decembar 17, 2017

Planinska kuća „Ruža Todorova“ na Ceru – Šetnja kroz istoriju

Ruza Todorova

Planina Cer se nalazi u severozapadnom delu Srbije. Deo je lanca planina koje je slavni vojvoda Živojin Mišić, nekada nazvao odbrambenom kičmom Srbije, što se i pokazalo tokom Velikog rata, kada je na ovom, danas već legendarnom mestu, ostvarena prva pobeda saveznika u najvećem sukobu u istoriji do tada.
Pošto, nažalost, do sada nisam imao prilike da posetim Cer, krenuo sam u popodnevnim časovima iz Beograda, kako bih sa prijateljima proveo vreme u planinskoj kućici, nekadašnjem planinarskom domu, koju je grupa sjajnih entuzijasta sa vizijom, pretvorilo u posebno mesto za odmor. Oni su primer zašto još uvek u meni postoji nada da iz Srbije nisu otišli svi stvaraoci.

Zanimljiv je naziv kuće – Ruža Todorova, kao i priča koja je prati. Naime, dok je velikan i reformator našeg jezika Vuk Karadžić još uvek trčkarao po proplancima Tršića, zaljubio se u izvesnu Ružu, devojku iz istog sela. Njen otac se zvao Todor. Početkom 19. veka, za konzervativnu Srbiju, koja je bila pod turskom čizmom, ljubav između ovo dvoje mladih bila je prilično napredna, pa kada se Vuk obreo u hajducima kao pisar, devojka ga je verno čekala. U pauzama između bojeva, u trenucima kada bi se vraćao u Tršić, Vuk je vreme provodio sa Ružom Todorovom. Nažalost, bolest, zbog koje je ostao hrom, udaljila ga je od devojke. Verovatno nije želeo da ga vidi takvog. Međutim, jednom prilikom, komšije iz sela su mu doneli poruku, sa pitanjem, da li je rešio da se ženi, jer Ruža ne može večno čekati, nakon čega joj je poželeo sreću i dobro zdravlje.
No, nešto kasnije, kada je Vuk postao veliki, a knjaz Miloš, njegov veliki prijatelj, gospodar Srbije, sudbina će, doduše posredno, ponovo spojiti Vuka i Ružu. Naime, Ružini sinovi bili su na spisku za streljanje, kao protivnici srpskog knjaza, pa je naš reformator iskoristio svoje ime i izbavio mladiće. Kako se veliki Miloš ne bi predomislio, prebacio ih je u Austriju, gde su nastavili da žive, a primećeni su i na sahrani tvorca savremenog srpskog pisma.

komandni centar vojvode stepe
Komandni centar vojvode Stepe

Upravo ova ljupka ljubavna priča, nadahnula je moje domaćine da nekadašnjem planinarskom domu daju ime po jednoj nepoznatoj devojci iz lozničkog kraja. Oni su, od jedne zaboravljene trošne kućice, napravili oazu za odmor. Činjenica da je ovo mesto poprište velike bitke, sve je u duhu slave i herojstva. Nije to etno kućica, kakve se danas po Srbiji prave na svakom koraku, uz šajkače, opanke i sita za brašno, kao ukrasima, nego jedinstven edukativni centar, u kome će vam načitani i duhovno-istorijski potkovani domaćini, uz nekoliko čašica rakije stare četrdeset godina, pokazati najznačajnija mesta tokom bitke.
Jedna od mnogih stvari koja me oduševila jesu knjige. Ima ih na svakom mestu – ispred kuće, u kući, restoranu, sobama, pored polica za cveće, a posebno sam bio oduševljen stihovima Žaka Prevera, koji su bili ispisani na plafonu sobe u kojoj sam spavao. Pre nego što isključite lampu na noćnom stočiću, reči velikog pesnika nateraće vas da razmišljate.

