novembar 21, 2018

Nenad Uzelac: Srpsko-rusko igranje

Da je svaki čovek odrediteljem svoje sudbine, konzekventno i svaki narod – jer o njemu je ovde reč – svoje, uslovna je mudrost: i usmeno narodno tvoriteljstvo kao i svako drugo koje zbori o biti, u nameri onog izričućeg mu, uvek je apsolutno ili, bliže, sociologijski, idealno-tipsko je. U okviru izričaja, situiranog uvek u formi apsolutnog ili, modelski, na nivou idealno-tipskog, ”pulsira” kako jedinka, tako i svaki (misleći) kolektiv: ovo pulsiranje kao življenje, jestvovanje, samim sobom sebe – stalno i trajno – uspostavljanje kao sebestvaranje – da jest po sebi i za sebe, e da bi moglo biti i za drugo, iz drugoga, tek, sobom gradivši ga, uzimajući, drugim obogaćenim, sebe, kojim uzimanjem sopstvenu po-sebitost postavlja u za-sebitost, koja jest, eto, za-sve-drugost (Dostojevski)-, ovo, dakle, pulsiranje je najprirodnije stanje naroda kao pojmovno bezodredljive, u odnosu na kolektiv bezmerno odstupajuće, svesupstancijanosti. Ovo, zemno i zemaljsko svesupstancijalno, trudno se u Novom dobu, sve od tzv. prosvetiteljstva-volterijanizma-, te lakomisleće, istorijom, za predahnuće joj, položene bajkovitosti u koju se smešta sva kasnija (i današnja), planetarno opijajuća, čarolija prikrivanja biti: sloboda jedinke, ljudska prava i tome slično – ono, dakle, što je samopodrazumevajuće i neupitujuće, u najmanju ruku kao misleno prevladano, ispostavljeno je kao jedino odlučno za praksu ništenja i jedinke i naroda, te i bilo kakvih ljudskih prava -, trudno se, dakle, podvodilo pod glagolski odredljivu imeničnost kao prevaziđenost. A istorija je hodila, svako sretanje i susretanje, evo i dan-danas: danas kao i juče, juče naslonjeno na svagda, dakle i na danas kojem je sutra upravo sada, zbiva se, jestvuje, sabira, u sebi i za sebe, svoje danas i njegovo, kao njeno, juče, u svoju, nikad završenu, knjigu upisivala je i upisuje kao jedini joj sadržaj: sretanje i susretanje naroda, jednoga sa samim sobom i istoga, kroz sebe, sa drugim narodom i nikada – jer ne bi bila istorijom kao svagdazbivanjem – ne kazujući se kao (neraščlanjena) množina. Tom – istorijom, voljnim i nevoljnim sretanjem i susretanjem, preuzeti smo i mi: srpski i ruski narod, te, odmah!, kojemu je ono ”mi” – prvi rečen kao drugi, drugi kao prvi, istost sama sobom nošena! – beskonačna forma i beskonačan sadržaj, forma sobom ispunjena, ispunjenost kao sobom tvorena forma (istorija je, razložno i sa razlogom, tzv. zapadnoj misli postavila zadatak da misli ono što, već, jest tu, pored nje, htejući ga i sama imati, istom, na način mišljenja, biti; iluzornost ovog htenja ogleda se u neotklonjivom joj delanju da to što jest učini svojim, da bude kao ono).

*****

Ovde je govor o srpskom i ruskom narodu.
Ovako imenovani jesu kao (neka) množina kojoj je, sledstveno, pripadno ono, voljno ili nevoljno, sretanje. Jezik kojim govore najtemeljnijim je pokazateljem da su se, u nekom istorijskom hodu, z-bili kao jedan narod – srpski – po imenu – ili ruski, svejedno je, no, sigurno, pre srpski ili ruski, pa, tek, oni koji Slavjane, Slovene, slave i slove, govore i rečuju. Ovo ”pre” nema, naravno, nikakve vremenske odrednice. Pa, ako je tako – upitno uzviknuće, prostoj logici sasvim pripadno? -, onda su – bezupitna tvrdnja istom logikom pokrivena – i Poljaci i Slovaci, Česi i ini…i…,i, oprosti Bože!, i Hrvati, u neka vremena, bili, sa onima, isti narod. ”Ovi”, zadnji (ni prednji ni zadnji, pojašnjeno sa-”ovi”, jer je gore reč o narodu ili narodima, Božjoj tvorevini), mimo logike kao logike, a u sabiru duše sa samom sobom-Jerihonska ćutnja!,-nebesnim plačom Bogoljubljenog Jova ne-sčinjeni su, samouganućem istorije u-su-stali su, te: o onome o čemu se ne može zboriti, treba ćutati, kako, ima tome stotina godina, reče Ludvig Vitgenštajn; odnosno, može se zboriti o Magdeburgu, o Jasenovcu, Milanu (najnesrećnija, a da jest među najuzvišenijim, od Srba – uhodano! – zaboravljena, srpska duša Laza M. Kostić, kojemu, tamo negde u nekoj Švajcarskoj ni za grob ne znamo, beleži kako, i dan-danas, po selima oko Milana decu ne plaše vukovima i inim zverinjama, nego tim ”imenom”; čitati nam je, svakom od nas!, Lazu, većeg,umnijeg, časnijeg nego li-uporedba po vremenu i istom-po intelektu-pozivu-toliko slavljena, a častoljubiva, te, za razliku od Laze, onog koji je pobegao, pobegao i to baš ”braći” Englezima u zagrljaj, nego li dakle, što je to Slobodan Jovanović; u njemu, Lazi, naći ćemo svu srpsku muku i sve nezverne – ni zveri pripadne! – ”metode” ubijanja; i pod Staljingradom bejahu prvi, a tako, ništatnošću mereni, no, ipak -, do ni vidu pripadni!-maleni; eno ”ih”, naravno, i u Novorusiji, a šta bi, tek, radili na Krimu da su i da su, već sada, tu gde jesmo mi, Srbi, svojom krivicom, zbiti, u zbitosti niko ni kriv ni dužan, a svako na svakog i kivan i (u kivnosti) opet svako svakom – mila srpska duša! (po ”mila ruska duša”, kako zajeca – i jeca! – Sveti Nikolaj Velimirović, ćutivši nas – Srbe i Ruse – po tragediji nemernoj – jednakim). Ćutnja – ni tačka nema…, o Jadovnu, o svim Golubnjačama, Jastrebarskom…o, o…Jasenovcima (i nemisliti da se prima ”njima”: ”oni” su nepodobni za o-pominjanje, ponosni su samo u i po zločinu. ”Ovi”, dakle, zadnji…no, no…, oni, Poljaci, Česi…, jesu. Pitati je kako su postali narodi, dakle, množina? Da li je jezik, za sada tek kao forma, još – ne-slovljenje, pitati je, dostatna bit ostajanja jednim? I, naravno, u čemu je situirana ta bit o istosti, na kojoj inzistiramo, srpsko-ruskog naroda, a ne poljsko-ruskog, srpsko-slovačkog…? Imali su, u ona vremena, i istu divoniju – Peruna, Velesa, Ladu, Boga Bela (aktualno: Hram Boga Bela, Palmira – Nebrod!, zna Muarem Zukorlić, za razliku od srpsko-brozovih istoričara), i po, reklo bi se, duhovnoj biti su isti, jedan narod. U posrskriptumu ovog upitivanja postavlja se i problem, najmanje nerazumljiv, a geopolitički, sam sobom, za aktuelno htenje: biti sa Rusijom, najproblematičniji, naime, problem prostorne nevezanosti ruskog i srpskog naroda, a, ipak, onih drugih – Poljaci, Slovaci… – da jesu u neprekidnoj niti od Ruskog Primorja do Germanskog carstva: tu negde, i danas teče, mekošću imenom joj – slavjanski – izraženoj, Laba, grubošću germanskom elbizirana; u svojoj ”Filozofiji istorije”, Hegel sledeći istinu, baš prikladno misliocu, kaže kako su oni, Germani, tu došli kao divljaci, bez ikakve kulture, zatekli narod sa visokom kulturom, uglavnom ga, sukladno germanskom duhu – uvek s-pregnuto Nach Osten u ime Lebensraum-a – , divljački istrebili preuzevši njegovu kulturu: tužne Lužice – lugovi – , tu i tamo koji Srbin kao Hans, Volfgang…Opomene, za današnje nam, Srbima ovde na Balkanu – Helmsu – , radi: naš stradalni publicista Nebojša Jevrić (odćutaše klovnodemokratski vlastodršci u Beogradu putovanje u večnost sestre mu – pesnikinje – Kosovske Mučenice) svedoči o spasu od sigurne smrti 1999. na Kosovu: od šiptara ih je spasio, vojnim autom od tzv. KFOR-a, do – nemilosti – Srbije prebacio izvesni Hans, pripadnik nemačkog KFOR-a. Zašto to radite, pita Jevrić. ”Pa…, ja sam, znate, Lužički Srbin”. Što li je, ipak, i mimo vere, krv?! Ovaj, dakle, faktor – prostorna odeljenost – za razumevanje je najprostiji, te, ovde, i neupitivan, no, tek: u istorijskom gibanju naroda, a sukladno geografiji kao odsudnom činiocu geopolitike – Karpati – , na tome delu sveslavjanskog tla, istorija je, kao da bi, milenijumima godina unapred, imala građe za sopstveno mučenje, smestila druge narode, a Dunaj – Istrion – neka im bude životnom – biblijskom – zdravicom (naravno, Istru imamo i u današnjoj Rusiji, kao i – staru srpsku – tamo, prema Italiji, u ”njihovom” posedu).

