenika žrtvama, primetio sam policijski automobil. Prisustvo policajaca, koji su se ljubazno javili, videvši srpske oznake, govorilo je mnogo više o državi u kojoj se nalazim. Odmah mi je bilo jasno – čim policija mora da čuva spomenik, koji podseća na najgnusnije zločine, onda ta država, ili bolje reći, deo njenog naroda, nema svest o tragediji koja se dogodila, ili čak, ne daj Bože, veliča zločince. Naravno, ova moja mala konstatacija, čiji je policijski automobil pokazatelj, ne može se odnositi na ceo narod.

Bilo mi je teško da poverujem da je na jednom vizuelno prelepom mestu, u sred ravnice, okružene rekama i zelenilom, dogodile tako strašne stvari o kojima sam mogao samo da čitam. Naime, onog trenutka kada je Hrvatska (po prvi put u istoriji) odlučila da bude nezavisna, ali ipak pod nemačkom čizmom, osnovali su logor, po uzoru na one nacističke, pa je u avgustu, nesrećne 1941. godine počeo sa radom takozvani „Radni logor Jasenovac.“ U njega su sprovođeni Srbi, Jevreji i Romi, a od strane Ustaških jedinica pod komandom Ante Pavelića.

Krvnik: Maks Luburić

Međutim, zapovednik logora i idejni tvorac jeste Vjekoslav Luburić, poznatiji pod nadimkom Maks, koga je jugoslovenska UDBA likvidirala tek 20. aprila 1969. godine u Španiji. On predstavlja sve ono čega bi se i najgori krvnici sramili. Još pre rata, više puta je bio osuđivan za krađe i pronevere, čak i za skitnju 1929. godine, ali je na početku rata, kao i svaki kriminalac i ubica, započeo svoj krvavi pir, kog su se čak i sami nacisti grozili. Predvodio je ustaške jedinice koje su napale srpska sela, a koliko su ti napadi, uglavnom na civile, bili strašni govore i izveštaji nemačke vojske, koji se ograđuju od svega što ustaše čine u Slavoniji. Jedan od preživelih logoraša, rekao je da je Luburić, tokom svog govora pred Pavelićem, u Jasenovcu 1942. godine rekao „I tako smo vam mi u ovoj godini ovdje u Jasenovcu poklali i više ljudi nego osmanlijsko carstvo za cijelo vreme boravka Turaka u Evropi.” Koliko je Luburić bio popularan kod svojih ustaša govori i činjenica da je kuća za ubijanje Srba u Sarajevu nazvana „Vila Luburić.“

No, vratimo se na Jasenovac. I danas postoje različite cifre o broju ubijenih u ovom logoru, koje ipak ne umanjuju zverstva ustaških koljača. Nažalost, ustaše su, prilikom napuštanja logora uništili svu dokumentaciju, tako da se cifre kreću od 85 000, kako tvrde naslednici koljača i struje kojima Jasenovac nije sramota, nego ponos, dok Vladimir Dedijer iznosi podatke da je ubijeno oko 1 200 000 ljudi, što se ipak može i smatrati kao komunistička propaganda. Nakon rata, ekspertski tim iz Njujorka izneo je podatke da je u Jasenovcu ubijeno preko 800 000 ljudi, od kojih najveći broj pripadaju srpskoj nacionalnosti (oko 700 000), potom Roma (80 000) Jevreja (23000) kao i drugih antifašista. Pod drugim antifašistima se podrazumevaju Hrvati i muslimani, koji su bili bliski partizanskom pokretu.

jasenovac-jevreji-hrvati-ustase-ustastvo-velicanje-dan-secanja-1459808908-879535

Ono po čemu je Jasenovac poznat jeste po logorima za decu, jedinim u Evropi. Ustaškim zločincima nisu bila strana ubistva dece starih samo nekoliko dana i meseci, dok su deo ženskog logora vodile pripadnice ustaškog pokreta. Za razliku od nacista, koji su ljude ubijali uglavnom gasom ili streljanjem, na ovom mestu, gas i meci su bili retkost. Krvnici su uživali u ubijanju, a što je neko svirepije ubijao, to je bio više poštovan.