Narednog dana sam se probudio u osvit, ispunjen energijom i željom da se upoznam sa ovom legendarnom planinom. Nisam ranoranilac, ali sam siguran da će vas cerski vazduh toliko osvežiti i osnažiti, da ćete imati onaj dečiji, početnički polet za istraživanjem. Ukoliko ne budete znali šta biste tražili, već u restoranu ćete zaključiti da postoji toliko zanimljivih stvari koje ovo mesto čine jedinstvenim. Svuda su fotografije junaka Velikog rata, mape koje prikazuju raspored snaga, mesta koja treba obići, a naziv jednog dela restorana „Komandni centar vojvode Stepe,“ vratiće vas u slavno vreme naših predaka na koje bismo trebali da ličimo. Razumeo sam srpsko žrtvovanje na Ceru. Pogled, onu zemlju, srpsku, narod koji je toliko dobar i otvoren za razgovor, sa stalnim osmehom na licu, čini mi se, branio bih bez razmišljanja. Kompletan koncept objekta i okoline, vraća nas u vreme pre i tokom Prvog svetskog rata, od flašica za rakiju, do stolova, stolica, gastronomske ponude, koja je bogata i prirodna, oživljava jedno staro vreme u današnjici.

P60708-201949Inače, kuća se nalazi na mestu odakle je krenula slavna četa isto tako slavnog majora u konačnu pobedu, pa nas na to podseća i natpis: „Sa ovog mesta, krenuli su vojnici majora Velimira Čekerevca u konačni obračun sa Austrougarima na Ceru, 19. avgusta 1914. godine. Neka im je večna slava.“
Ako se u tom trenutku prisetite da na tom mestu, 100 godina kasnije, ništa nije promenjeno, čak ni put, koji su Rimljani izgradili pre ko zna koliko vekova, morate zamisliti četu hrabrih srpskih vojnika koji kreću u bitku. Ja sam poželeo i da sam jedan od njih.
Nedaleko od kuće nalazi se mala crkva, koja je još u izgradnji. Posvećena je svetom Jovanu Šangajskom, dok se na jednom uzvišenju u blizini, nazvanom „Krstovi“ danas nalazi veliki drveni krst, podignut u čast četrdeset srpskih vojnika, koji su poginuli u borbi.

Naime, to je mesto na kom su naši junaci bili opkoljeni. Odbili su da se predaju mnogobrojnim austrougarskim vojnicima, pa je borba dugo trajala, sve dok svi nisu izgubili živote. Narod ih je sahranio na mestu pogibije, pa su na uzvišenju ostali krstovi, zbog čega je mesto i dobilo ime.
Nekoliko kilometara udaljen je i Tekeriš, mesto epske borbe i srpske pobede, gde su pravo i pravda pobedili silu. Zanimljiv je kompleks posvećen Cerskoj bici, kao i veliki spomenik na kome piše „Vaša dela su besmrtna.“ Postoji i niz drugih spomenika, posvećenih četvorici vojvoda, kao i kralju Petru i prestolonasledniku Aleksandru, dok mi je posebnu pažnju privukla spomen ploča posvećena našim „neprijateljima,“ odnosno vojnicima 28. praškom puka, u kome su služili Česi i Slovaci. Kada su ih njihovi komandanti poslali da osvajaju srpsku zemlju, odbili su da pucaju i zapevali nekadašnju himnu „Hej Sloveni,“ zbog čega su dobili salvu metaka od drugih austrougarskih vojnika. Njihova smrt je bila časna i slavna, za razliku od njihovih ubica, koje je takođe vrlo brzo dočekala, samo od srpskog oružja.

TekerisUnutar kompleksa nalaze se sve zanimljivosti vezane za Cersku bitku, počev od informacija o toku bitke, kretanju vojske i civila, dokaze o zločinima neprijatelja, kao i makete srpskog i austrougarskog vojnika, koji stoje pored pušaka, kakve su nosili, kao i ostala oprema prvog poziva tadašnjih ratnika.
Međutim, sva ova priča ne bi imala smisla, bez obzira na slavnu istoriju, da na Ceru nisam imao priliku da upoznam i razgovaram sa ljudima iz tog kraja. Čini mi se, što sam nekoliko puta i pomenuo, da sam ovde pronašao onu pravu Srbiju. Hrabru, moćnu, slavnu, tragičnu, ali poštenu, nasmejanu, produhovljenu, načitanu, spremnu da se uzdigne, pobedi i što je najbitnije, pomogne i pruži ruku. To je moja Srbija.
Ovaj povratak u prošlost, putovanje u doba slave, druženje sa čuvarima srpskih vrednosti, dao mi je nadu da će, pre ili kasnije, planovi i ideje kreativnih i dobrih ljudi biti iznad jefitnog politikanstva.

 

 

 

Autor: Slaviša Pavlović
www.slavisapavlovic.rs

Povezani tekstovi