Jezik, sam po sebi statičan, sebe nalazi u aktivnoj formi, te jest u govorenju kao glasovanju – glasovi -, čujenje u glasovanju, iz obeju radnji stvorena zajedničkost: Rusi i Srbi, čujući se, osećaju da jesu jedno, kao Rusi i kao Srbi. U formi, dakle, imenovanja oni su zajedno, kao množina; u formi osećanja oni su jedno, i jedni i drugi su za-jedno -zajednicu kao zavičaj; htenje za pamćenjem zavičaja porađa slov,reč (slovo jest reč u reči, ono – slovo – joj – reči – ne pridolazi izvana), u zajednici su kao zavičaju, jedno su, u množini, kao pismo: Srbi i Rusi imaju jedno, isto, pismo – ćirilicu; samo oni, ne i drugi Slavjani. Ovim se približila ka jasnosti ona istost ruskog i srpskog naroda, te, za sada, imamo tri odrednice ove istosti: poreklo, govor, i pismo. To su odredbe njihove zajedničkosti – kao čist formalizam, pasivitet. Čujenje sebe kroz drugoga, Srbina kroz Rusa i obratno jest aktivitet zajedničkosti na putovanju ka zavičajnosti. Još ne-polučenu zavičajnost tvore dve odredbe: tlo i biće. U hodu istorije – zemnoga, te vremenoga – tlo i biće su – življuju, korene se; tlo postaje bićem i biće tlom, po sebi su ono drugo i biva da prvo nije drugo i drugo nije prvo; logika, misao ”protegnuta” u mišljenje, paralelno zbivanjem bića tlom i tla bićem, istim – vremenim – hodom iščezava: biće oseća sebe kao tlo, tlo se oseća bićem – korene se, osećanjem, kao jedno. Osećanje jeste življenje: tlo i biće žive jedan život; u prožimanju su, su-aktivni, osećaju se na način da jedno bez drugoga nisu, tlo da jest tlo i biće da jest biće; da to znaju – znaju!, no, nebitno je za ono da jesu. To znati za da jesu znaju kao izvanjskost, spoljašnost ovoga jesu. Da bi bili sobom, ne po spoljašnjosti, ispunjeni kao jedno, oni se vole – ljubav tla spram bića i bića spram tla čini da biće jest tlo i da tlo jest biće; biće se u-korenilo, tlo se o-duhovilo, za sebe su, jedno drugom, sadržajem postali, te jesu kao život; za sebe su sobom događani na način ljubavi, te, ljubavlju ispunjeni, jesu ljubav – život ljubavi. Ljubav je nemerna, ne podleže logici, sama sobom je bezmerno trijumfalna i, kao davanje, imperijalna (evo – mali upad -: zašto je Zapad ne-ljubav, no ubijanje: ono je imperijalno prema vani, ne po sebi – da jest ljubav), sveveličajna; u nju sve i svako može da uđe, da se smesti, sa drugima, kao sa sobom, da jest (nekom će ovde, po nekom imperativu, na um pasti Kant, no on je logika, iz tla je logike, ne ljubavi, te je i imperativan, zapovedan, i samo kao takvog, jedino mogućeg, zapadnog, i danas ga, po svom zemljinom šaru, vidimo da jest – i čizma i puška, dva simbola uobličene metafizike – zasnivanje – morala): život je ljubav. Srbi i Rusi su narod koji, negativno izraženo, ne mrze. To je njihova – četvrta odrednica. Pozitivno izraženo: oni su narod koji, po pravoslavlju, voli, jer su ljubav. Šta bi Napoleon i Hitler, tek, obojica, sa Moskvom i moskovljanima napravili da su u istu umarširali na način da su stvarni pobednici!, kako to bejaše i kako to učini Aleksandar u Parizu – viknu “Hristos Voskrese!” i svi Francuzi ispred njega i francuski generali iza njega odviknuše Parizom “Vaistinu Voskrese!” -, s vojskom došavši, a dođe da ih oslobodi njih samih od onoga od čega ih se, inače, ne može osloboditi – u genetiku utkanog im (antislovenskog) zla; šta bi – ista je paralela! – Hrvati učinili sa Beogradom i Beograđanima da su, i 1918. i 1945. umarširali u Beograd, kao što to, u oba datuma, učini srpski vojnik, u Zagreb ulazeći: znao je da jesu najzlostije zlo u Mačvi činili, no, i državu im je podario.

