jul 17, 2019

NARODNO POZORIŠTE JE UVEK BILO U VLASTI JEDNE PARTIJE! Dušan Kovačević o aktuelnoj situaciji: Uvek sam na strani glumaca!

Nemoguća ljubav između migranta i Beograđanke, humanitarna misija koja se odvijala u Savamali 2015, kada su zbrinuti ljudi s Bliskog istoka, tema je komada Ivana Lalića „Ljubav u Savamali“ u režiji Darijana Mihajlovića. Pred sutrašnju premijeru u Zvezdara teatru razgovarali smo s direktorom Dušanom Kovačevićem.

„Naša publika voli priče koje se događaju oko njih i ova je baš ona koja se tiče svih nas. Ta priča o nemogućnosti ostvarivanja ljubavi je suština većine dramskih dela kroz svetsku pismenost. Dosta je aktuelna tema, jer je Srbija granica između Evropske unije i ljudi koji dolaze sa Istoka i nailaze na granice koje su čuvane žicom i vojskom. Ova priča o mladiću iz Avganistana i jednoj devojci iz beogradskog solitera je nešto što podseća na sve one priče devedesetih koje su bile, nažalost, veoma česte. Za razliku od Romea i Julije, gde je prepreka porodica, ovde su predrasude te koje staju na put, međutim, ovoga puta ljubav ipak pobeđuje“.

Savamala je oduvek bila važno mesto na kome su se susretali putnici, prolazili karavani, a sada je i glavna tačka najveće migracije u istoriji. Odakle snaga Beograđanima da pored teškog života u kome i sami žive nađu empatiju za druge?
Ne samo Beograđani već i svi oni koji su, u centrima gde su se ti nesrećni ljudi bežeći od rata zatekli, pomogli i prihvatili ih razumevajući njihovu sudbinu. Empatija dolazi iz iste sudbine od koje je tokom devedesetih godina naš narod stradao. Duga je naša istorija seoba i patnji, počevši od velikih seoba koje je Crnjanski briljantno ispisao, pa do silnih ratnih sukoba koji su se odvijali u Srbiji, sve do našeg večitog emigrantskog života. Empatiju su Srbi tokom tih ratova razvili prema nesrećnim ljudima, bilo našim koji su bežali od zločina ili onim koji su dolazili ovde i nalazili utočište… Srbi su ljude na putu za nekakav bolji i lepši život koji oni sanjaju prihvatili kao svoje prijatelje. To nije ništa novo, ali u celoj ovoj antipropagandi koja je Srbe ocrnila čudo je da se pokaže da su Srbi onakvi kakvi zaista jesu – kada se spoje i učine nešto dobro.

Glumci su se sada spojili u Narodnom pozorištu kako bi se došlo do boljih uslova. Koje je vaše mišljenje?
Ta priča s Narodnim pozorištem, u koje sam prvi put ušao 1968, kada sam došao na studije u Beograd, traje do danas. I to nije ništa novo. Narodno pozorište je uvek bilo u vlasti jedne partije. Kako ko dođe na vlast, on postavlja svog upravnika i to tako traje 50 godina, a i više. Ranije nisi mogao da budeš upravnik Narodnog pozorišta ako nisi član partije. Kasnije su stranke preuzimale, pa kako koja dođe, ona postavlja svog čoveka. Narodno je pod ingerencijom države, odnosno Ministarstva kulture. Nadam se da će ministar naći rešenje pre nego što glumci uđu u štrajk. Štrajkom i bojkotom se ne treba obeležavati jubilarna 150. godina. Kao što vidite, u Zvezdari imam problema koji su egzistencionalni. Dolazi zima, a imamo ozbiljne probleme s krovom. Dok ja to rešavam godinama, neko to radi radi luksuza. To ne mogu da razumem. Uvek ću biti na strani glumaca i kako oni odluče, tako će i biti.

Izvor (Kurir)

Povezani tekstovi