avgust 20, 2019

Kolumna: Trenuci kada je Srbija bila veća od Evrope

Na Sretenje Gospodnje, 1804. godine, vožd Karađorđe, izvanredni vojskovođa i jedan od začetnika moderne Srbije, započeo je borbu protiv vekovnih srpskih neprijatelja Turaka. Iako se danas mnogo govori o Karađorđevim delima tokom ustanka, a mnogo manje o njegovom čudnom i brutalnom životu, koji baš nije za primer današnjim generacijama (obesio je brata Marinka, ubio oca i svakog ko mu se suprotstavio), dobro je što se govori o njegovoj hrabrosti što se stavio na prvo mesto u borbi protiv Osmanlija, koji su i tada bili strah i trepet u Evropi.

Inače, i pre ustanka, Osmanlije su njegovi stari znanci, tim pre što je zbog ubistva Turčina, nekoliko godina ranije napustio Srbiju, potom kada je postao oficir u Frajkorima (austrijske jedinice srpske vojske koje su se borile protiv Turaka). Hrabri, tada još uvek Đorđe Petrović, istakao se, po junaštvu u svim borbama sa Turcima, pa se vratio u rodnu Srbiju da je oslobodi. U periodu nakon ustanka, veliki Napoleon, nazvao je Karađorđa najvećim vojskovođom na svetu, čak većim i od sebe (a Napoleon je bio samoljubiv) pa su našeg junaka i začetnika moderne srpske države u Evropi nazivali Napoleonom u opancima. Laskavo priznanje Napoleona “Nisam ja najveći, najveći je srpski vojskovođa” nastalo je nakon osvajanja Beograda, kada je Karađorđe sa ustanicima, koristeći trešnjeve topove, osvojio tvrđavu, za koju se govorilo da ni jedna evropska vojska ne sme da pomisli da napadne.

To su bili trenuci kada se Evropa, nakon nekoliko vekova, ponovo divila Srbima, međutim osim divljenja, nisu se borili da pomognu, nego se desilo primirje između Turske i evropskih zemalja, pa je ustanak ugušen u krvi. Oduvek je tako, kome se Evropa divi, taj ne završi slavno. Ipak, duh slobode nije nestao, pa se samo nekoliko godina kasnije dogodio Drugi srpski ustanak.

Ponovo na Sretenje, samo 31 godinu kasnije, tačnije 1835. Srbi su doneli Sretenjski ustav. To je bio najliberalniji Ustav jedne države u Evropi, što bi se danas, ako bismo koristili evropske floskule nazvalo “Evropski i civilizovani zakoni”. Kada su liberalni Srbi, koji u tom trenutku nisu imali priznatu državu, očekivali da će Evropa ceniti njihov korak u budućnost, dočekani su na nož od strane svih velikih sila, jer je postojala opasnost da se takav vid sloboda, koje je Srbija donela pre “civilizovane” Evrope, proširi na Evropu, što bi izazvalo revolucije i borbe za slobodu obespravljenih širom kontinenta. Zato se tada konzervativna Evropa potrudila da utiče na ukidanje Ustava što se ubrzo i dogodilo.

Dakle, Dan državnosti Srbije, praznik Sretenje Gospodnje, praznujemo u znak sećanja na dva datuma – prvi, kada smo bili toliko hrabri i uradili nešto što nikome u Evropi (i pored boljih resursa) ne bi ni palo na pamet, zarad slobode; i drugi – kada smo svom narodu dali takvu slobodu, kakvu Evropa nije mogla ni da zamisli. Ujedno, uspomena na dva istorijska događaja, pokazuje vrednost, dušu i želju jednog slobodnog naroda.

Danas, dva veka kasnije, Evropa koja je evoluirala (navodno) drži predavanja Srbiji o ljudskim pravima. Siguran sam da su u mnogo čemu u pravu, međutim istorijski gledano, kao u ova dva slučaja, Evropa je često ubijala ljudska prava u Srbiji, odnosno ubijala je sve što je iznad prosečnosti, u bilo kom obliku, dok su nas naša hrabrost i naša ljubav prema slobodi, održavale negde na sredini.
Lepo je što praznujemo Dan državnosti, ali osim što se svim silama borimo da očuvamo sećanje na hrabrost Karađorđevih ustanika i liberalnost donosioca Ustava, gde smo mi sada, u poređenju sa njima? Postoji li nešto, osim gluposti, u čemu smo prvi u Evropi? Zašto nismo odlučili da budemo hrabri poput Karađorđa, a ne da, metaforički gledano, preuzimamo onaj njegov lošiji primer – bratoubistvo? Zašto nas sloboda koju toliko volimo ne odvede ka slobodi misli, kreacije, davanja slobode drugom; da se izrazi, napreduje, stvori? Zašto se hvalimo toliko precima, kada bi se oni nas toliko postideli, možda i ratovali protiv nas. Jer, kada bi videli za koga su se borili, kakvu su zemlju stvarali i kako su dali slobodu onima koji nemaju slobodu da misle, a ugrožavaju slobodu svakog mislećeg čoveka, možda bi, nesrećnici, izvršili kolektivno samoubistvo još 1804. godine.

Nema Srbina danas koji nije ponosan na svoje pretke. To je lepo. Ali, svako će vam reći da je ponosniji na svoje pretke nego što su drugi narodi na svoje. No, niko se ne pita zašto? Jer, ako se bude pitao, doći će do zaključka – zato što su bili mnogo bolji od nas, da osim ponosa nemamo ništa drugo da im pokažemo.

Bilo bi lepše da smo manje ponosni, značilo bi da smo više bliži njihovim delima. Kako će naši potomci nas da gledaju, ne znam, ali se nadam da neće sa ponosom. Jer, ako budu ponosni na nas, teško njima.
Zato, kao što je rekao Pekić ”Nemojmo dopustiti, da na kraju života, u sred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće verovati”

 

 

Slaviša Pavlović

Originalan tekst objavljen u listu Srpski glas, Melburn

Povezani tekstovi