Tlo i biće kao ljubav u ljubavi se vide, izražavaju, čuvstvuju kao mi, nikad kao ja; mi u ljubavi, mi u Bogu: Ljubav je Bog, sa-držani smo joj, mi jesmo jer s Bogom jesmo, jedno smo s Bogom; primljeni čuvstvujemo Boga, u-jedno s Bogom prerasli smo bez-ličnu, na sebe naslonjenu, zajedničkost, te jesmo zavičaj, Jedno – množina mi Bogom uznesena, zavičaj Duha i nas, svemnožina koja jest Jedno – pravo-slavlje, da sve jest bogojavljeno, bogopruženo, bogotvoreno; bogouzeti, u Bogu, liturgijski, pravo, istinito slavimo Istinu. Mi nismo s-činili nikakav (društveni – ulokovili se) ugovor s Bogom, te ne ni između nas, zemnih, da bismo bili narod u zajednici, nezavičajni; nismo s-činili, svemu što liči na odnos, pred-leživi zakon i istim da smo i Boga priveli svome – društvenim ugovorom sčinjenom – zakonu. Mi nismo ja – princip (zapadne) svetvorbenosti. Rusi i Srbi su zavičajan – pravoslavni narod: Duh je svemu, imajućem, predležeći.

Eto:

  • Poreklo
  • Govor
  • Pismo
  • Ljubav
  • Pravoslavlje

Pet su – a svih pet kao Jedno – ”odrednica” koje su sva blizina kao istost ruskog i srpskog naroda u odnosu na sve ostale slavjane (jedni su drugima, kao sebi, i Slavjanku podarili, kada hode isto da pevaju, korak – pesma, u slavu da im je): pravoslavljem se očitavaju (očatavaju) i, kao jedini od Slavjana (Bugari su naknadni Slavjani, posednici jezika kao kompilacije srpskog i inog), ćirilično.

Pravoslavlje je sretanje, jedno drugim kao sebe-u-zimanje Boga i čoveka, u istorijskoj ravni naroda i naroda u Bogonaručju Njegovom, ne zemaljskom merom merenih (Boga se nema mišljenjem, za spoznaju nije podoban – zapadni je to princip -, jer Bogom, tada, ne bi bio; u Njega se ne veruje – verovanjem se On su-pozicionira, te se dvojnost iste moćnosti postavlja i u toj postavljenosti situira se ”prostor” za Čovekoboga: najrealnija realnost, stolećima građena, onoga što se danas uporno glagolja kao evropske vrednosti. Ove sebe, u svojoj biti, ako se ova reč ”bit” može ovoj, u odnosu na život, praznini, priuštiti, vide kao pokrivača sopstvene im (zapadno-evropske) supstancijalnosti, slivene u toliko znani duh osvajanja, pljačkanja, ubijanja (pišući iz Ženeve u Petrograd svome prijatelju Majkovu, Dostojevski ondašnje nositelje današnjih evropskih vrednosti blagodarno opisuje kako to Dostojevskom dolikuje i obaveštava Fjodor Majkova o njihovom praktičnom životu. Dostojevski zna, znajući im duh, zašto je ta prirodnost pripadna im: profit se, prvo, umanjuje i, drugo ima se, makar i prljavština i smrad da je, još nešto kao svoje).

Bog kao ljubav ljubi svoju Tvorevinu, ova – Narod – u istoj ljubavi smireno voli njega.

Prvo, kroz pravoslavlje, u-ličeno sretanje srpskog i ruskog naroda zbilo se putovanjem Kraljevića Rastka na Atonsku (Afonsku) Goru; Providnost nosi, ne pita je se: bili su to ruski oci – deca Knjaza Vladimira, na Krimu Gospodu Privedenog – i prihvaćeno je, ide se. Od tada do danas to sretanje je kao pamćenje za stoljećima pronašanu ljubav. Prvo – kroz srodstvo – krv, a poznajući i sebe kao dva – Rusi i Srbi – naroda, sretanje zbiva se kada i ono Prvo – duhovno: veliki ruski car Ivan Grozni (zapadna je to reč za njegove “zločine” od onih koji hugenote u jednoj noći nožem smaknuše i druge na giljotinu – robespjerovsku – poslaše), državotvoračka spona Svetog Vladimira ka Romanovima, gleda sebe, nekoliko stoleća unazad, kao ribjonka srpskog mlekopitanija. Zahvalan tome – baka njegova, roda Jakšića,srbija-rusija-600×35211 srodstva Lazareva, epici ga uznosi -: u Kremlju Arhangelski hram podiže, gde Lazar i Sava, srpski, a Gospodnji, nebosvedoče. Koliko smo Jedno, a, čuda!, i da znamo da smo jedno, još uporniji smo da to nismo. I jedni i drugi, po ovom sretanju, imali smo i svoje Turke i sebe kao janjičare, svoje Austrougare, švede-nemce jednih i drugih, svoje, bitno – u vremenskom pomaku – rimokatolike, Dostojevskim sadržajno precizirane kao jezuite; jedni već državu, po Dimitriju i Radonješu, Svetom Sergiju Radonješkom podarenu sa krstom Dimitrija od Dona pobedi uznetu, drugi -golgoti još dugo predani – oslobađajući se; celo devetnaesto stoleće Rusi su, Duhom pozvani, ratovali (i) za Srbe – Dostojevski je baš tu (i) na nama i sibirao i postsibirski izgarao; ako je ičiji, Vronski jest naš, svetom proslavljena ljubav Ane Karenjine utkana je u tlobiće srpsko: ona, nenadna, zvezda na Nebu ovom tlu je zasjala, e da bi Rajevski Raju se predao; imali smo i svoju – serbsku – princezu i Veliku Caricu Rusku Katarinu: Petropavlovska Krepost u Carskom Petrogradu, Hram svih Večnopočivših Romanova, i – poseban prostor svih Romanova u slici, ispod Katarine ”zvanje”: ”…i princeza srpska”; Lužice, nego šta.

Strašna, apokaliptična za Srbe 1914: suze srpskog posolstva u Petrogradu prelomile su – Car je rekao ”DA!”, i spaseni smo, kao i na Krfu: plačebno pisanje, lelek, Aleksandra Karađorđevića Nikolaju Drugom i – spaseni smo. Bez obzira na svu geopolitičnost kao izvanjskost, no, koja i kakva muka je terala Nikolaja Drugog, da, po Srbima, sebe, porodicu i državu, narod, ispostavi zlom činu zvanom nestanak!?

