decembar 17, 2017

Nemačka odbija azil Ukrajincima koji ne žele da ratuju

dobrodosli u nemacku

Ukrajincima preti proterivanje

 

Hiljade ukrajinskih izbeglica u Nemačkoj su dobili zahteve da napuste zemlju; nemaju skoro nikakve šanse da dobiju azil. Komšije i prijatelji se bore protiv njihovog proterivanja.

Hiljadama ukrajinskih izbeglica preti proterivanje. Više od 7000 Ukrajinaca je pobeglo u Nemačku zbog rata na istoku i tu zatražilo azil.

 

Mnogi su dobili negativne odgovore u poslednjih par nedelja, uključujući i porodicu Nikonšuk i Grigorija Demnišenka. Došli su sa šengenskom vizom u zemlju, koja podleže dablinskim propisima. Njihove zahteve moraju da preispitaju države članice EU koje su im odobrile vizu.

 

Neki od begunaca dolaze direktno iz ratnih zona, kao porodica Nikonšuk. Drugi nisu želeli da učestvuju u ratu kojeg odbijaju. Naričito prošle zime kada su kijevske vlasti zvale sve više muškaraca u borbu protiv separatista i njihove ruske podrške, mnogi su napustili zemlju, uključujući Grigorija Demnišenka. On trenutno živi sa šest Ukrajinaca u kući za izbeglice, u bavarskom gradu Kicingen. Ubrzo pošto je predao zahtev za azil u aprilu, lokalne vlasti iz Cirndorfa su ga obavestile da je za njega nadležna Poljska, a ne Nemačka, jer je Demnišenko došao sa poljskom turističkom vizom.

 

Ne žele rat

 

Demnišenko ima 27 godina, po zanimanju je električni inženjer i predstavlja pravo malo blago za omanju firmu FEZ Electronics u Bibergau. „Dugo smo tražili, ali nismo našli nijednog Nemca, pa je šef odlučio da potražimo među onima koji traže azil“, kaže portparol preduzeća, Andrea Gubman. Firma he zaposlila dva azilanta i jako je zadovoljna njihovim radom. „Nadamo se da će ostati kod nas“.

 

Priča porodice Nikonšuk je slična. Otac Sergej, majka Lena i ćerke Albina (16) i Ela (14) su došli u aprilu iz ratom zahvaćenog Donecka u bavarski Rauenbrah. Otac ima stalni posao u građevinskoj firmi, porodica je bila nezavisna od državne pomoći, ćerke su pohažale redovnu nastavu, ali im svakog trenutka preti proterivanje u Španiju.

 

Naime, porodica Nikonšuk je direktno stigla u Nemačku, ali sa španskom vizom, jer je nju bilo lakše dobiti. Da bi izbegli proterivanje, oni sada žive u crkvenom azilu protestantske kongregacije. Želeli bi da izdrže do kraja marta kada će proći šestomesečni rok od nareženja za proterivanje i tada će Nemačka biti nadležna za njih.

 

Grigorij Demnišenko i porodica Nikonšuk su u istoj situaciji kao mnogi drugi Ukrajinci koji bi mogli da predstavljaju primer integracije u nemačko društvo.

 

Nažalost, zbog aktuelne debate o izbeglicama u Nemačkoj, oni moraju da se brinu da li će biti izbačeni. Samo pre par nedelja, političari iz partije Hrišćanske Socijalne Unije (CSU) su zatražili da se Ukrajina proglasi kao sigurna zemlja. Ukrajinac koji traži azil u Nemačkoj će teško biti proglašen izbeglicom.

 

Odbijanje azila Ukrajincima

 

Tokom 2014. i 2015. godine, oko 7000 Ukrajinaca je došlo u Nemačku, tražeći azil. Većina njih su stigli prošle godine; među njima ima nešto više muškaraca nego žena.

 

Kada Demnišenko priča o svom slučaju, on priča brzo, a glas mu postane jači. Boji se da će ga neko prepoznati da će ga kod kuće krivično goniti. Tim pre što je ambasador Ukrajine u Nemačkoj, Andrij Melnik, tvrdio da dezerteri nemaju čega da se boje: „Ovi ljudi ne treba da se plaše krivičnog gonjenja ili zamke“, rekao je Melnik prošlog oktobra.

 

Ali slučaj Ruslana Kocabe je dokaz da je realnost drugačija. Ukrajinski novinar je javno izjavio pre godinu dana da će odbiti regrutaciju, potom je uhapšen i sada mu se sudi za izdaju.

 

Sam Demnišenko kaže da vlada teška atmosfera u njegovom rodnom gradu Nikopolu, u centralnoj Ukrajini. Naime, njegova dva poznanika su pretrpela napade jer nisu služili vojsku. „Oni koji su bili na frontu sada prete onima koji se nisu borili, tamo je luda kuća“, kaže. Na svom mobilnom telefonu pokazuje slike povređenih prijatelja. Imaju posekotine na licu od noža.

 

Porodica Nikonšuk priča o diskriminaciji pošto su pobegli iz ratne zone u zapadnu Ukrajinu. Nisu mogli da nađu posao, pa čak ni stan.

 

Slučaj Demnišenka u drugih su vrlo jasni što se tiče zakona: pošto su vize dobili od Poljske, Španije ili drugih zemalja, te zemlje su nadležne za odobravanje azila. Povrh svega, rat nije jedini razlog za azil. Borbena zona je takođe lokalizovana. Nakom spominjanja ovih faktora u intervjuu, Demnišenko je duboko uzdahnuo i ispričao priče o drugim napadima kod kuće, o napadima na žene čiji muževi nisu služili vojsku, o prekinutim prijateljstvima, o njegovom bratu koji je trenutno na ratištu i koji mu šalje slike uništenih kuća.

 

„Neću da se borim“, kaže 27-godišnjak, „samo želim da živim normalno“.

 

 

Frankfurter Rundschau

Prevod: Svetlana Maksović

Povezani tekstovi