oktobar 22, 2018

Ljudi bez zavičaja

Prema podacima Mirovnog instituta iz Ljubljane, 25.671 „južnjak” uklonjen je iz knjiga državljana Slovenije.

Društvo izbrisanih prebivalaca Slovenije u Srbiji (DIPSS), pozvalo je članove na okupljanje pred ambasadom Republike Slovenije u Beogradu, 26. februara u 11 sati, i na tribinu sledećeg dana (subota, 27. februar) u Medija centru na Terazijama, od 16 sati. Iza poziva stoje predsednik Društva, osnovanog maja prošle godine u Beogradu, Marko Novak, rođen 1984. godine u Ljubljani, i potpredsednik Andrej Benković, rođen 1987. godine u Kranju. Kad su brisani iz državljanstva Slovenije, 26. februara 1992, bili su deca bez ikakvog uticaja na događanja u Jugoslaviji i na sudbinu sebe i svojih porodica.

Ovi, danas mladi ljudi iz Beograda, ističu kao cilj Udruženja bar delimično ublažavanje posledica „necivilizovanog postupka državnih organa Slovenije u vremenu nasilnog ukidanja zajedničke države”.

– Nama je zavičaj otet postupkom koji je i Ustavni sud Slovenije proglasio necivilizovanim. Dirljive su priče hiljada izbrisanih, teške sudbine prouzrokovane ponašanjem i postupcima ljudi koji su kršili i zakone svoje države i opšte norme ljudskosti. Podnoseći molbe za prijem u stalno prebivalište dali smo im priliku da poprave grešku, ali je još u vreme donošenja sadašnjeg „Virantovog zakona” počela nebrojeno omalovažavanje u postupcima. Molbe se odbijaju uglavnom iz dva razloga. Tvrde da ne postoji trajna povezanost nas i Slovenije i još naglašavaju da je to pravno nedefinisan pojam, i kao drugo, arbitražno presuđuju da naš centar životnih interesa nije u Sloveniji – kaže Marko Novak za „Politiku”.

On ističe da je, valjda, „najvažniji događaj rođenje, kojim se ljudsko biće doživotno povezuje sa zavičajnim mestom, a određivanje životnih interesa je isključivo pravo svakog pojedinca”, dok Andrej Benković napominje:

– Nas izbrisane ponovo su uklonili sa spiskova, a zbog dužine trajanja postupaka i troškova, mnogi su odustali od borbe za najosnovnije ljudsko pravo, na postojanje. Zbog toga na ovaj način želimo da skrenemo pažnju javnosti Srbije na svoj problem i zatražimo zaštitu svojih prava. Mi nismo članovi nekih stranaka, niti želimo narušavanje odnosa između dve države. Naprotiv, apelujemo na državne organe Slovenije i Srbije da sarađuju u otklanjanju posledica izazvanih kršenjem ljudskih prava zbog neustavnog ponašanja službenika koji su nas izbrisali.

Sagovornici su podsetili na osnovne činjenice u ovom nečovečnom postupku kojeg su nazvali izbris, opisujući da je reč o samovoljnom istupanju organa Republike Slovenije koje nije imalo osnove u zakonu, što je utvrdio i Ustavni sud te države. Izbris je pogodio ljude koji su većinom (ne svi) rođeni u drugim republikama SFRJ, imali jugoslovensko državljanstvo i republičko državljanstvo neke od drugih socijalističkih republika, a živeli u SR Sloveniji, gde su imali prijavljeno stalno prebivalište.

Po proglašenju nezavisnosti Slovenije, 25. juna 1991, oni koji su imali republičko državljanstvo SR Slovenije automatski su dobili državljanstvo nezavisne države Republike Slovenije. Svi koji su imali državljanstvo drugih socijalističkih republika SFRJ, a stalno prebivalište u Sloveniji, imali su pravo da u roku od šest meseci zamole za prijem u državljanstvo Slovenije.

Onima koji nisu u tom roku primljeni u državljanstvo Slovenije (jer iz bilo kakvog razloga nisu podneli molbu ili im je molba bila odbijena a postupak obustavljen) bio je oduzet status stalnih prebivalaca. Stalno prebivalište oduzeli su im organi lokalne uprave, na osnovu centralnog internog uputstva Ministarstva za unutrašnje poslove Slovenije, na čijem je čelu bio ministar Igor Bavčar.

Oduzimanjem statusa stalnog prebivaoca izgubili su ekonomska i socijalna prava koja su imali. Mnogima su oduzeta i uništena lična dokumenta, pa su bili proterani iz Slovenije. Nekima koji su se posle 26. februara 1992. vraćali sa odmora ili vikenda u Sloveniju na graničnom prelazu su oduzeti dokumenti a ulazak im zabranjen. Brojne su i čemerne priče ljudi pogođenih nezakonitim postupkom slovenačkih vlasti.

Sagovornici posebno ističu da je izbris bio izveden u tajnosti. Pogođeni su o tome saznavali slučajno, kad im istekne važnost ličnih dokumenata pa pokušaju zamenu, kad ih policija uhapsi na osnovu nevažeće legitimacije i neuređenog statusa ili kad bi pokušali da upišu dete u školu.

U Sloveniji trenutno ne postoji nijedan zakon koji reguliše poseban položaj izbrisanih. Zakon o urejanju statusa državljanov drugih držav naslednic nekdanje SFRJ v Republiki Sloveniji (ZUSDDD) važio je do 24. 7. 2013. godine. Od tog datuma, izbrisani koji nisu blagovremeno pokrenuli postupak ne mogu uređivati status u Sloveniji po posebnom zakonu. Nijedan izbrisani nije dobio od vlasti Republike Slovenije obaveštenje i uputstvo o proceduri koju bi mogao da pokrene kako bi se delimično nadoknadila šteta i uklonile posledice nezakonitog ponašanja državnih organa Slovenije.