I Srbi i Rusi su državotvoran narod (Marks se tu sloveni); gotovo u isto vreme prenose sebe u nešto što nisu oni, jedni se preinačuju u Jugoslovene, drugi u Sovjete – samo su Rusi najintimnije bili Sovjeti, do odricanja od rusizma, samo su Srbi bivali Jugoslovenima, gotovo prezirući srpstvo; tako su, oba naroda, iz svog etnikumtla i države stvorili svojim neprijateljima, a da bi svoju izgubili; sami su sebi, pokazujući veliku dušu, nametnuli borbu sa sobom, štiteći druge u novostvorenim državama, tvoreći sintagmu veliko– ruski nacionalizam i veliko– srpski nacionalizam, koje, obadva, treba – zadatak je kominternovski! – uništiti: istrebljivali su se, po sadržaju te sintagme, do nemilosti; i jedni i drugi su – Rusi preko Oktobra, Srbi kroz Drugi svetski rat priuštili sebeubijanje normalnosti nepripodobivo, do samoistrebljenja; i jedni i drugi odricali se, gotovo uživajući u tome, svoga tla i predavali ga, u okviru tzv. zajedničke države, drugima – kao da nisu imali svoga Dostojevskog i svoga Njegoša; jedini su, od evropskih naroda, koji su, svojim htenjem, iz sebe stvarali druge narode; Srbi su, po broju stvorenih naroda, navodno Brozu se klanjajući, bili marljiviji od Rusa – tu se, u delu, razlikujemo (možda je spoljašni faktor – klima – tu radinost određivala; Srbi su do patologije uživali u zadovoljstvu – dodvoravanje Vođi!- š to su, u neverovatno kratkom vremenu, dekretski, iz sebe – brojčano mali, istorijom ubijani, klani i doklani! – stvorili toliko naroda, a imadahu ono što drugi, širom Evrope, ne imaše: i Visoke Dečane i Gračanicu, Ljevišku i Svete Arhangele, Krku i Gomirje, Studenicu, Sopoćane – kako, ono, o ovima, početkom šesnaestog veka zbori Ćelebija!? -, Mileševu i Belog Anđela – simbola Evrope prema Americi, a da se ne zna da je srpski! – , Zakonik Dušanov kada drugi u čoporima bejahu, donet, kaže car, godine 6857., Teslu po kojem sav svet svetli, Milankovića po kojem kosmos mere…, i evo ih – umobilili se, a u onoj, mobilnoj, kutijici Srbin – Tesla bdi…

Ovde, u stvaranju ovih naroda, priroda se poigrala: isti su, novostvoreni, sebe nazivali, i nazivaju se narodom po prostoru na kojem žive, a ime kojega prostora daše Srbi; mrtvo je davalo ime živom. Ali, budući je čvrsto utemeljeno u Kantovu apriorizmu – prostor i vreme – već svojim imenovanjem oni su evropejci. U delu – po imenu novostvorenih – Srbi se razlikuju od Rusa: u Rusiji, kod Rusa, islamstvo je autohtono, samostoično; kod Srba ono je izvedeno. Svom islamskom življu na Balkanu predleži pravoslavlje, svom kao Bošnjaci (po Aliji) samoimenovanom danas, juče kao muslimani ili Muslimani (po Brozu), narodu na Balkanu predleži srpstvo – srpstvu su pripadali (Meša: “nazad nećemo…), pod Turcima u-inoverili su se (Meša:…napred nas ne primaju”); jedini je islam koji je slavjanski i koji slavjanski – srpski – govori i u odričućem, od srpstva i pravoslavlja, aktivizmu glase se većim Turcima od Turaka (baš kao i Hrvati – a rimokatolici su! – da su, naročito od Hitlera na ovamo, veći Nemci od Nemaca, mada od ovih, Nemaca, po zlu pamćeni kao vapaj Bogu da ih spasi ”Kuge, gladi i Hrvata”, pisali su na katedrali u Augzburgu; u stvari stvoreni su od čudnog bića, u Jovanovoj Apokalipsi događanjima privedenog: nikakvi, uvek zlu prikrpeljivi da ih se i zlo – Hitler – 1944. odrekao, valjda da mu po zlu u njegovo ime činjenom, ne zasene njegovo zlo; Ruzveltov plan o stavljanju istih u sanitarni kordon, možda bi se, da autor plana ne umre, i ostvario, a danas to hoće za nas; prema Srbima odnoseći se Zapad ih je stalno, iz istorijskog gliba uspravljao, a u svrhu pomoći ostvarenju ”konačnog rešenja” ”remetilačkog faktora na Balkanu” – Srba; svugde su, kao zlo, gde je zlo, eno ih 1941. pod Staljingradom, evo ih danas u pohodu na Novorusiju; dva naroda – kao jedan – ruski i srpski sav su sadržaj im – mržnja: od mržnje prema Srbima žive, opstaju).

*****

Srpska nesreća, po oslobođenju od Turaka, a po Prvosvetskom, njihovom, apokalipsisu, utkana u ono što nam danas jest, situirana je u 1918. Uzalud su, u dva navrata, 1916. petrogradski oci upozoravali: ne u državu sa katolicima; uzalud je, toliko puta penzionisani, pa aktivirani, kad zatreba, Živojin Mišić, proročki lelečući, upozoravao Kralja – ne sa njima, po-Mačvi-li su se (Franjo Supilo u Londonu na kolena kleca, ljubi stopala Starcu sa bradom, šeširom i štapom – Pašiću, plače, suze mu teku, jezuitski plazi: primite nas u (zajedničku) državu – sve latinske – Njegoševo upozorenje! – radnje), a, onda, isti, po zasluzi, i Kralja ubiše; izgubismo i kralja da bismo, na čudesan način, opominjući!, i njegovog sina, kao kralja, izgubili: sa kompletnom vladajućom kamarilom, uz nešto zlata – da im se nađe – napusti svoj, srpski, narod; Srbinu nepripadljiva radnja, a kao da je Lazarevom Kletvom poopštena i u devedesete godine utkana; Nikolaj Romanov Drugi, dvadesetak godina ranije, znajući da će mu se desiti ono što se i desilo – ucrvenilo do boje krvi zapadno zlo – sa svojim narodom ostade, u narod verujući da ga brani, Bogu je, na kraju, testamentnim pismom govorio: Ako je to volja Tvoja, neka bude – prihvati volju Njegovu i pokloni Mu se smrću mučeničkom.

Kao kaznu dobili smo, a sami ga, dakle, stvorivši, Broza kao:

– komunizam (po zapadnom – vrednost – principu)
– radničko samoupravljanje (samoupravna propast)
– antirusizam (specijalno za, naravno, samo Srbe)
– miroljubivu koegzistenciju (kapitalizma i socijalizma)
– bratstvo-jedinstvo (kao zenica – po Brozu – oka!)
– jugoslovenstvo (i danas – zabludeli – verujući u njega)
– samoupravni socijalizam (samoupravna propast)
– nesvrstanost (antiruska – američki lukavo – pacifikacija)
– antireligioznost (u praksi samo na pravoslavlju praktikovanu)…

…sve floskula do floskule, a tako lepljive samo za pravoslavnu dušu (ona se ovim podavala uz paralelno utkivanje u nju, pravoslavnu dušu, antirusizma – koliko li su, samo, oni komunisti koji bejahu poreklom Srbi, a nositeljima, javno, glavnim ovog antirusizma, u tišini duše im, bili Rusi! Da bi Broza slavili učičkovili se da ih se i čičak odrekao; a i danas ih evo). Uz ovaj dobošarski floskulizam tekao je nemilosrdni aktivitet: borba protiv velikosrpskog nacionalizma, aktivitet samim Srbima uspostavljen, Srbima vođen i po Srbima polagan, po zasluzi! Zadremali, zaspali, drugi se, tanano, pripremali (Nebesko Liturgijski opominjao je Nikolaj Ćelijski), baš kako je to Broz – vatikanski -, zamislio, a Kardelj, apostrofirajući Korošeca (tvorac, u Prvom svetskom ratu, onih pesama o Srbima i vrbama, a u novoj, kraljevoj, državi ministar unutrašnjih poslova, inače visoko – crkveno-katoličko lice, ta kako bi drugačije i zapisao: Dobili smo zlatnu kobilu, vratićemo im ragu) pojasnio: Jugoslavija je za nas samo prelazno stanje; uvek na strani zla i gubitnika, devedesetih godina ostvario im se „tisućljetnji san“; a Srbi, evo i danas, maštaju o Jugoslaviji – ta oni su je, ništeći sebe, stvorili! -, i Brozu, ne znajući, po državi, ne gde, već da li, uopšte, jesu: Bog visoko, Rusija daleko!, uvek se, u nesreći uvekbivajući, epski, Jovovim plačom, izriču.