Međutim, ono najstrašnije, što se o Jasenovcu može ispričati, jesu takmičenja koljača takozvanim „srbosjekom,“ odnosno nožem koji je posebno dizajniran za klanje ljudi, a po njegovom nazivu se može zaključiti da je korišćen za klanje Srba, dok se takmičenje zvalo Srboklanje. Student Pravnog fakulteta i ustaški vojnik Petar Brzica proglašen je Kraljem Srboklanja, jer je jedne noći, na takmičenju srbosjekom ubio čak 1350 ljudi. Nažalost, ovu zver sa oblikom čoveka, agenti UDBE nikada nisu mogli pronaći, pa je verovatno starost dočekao negde u Argentini ili Španiji, državama koje su primale odbegle ustaše i naciste. Siguran sam da treba napomenuti da su uglavnom svi prebegli zahvaljujući pomoći Katoličke crkve.

Možda i najpoznatija priča iz Jasenovca, koja uostalom i govori o strahotama ovog stratišta, dolazi od Dr Nedeljka Zeca, logoraša, koji je po naređenju upravnika logora poslat da razgovara sa čovekom koji se zvao Žile Frković. Do razgovora je došlo nakon jednog „takmičenja“ u kojem je ubijeno oko 4000 ljudi, a u kojem je Frković na početku prednjačio sa 1100 ubijenih, u odnosu na druge koji su imali „tek 300-400“ kako je rekao doktoru Zecu.
Međutim, nakon što je ubio izvesnog Vukašina Mandrapu iz Klepaca kod Čapljine, osetio je da ima ozbiljne psihičke probleme, pa je zatražio lekarsku pomoć. Po priči doktora, koji je nakon rata objavio knjigu o svojim danima u Jasenovcu, Frković je primetio kako Vukašin posmatra klanje bez ikakvog straha, za razliku od drugih zatvorenika, pa mu je to privuklo pažnju. Od Vukašina je zatražio da uzvikne „Živio poglavnik Pavelić“ ili će mu odseći uvo, ali je nesrećnik ćutao. Ne treba opisivati ono što je već izvesno. Potom je zatražio da uzvikne isto to, ili će mu odseći nos. Logoraš je isto postupio. Kada mu je rekao da će mu iščupati srce, ukoliko ne uzvikne, Vukašin je odgovorio „Samo ti, sinko, radi svoj posao.“

To je ovog koljača toliko izbezumilo da je nesrećnog čoveka potpuno isekao, ali je nakon toga, uznemiren neverovatnim odsustvom straha žrtve prestao da ubija, pa ga je Brzica pobedio. Ubica se doktoru isplakao i zatražio da mu prepiše neku banju za lečenje, jer sve vreme čuje reči seljaka iz Klepaca. Treba napomenuti da je Srpska pravoslavna crkva Vukašina proglasila za sveca. Nažalost, i Vukašinova porodica je doživela istu sudbinu na početku rata.

Logor je uništen 1945. godine, kada su se partizanske jedinice približile Jasenovcu. Većina zatvorenika je pobijena, a samo mali broj je preživeo prilikom pokušaja bekstva.

Danas, na ovom mestu, postoji spomenik, plan logora i muzej, u kome se mogu pronaći slične informacije i podsećanje na zločinačku NDH, a u Hrvatskoj se, i danas, nažalost, mogu pronaći grupacije koje veličaju Ustaški pokret.

Onog dana, kada sam posetio Jasenovac, u Zagrebu, koji je udaljen samo 100 kilometara, osvanuo je grafit „Srbe na vrbe,“ kao i „srpsko porodično stablo,“ odnosno nacrtano drvo na kome su obešeni ljudi.
Kompleksi, nasleđe ili nemoć države? Možda i sve od navedenog.
A, mislio sam da je tako nešto nemoguće u zemlji koja je punopravni član Evropske Unije.

 

 

 

Slaviša Pavlović za Srpski glas
www.slavisapavlovic.rs

Povezani tekstovi