septembar 23, 2018

Mihić: Srpsku istoriju drže u fioci, a Sulejmana na TV

Scenarista Gordan Mihić govori o nepoznavanju prošlosti, Srbiji danas, putu ka Evropskoj uniji, televizijskom programu, svetskim moćnicima, izbeglicama…

Tokom pisanja serijala „Ognjište“ i višegodišnjeg „kopanja“ po bibliotekama, muzejima, istorijskim spisima, memoarima…, najuzbudljivija mi je bila potvrda saznanja koje, inače nosim u sebi od detinjstva – da hrabrost i istrajnost menjaju svet, a ne kukavičluk, ostajanje po strani, pristajanje na neljudske uslove i neljudska vremena. Kaže ovo, za Novosti, Gordan Mihić, scenarista koji gotovo pet decenija ispisuje ovu našu, nimalo laku društvenu i psihološku „istoriju“. Mihićev potpis stoji na kultnim filmovima od perioda „crnog talasa“ do danas, a njegovi serijali i drame ubrajaju se u zlatne primere naše TV produkcije.

Jesmo li danas svesni toga šta znači građanska hrabrost, a šta je pristajanje na neljudske uslove i neljudska vremena?

U „Ognjištu“ sam stvorio lik Aksentija Višnjića, čoveka koji je započeo životni put kao siroče i preprodavac na pijaci, da bi se sam školovao, učio, putovao i shvatio da postoji nešto što je iznad pitanja lične koristi. A to je rad za svoj narod. Taj Aksentije učesnik je i svedok svih sudbonosnih zbivanja od osnivanja Velike škole 1808, do kraja vladavine Obrenovića. Kroz njegov životni put, izuzetna dela i lična stradanja, grehe, zablude i promašaje postavio sam pitanja ko nas je sve vodio, za kim smo išli, kome verovali, šta su pravde i nepravde sveta, izvlačimo li pouke iz grešaka, gde je naša odgovornost za to što smo se olako prepuštali ljudima koji nemaju ni viziju, ni znanje, ni snagu, ni mudrost. Ili, šta se činilo onima koji su te kvalitete imali, koliko su ih vređali, nipodaštavali i onemogućavali, Vuka, Steriju, Dositeja, Đuru Jakšića… A sve su im to činili oni učmali u svojoj žabokrečini, bahati, moćni, oni kojima su vlast i pohlepa bili jedini imperativ.

Gde su odgovori na sva ta pitanja?

U nama samima. Aksentije je tri puta sve gubio, i tri puta počinjao život iz početka. Ostajao je bez porodice, prijatelja, bio je prebijan, hapšen, progonjen, dizao se iz pepela, i ne samo da je aktivno pomagao stvaranje institucija savremenog društva, već se svim silama trudio da pomogne slabima, nemoćnima, gladnima, onima koji su u beznađu. Tokom života upoznao je Karađorđa, Miloša Obrenovića, Tomu Vučića Perišića, Iliju Garašanina, sa kojim je bio posebno blizak, kneza Mihaila, Jovana Ristića, kapetana Mišu Anastasijevića, predsednike vlada, ministre, dva ruska cara, znamenite Srbe iz Trsta i Beča…, velike ličnosti tadašnje Evrope koje su, svaka na svoj način, bile zainteresovane za Srbiju poput Getea, Igoa, Engelsa, Gogolja, Lajbnica…

Ko se danas posebno interesuje za Srbiju, u čemu se tadašnja i sadašnja Srbija razlikuju?

Najviše se interesuju mešetari Međunarodnog monetarnog fonda i velike sile koje postavljaju svoje uslove. Što se tiče priče o Evropi, ključna rečenica o nama izgovorena je 1808. godine, na otvaranju Velike škole, a ona glasi: „Oslobođena, napaćena Srbija ovim danom ponovo počinje da se približava porodici evropskih naroda“. Da se Aksentije Višnjić danas pojavi, video bi da, iako je prošlo dve stotine godina, to približavanje još traje. Stalno smo toj Evropi nikad bliži, i nikad dalji.

Šta je razlog za to što nam se istorija ponavlja i kao tragedija i kao farsa?

– Istorija se ciklično kreće, a kod nas, što su se stvari naizgled više menjale, to su nekako ostajale iste. Učini nam se da je neki put popločan najboljim namerama, a ispostavi se da je to pravac za pakao. Nismo u tome usamljeni, mnogo je društava koja su to gorko iskustvo osetila i platila. Sudbine „običnih ljudi“ uobličavaju ratovi i revolucije, stvaranje novih klasa koje se enormno bogate, idealisti koji napuštaju ideale i podležu pohlepi za vlašću, moći, novcem… S druge strane, mi malo znamo o našoj istoriji. Tužno je i nenormalno da naše TV gledalište sve zna o Sulejmanu ili Džingis Kanu, a gotovo ništa o stvaraocima srpske istorije, o generacijama koje su ostvarivale slobodu i pravo na život bez obzira na žrtve i stradanja, o velikoj i sudbonosnoj epohi koja ne sme da bude zaboravljena.

Televizijska saga „Ognjište“, koju ste pisali pet godina govori o srpskoj istoriji s početka 19. veka. Ali snimanje je opet odloženo?