Sedamdeset godina po Hitleru: Petrograd Carski, onda Lenjigrad, tu, eto, Nevski prospekt i tiha, milinom Božijom sebeumirujuća Fontanka – dva čeda, glavna junaka Fjodora Dostojevskog, Nevom nošena; eno i hotela u kojem je Hitler maštao da se oho-teli, pozivnice je svojim glavešinama već uputio, da se na vreme ugebelse; fotelja u kojoj je, verovatno, trebalo da se uđavolji Hitler. „Mogu li da sednem?“ „Možete“, tiho, a uz toplu petrogradsku hladnoću, sa blagodarnim osmehom, prozbori Rus:“Moja je ovo fotelja, ne Njegova i njihova“, srećan, zborim sebi, sedeći.

Devedesetih godina dvadesetog veka, stavljeni pred sabrano zapadno zlo – konačno rešenje! – i Boga i Rusiju saželi su u jedno, do apsolutnosti priklonivši se Providnosti, a ne znajući da ovozemno – Rusija – kao i da ne postoji: uliberalila se kroz perestrojavanje, rastočila se (za one koji hoće istinu pogledati, za pouku i opomenu, autorsku emisiju Nikite Mihalkova „Besogon“, od 27.03.2016., a na VGTRK – TV RUSIJA 24). „Konačno rešenje“ (dela) „istočnog pitanja“: zna Zapad da i Srbi imaju samo jedno – istočno – drangstvovanje, no ljubavlju, ne mržnjom, nošeno; zna da smo nezaobilazna opreka na njegovom drangu ka lebensraumu. Izdržasmo „udruženo“ zlo. Oružjem, vojnički, ne ide: pošalje nam kugu zvanu peti oktobar, prve nas, preko „naših“, unarandžasti. I nastavi se: narod, za ispranje i mozga i duše, u „medije“ uvezaše, u kratkom vremenskom promicanju njima ga ufarmeriše, zapadom postavljeni glavari uprotestantizuju ga (evo – zadnji se u protestantizmu utemeljuje na način da zbori da on (i) čita, a najbolje, reče, što je u životu čitao jest najveći, reče, zapadni filozof Maks Veber – njega čita, jer ne zna šta je napisao da bi, napisano, čitao – baš filozof, tako reče, a ko zna taj zna i zašto ovaj, premijerujući, filozof filozofom naziva i onoga ko to nije, te ga ni čitao, kao filozofa, nije).
Stigli smo, po kletvi Svetog Petra Cetinjskog, da se u briselsku knjigu tuge upisujemo (što je dobro, pravoslavni smo), a rusku ambasadu u Beogradu – otvorenu Knjigu tuge po Rusima ubijenim – naširoko zaobilazimo – zaobilaze ne pravoslavnim bivajući, možda ih gazda im, hazjajin zapazi. U inom, a sve – kao gornjim – srljakanju postadosmo takvim da kosovski nismo!

Kosovo!

U-Trojičino: ni ja, ni mi, preko (preliveno) zavičajnosti u kojoj Bog i čovek Bogovekuju – od Sebe kao oca Samousinovljenje – Svetoduhovnost Gospodom Srbima data na čuvanje. Ono je Dar. Daruje se jer se raduje, baš kako je i Gospod Radovanje; po Njemu da se živi, da se raduje Sastanku s Njim, a Kosovom Srbi su uvek na Sastanku; Kosovo da se, na način duše, daruje svim zemnima, kako bi mogli izići pred Njega; Gospodom dato svakome se daruje, a ne daje – Duh da vlada, a ne mač; (mislena) po-sebitost da ne biva (mislenom) za-sebitošću, već da Sve jest za-Svetost. Božiji Dar na ovom zemnom istorija je nagazila na način da ono jest tek tlo, zemlja, prostor (opet Kantova, makar i apriorija, jer misao ne dopire do dara). Tvorcu toga dara Providnost Njegova je na vreme, a za večnost, uznela Rastka, U-Savila ga da jest sluga slugu – naroda svoga; Bogu služeći, a da bi mogao služiti narodu, po-dari mu se od Njega Crkva kao država, nebesno kao utemeljujuće i sveodređujuće zemaljskog! U vremenskom pomaku ovo će biti, da jezički uprostimo, odlučujuće za očuvanje naroda: srpska država – zajednica sazdana, iz i po sadržaju srpskoj duši pri-nosne duhovnosti. Oteti Dar – Kosovo – narod je epikom vratio Gospodu, zakleo svoga slugu Savu da ga čuva i igrom sebe i tla zapevao na način – gu…gu…, prve reči, detinje kao radosti Božije – i: imao dar pri sebi, očuvao se. Epikom Sava, je kao Čuvar, Obiteljstvenik, svuda i svagda prisustvujušći – do konačnog svitanja.

*****

Ima li nam puta!
Pre tačno stotinu godina jedan od zapadnih Evropljana – Karl Manhajm -, napisa studiju naslovljenu kao „Ideologija“. Mišljenjem, kao, naravno, poimanjem, pokušao je da obuhvati ono što bi se moglo nazvati propašću ili krajem jednog naroda, te na tragu uhodane, evropske, forme – mišljenja ili, pak, poimanja – specifikuje ideologiju kao lažnu svest – što, izvorno, ona i jeste – na nivou kolektiva – specifično naroda – kao lažnu svest naroda. Ideologiju, pripadnu, uvek, kolektivu, određuje kao specifičnu i generalnu. Specifična ideologija je ono stanje naroda kada on, za određeno društveno gibanje unutar samoga, sebe zna (znati – opet evropska forma) da je lažno, krivo, štetno, ali ga prihvata i po njemu deluje, kao da je istinito. Generalna ideologija je ono stanje stvarnosti koje je apsolutno suprotno biti jednog naroda, te je, u odnosu na ovu bit, apsolutna laž, a narod je u takvom duhovnom stanju da veruje (prevladano „znati“) da je ova apsolutna laž njegova – naroda – bit, dakle, istina. Po Manhajmu, narod u ovakvom stanju – generalna ideologija – je priveden sopstvenom kraju – nema prostora za duhovnu obnovu. (Ekonomija je tu nebitna, kao što su nebitni i naši i ruski liberali, koji, usput, i ne znaju šta – u duhovnom smislu – nosi ta parolica). Forma, dakle, u kojoj autor izražava stanje naroda – spoznaja kao put ka znanju – tipično je evropska, evropskog je duha. Za srpski narod, međutim, ovom „spoznati“ da bi se, za znanje, bilo „u-znati“, kako predleži, tako i vrši (vrhuni) ono što je, za zapadni duh, tek predstava (opet i kao predstava viđena na zapadni način) – pred-stavljanje, a, naime, osećanje do „stanja“ ljubavi, kako je, napred, već i govoreno, te, na tragu Manhajmom određene ideologije kao generalne, stanje duha srpskog naroda danas je: on zna da je stanje u kojem jest apsolutna neistina, laž u odnosu na njegovu, srpsku, bit i – ne tiče ga se; jače izraženo: uživa u tome. To, dakle, nije stanje apatije, kako se, najčešće, apsolvira, nije ni stanje – a toliko liči -, kolektivnog mazohizma (samomučenja). Ma kako se igralo, čak rugalo – i do toga smo dovedeni – sa epikom toga, mene i moga, naroda, ona je, nemerno pripadna mu, u genetiku utkana sila, javljajući se jedinom (te apsolutnom), a prema Nebu (duhovnome, dakle), usmerena: na zemaljskom on se, naprosto, igra sa samim sobom; nebesko mu je, Kosovskim Zavetom podareno, u gene, mimo, preko i iznad svesnog kao svesnog (zapadni princip), utkano. Jednostavnije, ne njime, kroz njega, rečeno: u zemaljskom kao (da, kao!) da nije za postojanje.