ZUSDDD je usvojen 1999. Međutim, Ustavni sud je 2003. ukinuo neke njegove delove i dao nalog Skupštini Slovenije da usvoji odgovarajuće izmene. Tek 2010. bila je usvojena izmena i omogućeno širem krugu izbrisanih da ponovo dobiju dozvolu stalnog prebivališta u Sloveniji.

Po tom zakonu bilo je do 5. 10. 2014. godine (izvor MUP Slovenije) na svim upravnim jedinicama evidentirano 1.885 molbi za izdavanje dozvola za stalno prebivanje.

Izdato je 214 dozvola, odbijenih i obustavljenih postupaka je 978, a ima 693 i dalje otvorena postupka. Prema podacima Mirovnog instituta iz Ljubljane, ukupan broj izbrisanih je 25.671. Obustavljeni i otvoreni postupci uglavnom su za one koji ne žive u Sloveniji, a najveći broj takvih ima u Srbiji.

Pošto je bez pravnog statusa u Sloveniji oko 13.000 lica (žive u drugim državama, a većina u Republici Srbiji) broj podnetih molbi je veoma mali.

Razlozi za to su mnogobrojni: od izbrisa je prošlo više od 20 godina i ljudi su uredili život van Slovenije, za pridobijanje statusa bilo je potrebno ispuniti mnoge stroge uslove, postupak je dugotrajan i skup, Republika Slovenija nije ponudila izbrisanima nikakve dodatne garancije za priznanje krivice i naknadu štete, integraciju i rehabilitaciju koja bi omogućila povratak i vraćanje ljudskog dostojanstva. Najvažniji razlog jeste potpuna neobaveštenost izbrisanih o svemu što se događalo, njihovim pravima i proceduri koja je propisana i ponuđena. To je zbog toga što iza izbrisanih ne stoji nijedna država koja bi pomogla svojim državljanima da ostvare prava koja je ozakonila Republika Slovenija, a presudama i sud u Strazburu.

Prekretnica je „Slučaj Kurić”

Veliki senat Evropskog suda za ljudska prava je presudom od 26. juna 2012. potvrdio da je Republika Slovenija kršila ljudska prava izbrisanih, i to 8. član (prava zaštite ličnog i porodičnog života) i 13. član (prava na efikasno pravno sredstvo) Evropske konvencije o ljudskim pravima. Pored toga, utvrdio je i kršenje 14. člana (zabrana diskriminacije), pošto je odnos prema izbrisanim nekadašnjim državljanima SFRJ bio drukčiji, gori nego prema onima koji su imali status stranca iz drugih država.

Sud je naložio Republici Sloveniji da u roku od jedne godine pripremi poseban mehanizam za priznavanje odštete izbrisanima.

Za šestoricu tužilaca sud je priznao i presudio da Republika Slovenija mora da plati nematerijalnu štetu u visini 20.000 evra po pojedincu. Sud je priznao tužiocima pravo naknade troškova postupka u visini od 30.000 evra.

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu doneo je 12. marta 2014. presudu i za materijalnu štetu. Za svakog pojedinačno ta šteta je različita i ogromna je – od 50.000 evra i više.

Većina od 1.885 molbi podneta je posle informacije u medijima o prvoj presudi.

„U našoj državi niko od državnih organa ili nevladinih organizacija nije obavestio izbrisane i organizovao pokretanje postupka po slovenačkom zakonodavstvu. Pojedinci su se informisali koristeći lična poznanstva, a uglavnom su zatražili pravnu pomoć Mirovnog instituta u Ljubljani”, navode u DIPSS-u.

Dana 21. novembra 2013. godine donet je „Zakon o povračilu škode osebam, ki so bile izbrisane iz registra stalneg prebivalstva”, koji je počeo da važi 18. juna 2014.. Po tom zakonu, nemaju pravo na odštetu svi izbrisani koji po izbrisu nisu podneli molbu za stalno prebivalište ili za državljanstvo i oni koji su podneli molbu po poslednjem važećem zakonu (ZUSDDD-B) iz godine 2010. i bili su odbijeni. Takođe, po tom Zakonu na odštetu nemaju pravo deca izbrisanih ni umrli rođaci. Od 25.671 izbrisanih pravo na odštetu po tom Zakonu, dakle, ima oko 11.500, a ponovo je izbrisano oko 14.000 lica.

U toku 2013, kad je počela priprema tog zakona, upravni organi su usporili, bolje rečeno, skoro prestali da rešavaju podnete molbe. Posle usvajanja Zakona, sve molbe upravni organi opština odbijaju, a žalbe Ministarstvo unutrašnjih poslova odbija i potvrđuje rešenja prvostepenih organa. Tako izbrisane navode na sudske postupke i plaćanje troškova, što je za tu populaciju, koja je uglavnom siromašna, nemoguće. Zato većina odustaje od postupaka.

U julu i oktobru 2013. advokatska kancelarija Sakuci iz Italije, koja je zastupala Kurića i druge, Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu uložila je pritužbu za oko 900 izbrisanih, jer Slovenija nije ispoštovala rok za odštetu a DIPSS nema nove podatke o toku tog postupka.

Izvor: Politika

Autor: Gvozden Otašević

Povezani tekstovi