Zaključak je da RTS ništa nije ni pokušao da uradi da se uprkos svim finansijskim teškoćama projekat ipak realizuje. Bilo kako bilo, skoro je sasvim izvesno da se „Ognjište“ nikad neće ni snimiti. Voleo bih da nisam u pravu, ali tako je. Lično, ja ću to nekako podneti. Biće mi žao i teško, jer sam uložio sve što sam mogao, znao i umeo u taj projekat. Ja imam 18 TV serija i 50 igranih filmova, i smatram da sam neki trag iza sebe ipak ostavio. Ako smem da kažem, na gubitku je RTS i njegovo gledalište, ne zato što neće mene biti na programu, nego što priča o jednoj epohi, o strašnom i veličanstvenom 19. veku opet tone u mrak televizijske fijoke.

Za Emira Kusturicu završili ste nekoliko projekata, među kojima je, pored adaptacije romana „Na Drini ćuprija“ i scenario za film „Pančo Vilja“?

U današnjem svetu osnovne ljudske vrednosti potpuno su skrajnute, omalovažene i skoro sasvim odbačene. Zato nije čudo što se u Meksiku, u kome se prvih decenija prošlog veka sa zanosom i nadom pevalo i pričalo o velikom revolucionaru Panču Vilji, i o istom tako velikom revolucionaru Emilijanu Zapati, danas, nažalost, godinama, na sav glas priča o narko-bosu koji ima imperiju stvorenu na trgovini drogom, El Čapu, o tome kako je pobegao iz zatvora i kako je uhvaćen. To su junaci ovih dana. Ostaje jedina nada da se istorija ipak ciklično kreće, pa će se možda jednog dana vratiti na scenu ljudi tipa Panča Vilje i Emiliana Zapate.

Ko bi mogao da bude Pančo Vilja naših dana?

Nauka i umetnost unapređuju i menjaju svet, a pored njih, mislim da su junaci naših dana oni „mali ljudi“ o kojima se vrlo malo govori i piše u javnosti, koji se skoro i ne pominju. To su obični ljudi koji rade, žive, stvaraju, čuvaju svoje porodice, koji uprkos svemu što se događa nisu izgubili dobrotu i spremnost da pomognu drugima. Ti ljudi, zapravo, čuvaju svet onakav kakav treba da bude.

Da li vas možda rastužuje stalna aktuelnost onoga što ste napisali, i šta vam se čini najstrašnijim u današnjim „vranama“, ili u „dnevniku uvreda“ naših dana?

Voleo bih da o toj aktuelnosti razmišljaju moji čitaoci ili gledaoci, nije uputno da ja ocenjujem takve stvari. A danas mi se sve podjednako čini strašnim – i glupost, i brutalnost politike, moći, novca, i gramzivost, i odsustvo morala, pravde, ljudske časti i dostojanstva. A najstrašnija priča je ova o izbeglicama iz Afrike i Azije, koje iz haosa, ratova, zločina i bede traže spas u Evropi, koja ima svog udela u uzrocima njihove nesreće i sada ne zna šta će s njima.

Postoje li danas neke spasonosne ideje za svet kao što su postojale nekada, ima li Srbija tu ideju?

– Postoje, i uvek su iste, od antičkih vremena. I opet, po ko zna koji put, čekaju neke mlade ljude koji će ih razvigoriti. To važi i za Srbiju – oduvek se zna koje su stvari za koje se vredi boriti, šta su ideali slobode, pravde i jednakosti, šta je poštovanje drugih ljudi, šta je poštovanje onih koji ne mogu da žive bez pomoći drugih, svih potlačenih i poniženih.

REMEK-DELA I TENDER

U RTS ste stvorili remek-dela kao što su „Samci“, „Kamiondžije“, „Otpisani“, „Balkan ekspres“, „Sivi dom“, „Zaboravljeni“, „Siroti mali hrčki“, „Gospodin Foka“…Da li i događaj sa „Ognjištem“ takođe govori o nama?

– Ni slutio nisam kako će se sve završiti kada su me pre mnogo godina Aleksandar Tijanić i Nikola Mirkov pozvali da pokušam da stvorim jedan televizijski ep o srpskoj istoriji. Tražili su tri ciklusa po dvadeset osam epizoda o nastajanju srpske države od 1804. do 20. veka. Kroz sve krvave događaje, ustanke, ratove, žrtve, pobede, poraze, velika ostvarenja, nemale greške i zablude, kroz sukobe dinastija, stvaranje školstva, prosvete, zdravstva, kulture i umetnosti. Nisam oklevao da se upustim u taj poduhvat, kada sam ga završio, stigle su sjajne recenzije. Ali posle raspisanog tendera za realizaciju „Ognjišta“ one nisu značile ništa – rečeno je da nema para. U međuvremenu, snimale su se druge serije sa nekoliko stotina epizoda. Nisam rekao ni reč protiv tih autora i njihovih ideja, ne kažem ni sada, ali ostaje činjenica da je „Ognjište“ bilo prvo koje je napisano da je označeno kao apsolutni prioritet i – zaboravljeno.

ŠTA JE PRIORITET

– Jesam, i to ne zbog sebe i toga što sam dugo i pomno radio, već zato što, ipak, treba postaviti pitanje da li je moguće da je ovom narodu potrebniji fudbalski stadion u Beogradu, pored četiri postojeća, i da će za to bez problema naći sto pedeset miliona evra, a da srpska istorija 19. veka nema nikakav prioritet. Dugo sam razmišljao i onda sam odlučio da idem kod predsednika republike. On me saslušao, ali pošto nije bilo nikakvog rezultata godinu dana, napisao sam pismo predsedniku Vlade, pa pismo predsedniku UO RTS, Ministarstvu kulture, ali mi je državna sekretarka rekla da treba sačekati nekoliko godina, da je takva i takva situacija, da Ministarstvo kulture ne može ništa da pomogne…

Izvor: Večernje novosti

Povezani tekstovi