Epika je veličanstvena, u njoj je sve razrešeno. Koliko jedan narod ima sebe kao epike, toliki je i istorijski (opet Marks čitajući je – srpsku epiku – u Londonu!) i duhovno – jedina je to mera naroda. Do takve proste prostote – slivenost kao život! – da upitivanju ništa nije podobno, jer je sve u-pojanju, naprosto liturgija, te je, samo Nebo-do-stojna.
Nebo – međutim, ište – prejak prelaz – da jest i zemaljsko kako bi, u vremenu, bivala razlika s koje se poji i doji zemaljsko kao nebeskom namenjeno. Večnost koju pronosi epika je životvorni ugaonik, osiguravatelj vremenog, zemaljskog. To je njena – epike – apsolutna svrhovitost. Ona zadaje vremenost u ime večitosti: biti zemaljski i u zemaljskom za Njega svoj, takvim vas hoće Otac.

Ovaj mali uhod u ideologiju samo je (pomoćno) sredstvo za traženje puta izlasku iz stanja u kojem jest jedan narod. Srbin se, kroz tolike, istorijom nošene, nesreće i nedaće, od Kosova – u epiku uznesenog – naovamo, kada se činilo da je sve kao nigde – da nema ništa za šta bi se uhvatio -, osećao spašenim u njegovoj, epikom nošenoj, pravoslavnosti – utkivanje sebe-istorije u večno: Crkva mu je bila duhovna institucija koja je u sebe upila (i njegovu) epiku, te, sa njom, i njega. Sabornost – to je ona, a, uglavnom, kao nerazumevana, stalno svođena na neku, spram ovoga, grubost ili dovoljnost da se kaže sabornost. Utrojilo se – saboruje da bi stalo pred Jednoga. Ako državu gradi on – Srbin – Crkvu gradi, ako njivu seje, on Crkvom seje, i kad spava epikuje. A onda su mu, evropeizirajući ga, sekularizam – pojam – podarili, kao da duša i telo jesu kakvi jesu, a da, u zemnome, za-jedno nisu. Seckajući ga, i fizički i duhovno, na samo njima pripadan, a nama toliko, kao njihov, znan, način, priredili su mu devedesete dvadesetog veka. Ubačen, u njemu, po biti mu, nepripadna, vremena, iz-broziran do bez-ličenja i, takav, bačen u đavolo-kratiju samoimenovanu kao demokratija; brzinom satanske namere i ognjište mu u-farmili pamćenje da mu ne živi i – evo ga, evo nas, evo me: dajemo Kosovo – ono što mi je, od Njega, kao dar – da ga čuvam! – dato, dajemo ga kao da nije Njegovo, osećamo tu radnju – davanje kao blagodat koja će nas legitimisati za zemljaski raj, sebezvan kao (Evropska) unija ili Veliki Inkvizitor. Onda, stoleća unazad, Dar su nam oteli, sada – jadovi! – dajemo Ga: u-grešili se do ne-pristupa onom Koji nam Ga, kao Dar, dao – raz-epikovali se, sebe sobom u-nestalo položili. To što sam bez Kosova, time bez Boga i beze sebe, tim zdravije, slobodu kojom su me, lažno, preci kroz Hrista napajali odbacio sam u ime obećanog (kušanje – biblijsko – Kušačevo) leba, jednačim se – kroz Ništa – sam sa sobom, slobodarim na način ulaska u najličnije lice (evropske) unije, samoupustveno kazivano kao organizacija za uvođenje reda. Svesrdačnost njihovu za pripremu mene da nemam sebe prihvatio sam, blagougodno se njihajući u odricanju od onoga koji me je i koji me, jedini, može očuvati u zemaljskom carstvu, znajući – tim grešnije! – da je on ja i da sam ja on; ja hoću da budem drugi na način da nisam po-sebi drugi, već po njima za koje znam da su na način kako sam (i) ja, nekad, zborio – genocidni, kako oni o meni, sada, zbore, meni sude i presuđuju, upamećujući me, a da sam, naime, kao i oni, genocidan: gleda majmun sebe u zrcalu!

*****

I, opet, ima li nam puta?!

Duhovno je predložno svemu ostalom. Pavši, duhovno tražimo da bismo ustali. Rekosmo, uvek smo, bivajući u Crkvi činjenjem Crkve nju imali kao spasitelja. U ovom čudu koje nas je snašlo Crkva gde je, Oci? Od pojedinačnog ka opštem kao da razumljivijim postaje govoreno. A (i) Bog voli ime. Zilotuju i ikonomuju, nadgornjavaju se na način bećkovićevog ćeranja, a narod – ćeranija koju u Brisel ućeruju. U ćeraniji koja ga je snašla zdrav je narod, jer oseća Brisel kao tor, u tor bi ga, svoj da nije. Najzilotskiji – voli to stanje, do trenutka! – je (i) najprimarniji za viđenje duhovnog, crkvenog: nisam, kaže, Patrijarha (Pavla) nagovarao, već savetovao (podvlači on) da se povuče sa Trona. Isčitava se kao teolog, a duhom neispunjen, te i ne oseća svu gorčinu onog „savetovao“ spram onog „nagovarao“, mada, oboje, jesu tronulost, a, po nameri, bezmerni duhovni pad, onaj koji zbori o svemu ostalomu, našem, padu; ostalo je, rekao bi Zapad, akcidentalno, mada svo srpsko ne trpi akcidentalnost. Gledamo našega Pavla u, Bogu spremljenoj, postelji: kosina – i ispod – gledanja: smešak Sveca pred Kušiteljem. Akcidentalno?! Uvek prisutan da bi bio uskočivim! U najgore doba, u zla vremena, pripremio se za jedan od mnogih uskoka, stvaranjem nove – artemologija – nauke, te uskoči da bi artemisao, no, ne primi ga narod kosovski, srpski (novo)mučenici; u umetnost se pretvorio, te, kao umetnost, zna da je i Ivo (Andrić) bezvredan; samo Mile Latas i Bogdan su vredni. A samo nekoliko strofa, prvih, Ex-Ponto! – na tome da je ostao ovidijevskom snagom zasenio bi sve artemologijušće i svu artemologiju. Novelistici Ćosićevoj, „Otpadnik“-om do iznad tolikih nobelovaca ispevanoj, usamario se po meri ideologije; nekad on i sine, po pravdi, pravoslavni smo, a ne protestanti – otkide se, uzviknuvši, od posluge zapadne, a, onda – neka mu srpski narod, po Bogu, oprosti! – blagorodnu dušu Srpskog Svetog Nikolaja Ćelijskog sopstvenoj prljavosti htede da privede, baš srpski se podeli, dve polovine ga čine celinom, sapolovio se – a celostan sobom nas razdeli – prečanski i ovi, te i Rastka, Gospodu odazvanom kao Sava, uprečani; Tesla, Pupin, Milanković, Petrovići (Kara)đorđevići, Vasa, gle, Čarapić, Gospodar Jovan i Jevrem, Vučić –Gospodar, Andrić i Meša, Dučić i Šantić, Zmaj Jova i Đura Jakšić, Milorad Pavić, Kostić Laza i Laza M. Kostić, Nikodin Milaš, Sava Mrkalj i Vuk Karadžić, o Dositeju i Branku da ne zborimo, Lament nad Beogradom i Proleća Ivana Galeba, Njegoša i Njemu, Vladici, u Gospodu učitelja Sveca Ostroškog i Svetog Petra Cetinjskoga…, dokle li je! – do nebesa: i Jasenovac i Golubnjače…(duša Nedićeva – uznemirena – nek mu oprosti), i, duši mu prosto, Pavla Bogougodnika Rakovičkog – sve uprečani, udari onde gde Kaptol zagrebački večno udara, no, duši nek mu je prosto i mantiji – zborio bi narod – koja ga trpi.

U pomoć će mu – do „vrag je odneo šalu“ – priskočiti sveštenik studenički mada dobronameran, vidi se, razobličavajući Medićeva „Zaveštanja Stefana Nemanje“. „Bogu je Sveti Simeon svoj narod predao“, zbori, a gde da ih Gospod ukrepi? Tamo gde obitavaju, gde jesu, u državi Nemanjinoj, zbori Simeon. Ne vidi blagi sveštenik ono što čita, ne vidi, jer je, valjda, pripadnikom naroda koji je bezmerno neobrazovan („koliko smo neobrazovan narod“), zbori, uzvičnički pitajući, pastirče, te:“Vrag je odneo šalu“; Kosovo, Srpska Bosna, Krajina – da tamo Gospod ukrepi narod Simeonov; Unija i NATO…- tu vrag, za pastirče, neodnese šalu, ta – nebu smo, po njemu, poslati, čemu nam zemaljsko! Onome prvome njegov nameštenik na Savinom – Zahumskom – Svetilištu utabava staze: Radovan Karadžić, naravno, zločinac je – i jednome i drugome, Radovanovih četrdeset godina ne vredi njihovih četrdeset, hercegovačkim, dobrim vinom začinjenih, ispljuvaka. U-vojčili se obojica (ova – dvojica): na Voju (Voji-slava, da, Slava – po Hagu – Voji) udarili – sužnju Brozovom i haškom na, eto, slobodi mu, Bogom podarenoj, sa decom da malo poživi, mira, razduhovljeni, ne daju; a ukoštuničili se, te u svojoj koštunjavosti ne vide da im je taj njihov što mu se sove javljaju, kao vašingtonski državnik godine, zlo koje je snašlo ovaj narod; Gračanicu Valjevsku potapaju, a oni horski načalstvuju, nikakvom smislu privedivu, bogoubivstvenu i narodnoubivstvenu načalstvologiju o večnosti Crkve i prolaznosti Naroda: a Bog – Večnost – kao Crkva u-tjelovivši se Duhom Svetim, Svojoj, Jedinoj, Večnosti privodi svoju Tvorevinu da, bestelesna, U Duhu Jest. Da nije tako, čemu nam zemni život, zborio je Svetorakovički Pavle.

Sa kim li hodaju, koji im je hodovoditelj?

Bljesnu oni, ponekad, Bogu na meru, narodu, muku da podnese, na šalu: prvoaprilski (baš: 1. aprila!) broj glasila Crkve – Pravoslavlje: naslovna! strana – Čarls iz Velsa (a, blizu je nas, tu, u Rumuniji na Karpatima, predivnu je prirodu kupio – uzamčio se -, te malo skočio do ovde, verovatno svojim – Rumuni – domaćinima ne verujući da nas još ima budući nam je tu, nedavno, solidnu količinu uranijuma poklonio) i još neki unutra, naslov: istorijom potvrđeno prijateljstvo. Ne znaju oni (oprostiti im treba) duhovnici, e da bi, da znaju, originale ikona Velšaninu poklonili, a ne kopije istih. Ne znaju oni, duhovnici, da su upravo oni, Englezi, prijateljskije od bilo kojih drugih, najviše nam pomogli da nas ne spopadne ona muka koja je njih spopala: širom sveta razmnoženi i rašireni zavide prijateljima Srbima na stanju fizičke zbitosti i biološke usukanosti, zavide do proklinjanja sebe što sebi, a ne tamo nekom, makar to i Srbi – prijatelji – bili, blagodat tu ne priuštiše. Ne-dobu svakom u-po-dob-iti Mučenice, greh je veliki, ali oprosti i snuj u naručju Sanje Varvarinke, Čedo Božije, Naša Milice; a ovi neka Kopiji daju, kao što činiše, bezbroj kopija. Poći od pojedinačnog i nadati se da će se opšte pokazati, nije pripadno mišljenju; a opšte samim sobom u sebi sabrano do nulte tačke mišljenja, jednim – Velšaninom – u-zbilji se do poništenja svega pojedinačnog.

Svako izlaženje stazom jest cilja ako ima. Cilj nije nešto izvanjsko, do-hvatanju pripadno – sadržajem je onog izlaženja, te ono nije lutanje, bezstaznost. Duhu privedivo, do nestajanja, stanje lutanja nije (odnekuda) palo: plansko je, istorijom utvrđivano; kad, već, nikako oružjem ne ide, strpljivost postaje najaktivnijim i najplodnijim faktorom, baš, na zadatu temu, latinskim se – Njegoš! – pokazujući. Ljudska prava, forma je u koju je sve planirano sabrano. Preko tumača, za svako zlo tumačenju podobnih, privode se autoriteti: večni mir, Kantom kazivan, zadobiven je poštivanjem – Kant je imperativan do kategoričnosti – ljudskih prava. Mi smo ih ispisali, sankcionisali ih. Ako ti je Veliki Inkvizitor leb podario, da bi ti slobodu koju ti je On – Hristos – dao, uništio, mi, novi, a isti, Inkvizitori nudimo ti ljudska prava. Predleži nam, nama, Inkvizitorima, da ti uništimo Onoga Koji ti Reče za Njim, sa Njim da bi bio, da ideš. Prvo, i jedino, što ti rušimo jest zavičajnost tebe i Njega. Razlažemo te na tlo i biće, da bi ti, biću, priveli osećanje nebitnosti tla. Polučivši to stanje uništili smo ti tvoju „ideologiju“ koja te je hranila opsenom o, od Boga datom ti, tlu: patriotizam. Svako tlo ti je isto, svugde si na način nigde – iseljavam te, starčad će brzo svenuti; da bi proces tvoga nestajanja sigurnijim bio dovodimo ti neke Ne-kotine – u našem planu tako se, konspirativno, vode! –, čiji je zadatak da ti „zbore“ kako ti nisi onaj koji jesi, za srce i glavu manji si od onih kojima te „mi“, tvoji inkvizitori, vodimo, noge su ti – seljačke, balkansko palanačke – samo, od njihovih, duže, korakneš – njihov si, katedrali – bez ikone, oči ova zamara, dušu ti uzima – smo te priveli. Ovom, katedrali, privođenju otvaram ti stare rane – sadašnji duhovnici ti najbolje se tome primaju – da si ovaj, ne onaj preko, da je ovaj preko onaj, a ne, kao ti, taj; ni ovaj ni onaj – baš lutajući, te ni taj; ovim smo ti i tvoje istočno, ishodno, lučeno u Rusiji, poništili. Bez-ličan ni katedralskim nisi. Meša Selimović ti je o ovom zborio, na sreću našu, nije ti se primilo. Svakog dela, pa i našeg, ako se pruži prilika, uspešnost proverava se. Baš na nivou značajnosti onog što radimo naš Gazda Zapad sčinio je, po filozofiji Dranga, stanje zvano Ukrajina (a to je, takođe, ti): lelek do neba, dvogodišnje, nezavršeno, ubijanje, razaranje, kasapljenje tebi toliko, po delu onih s kojima u Uniju hoćeš, poznato, suze, lelek, ubijena dečica, eno i Slavjanoserbsk, a ti – doveli smo te u stanje bola štucne li germanska krava i time proverili uspešnost našeg dela.

Šta nam je činiti?
Primer je tu, na dohvat ruke, a naš.

Opštenje sa narodom da bi bilo narodno opštenje – delanje. Neumorno, neprestano opštenje na način Vladimira Putina. Ono, opštenje, nasušni je hleb, rosa, narodu svedenom, definitivno devedesetih prošloga veka, na uništenje duhovnosti, političnosti i ekonomije. Ovo opštenje je forma svake duhovnosti, te, Patrijarh Moskve i Celerusije nije uz Putina, oba su zajedno. Patrijarh u Dumi nije (sekularni) gost, već ruskog duha pronositelj. I Predsednik i Patrijarh isto opšte, zbore – s narodom su na način opštenja naroda sa njima: duh naroda i u jednom i u drugom. Devetnaesto stoleće i prva desetleća dvadesetog literalno su sabrala svu dušu ruskog naroda, ostaloj Evropi nezapamćeno – književno – zbivanje (Srbi su tu duhovnost u epiku – pevanje naroda – sabrali): po ovom duhu prvi – i Predsednik i Patrijarh – zbore, s njima putuju ostali. Po ovom, duhovnom, uzdizanju ekonomija sama po sebi dolazi.

Mi: tuđa kao naša duhovnost nam se ispostavlja, glavni duhovnici uz – a ne sa! – političare su, literati – četrdesetak, pedesetak godina dvadesetog stoleća nacija smo s kojom je, po meri i broja i vrednosti istih, retko ili nikako, merljiva bilo koja na evropskom prostoru – ruglu izloženi, parlament – skup ne-skupnih (rasutih duhom), Akademija u-segamegila se, duh se meri nivelisanjem na dole – u obliku diplome novcem dobijene, pismo, jezik, ovom duhu kao nebiti u-praktikovano je. Kada nas snađe – devedesetih godina – zlo zapadno imasmo opštenje s narodom, kratko – a imali smo -, a onda ga je ideologija zbrisala i ustupila prostor, kome?, (zapadnoj) demokratiji – niži od ništosti! – i: ko danas da opšti sa narodom, narod sa njime? Sega-mega intelekti, jedno uz drugo – podržavajući se kao pridržavajući se – sakatost duhovna da bi održala se, ovim smo, a, opstanka radi, okret iskamo da bismo bili onim Kojim jesmo, okret – to epika – naša staza – u celosti, bez ostatka, preuzela nas je i, po znanoj nam – istorijom tvrđenoj – biti, cilja radi u sebe-izlaženju je – kao nagon, kao moranje da srpsko, opet, biva.

Ima li nam puta?

Ima, jer s Hristom smo – po Dostojevskom – i da Istina nije. Deluju, po grupicama, na razne načine – i preko tzv. društvenih mreža mladi, pomognuti od ponekog, zagraničnog, tužnog Srbina – ta ko bi drugi! – i znaju: do vremena do kojih pamćenje ide, kao pamćeno pronošeno do dana današnjih, neutralnih državnih tvorevina (što je, čak, i logički lapsus) ne bi i nema, pa kako bi to bila srpska država. Znaju da je stvar patologičnosti – da li one generalne ideologije? – zborenje o najvećem neprijatelju kao najvećem prijatelju; znaju da je Evropska unija, u činu stvaranja imala jedini princip – aktivitet ka poznatom cilju napred pojašnjenom kao konačno rešenje; znaju da su u ovom, primarnom, isti i Evropska unija i Vašington. Kako pitaju se u društvo, ma koliko da je dobro, u kojem i njima – Magderburg, i nama – Jasenovac, jest prirodni falsifikat, falsifikat prirode; znaju da u ovakvom „društvu“ Srbi i srpska država jesu na način da više nisu; znaju da je istorija i tako nešto beležila; znaju da oni uzimaju, a mi primamo – u tome smo, nepremostivo, po duhu ne-isti, različiti da razlika ne tvori novo, no nestanak. Njima je da imaju, nama je da i jedni i drugi jesmo. Znaju da njihovo imati je apsolutno – drugi ne da imaju, no da su njihovo imanje. Znaju da su uspravnosti nepodobni, prići im jest leći, otirač im biti. Znaju – da bi bili po pamćenju – da je, Bogom pečaćeno, isto – biti po pamćenju – moguće samo pri-vodivošću sebe na svoje, kao sebedrugo, Rusiju: znaju da je takva duhovnost i takva geopolitičnost. Znaju (i ono što „srpski“ inkvizitori znaju) da je Rusija danas, i sutra, u zbilji ona moćnost o kojoj su Srbi toliko maštali. Znaju da smo Rusiji ovakvi sada kakvi smo zaista smetnja, no Bogom zadata joj briga. Znaju da smo okruženi tako umilnim nam prijateljima među kojima vrhune oni koji su i njih – Magderburg – i nas – Jasenovac –, Hristu se rugajući, razapinjali. A, uz svo znanje, osećaju: ovakvom – srpskom – padu dostojna je samo Providnost, a biti im je sa Njom i hoće, delovaće, Pesmom nad pesmama zapevaće, jerusalimskim sretanjem Bogu prineće nas.

Povezani tekstovi