avgust 16, 2018

Pošto je ulaznica za Evropsku uniju

Četrnaestog decembra 2015. Srbija je počela takozvane pregovore o pridruživanju Evropskoj uniji, i to u vreme kada je očigledno da njene članice sve više pokazuju koliko im se interesi razlikuju, pa nije teško doći do zaključka da nije daleko dan kada će se ovaj savez 28 država Evrope – raspasti.

Posle višegodišnjih ucena iz Brisela, kojima su bile izložene ne samo današnja već i prethodna izvršna vlast, najzad je “otvoreno” to čuveno 35. poglavlje i time označen početak pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji. (Pregovori bi trebalo da predstavljaju dogovore manje-više ravnopravnih pregovarača, ali je ona u ovom slučaju upotrebljena kao eufemizam. Na sastancima se diktiraju uslovi EU koji se moraju ispuniti i proverava da li je to učinjeno Što je uslov za svaki sledeći korak. Nema tu nikakvih pregovora.)

No, bez obzira na sve okolnosti, naš premijer, sve do 2012. ljuti protivnik pristupanja Srbije Evropskoj uniji, a od maja iste godine vatreni pobornik te ideje, oduševljeno je proslavio ovaj veliki uspeh države Srbije, odnosno, njega lično. Ni njegovi saradnici, stranački drugovi i bliski mu mediji nisu krili svoje zadovoljstvo podvigom neumornog Vođe, koji će omogućiti da u Srbiju iz briselske Zemlje Dembelije poteku milijarde i milijarde evra bespovratne pomoći i raznih povoljnih kredita.

Međutim, već desetak dana kasnije počelo je neprijatno buđenje iz slatkog sna.

Srpska javnost, koja, ako je verovati naručenim i nenaručenim anketama, u znatnom procentu podržava ulazak zemlje u Evropsku uniju, veoma se neprijatno iznenadila saznavši koliko država Srbija treba da potroši kako bi postala članica EU, ali i da suma o kojoj se govori, zapravo, nije konačna, jer je nju teško, gotovo nemoguće, izračunati!

Poznato je jedino da se ta predračunska suma meri milijardama i milijardama evra. Navedeno je, recimo, da je samo za prihvatanje i primenu ekoloških standarda Unije potrebno uložiti oko 10 i po milijardi evra.

Neophodno je poboljšati administraciju i tehničku opremu, što takođe predstavlja veliki (i nepoznat) izdatak.

Srbija je, takođe, dužna da obezbedi novac i za privatni sektor, i za nove tehnologije u fabrikama. (I to je nemoguće izračunati.)

Prema dosadašnjoj praksi, svaka od današnjih članica EU članica imala je troškove za iste stavke, ali se, recimo, u Sloveniji ni danas ne zna koliko su oni iznosili!

Evo još jedne zagonetke. U trideset petom, a za Srbiju prvom otvorenom poglavlju piše kako je potrebno da naši predstavnici odgovore na tri pitanja: kako da se naše zakonodavstvo usaglasi sa evropskim, kako da se osnuju nove institucije radi primene evropskih zakona i koliki su dodatni troškovi da bi evropsko pravo počelo da se primenjuje u našoj zemlji (i koje bi, isto tako, tek trebalo izračunati).

Očigledno je da će se cena briselske ulaznice meriti milijardama i milijardama evra. Izvesna je olakšica što će deo ukupne svote stići od EU (opet se ne zna koliki je to postotak), nešto će dati i druge države kao pomoć, ali nema sumnje da će lavovski deo platiti građani Srbije.

Zemlja Dembelija je, očigledno, veoma skupa i za druge zemlje, a kamoli za siromašnu i prezaduženu Srbiju. Kako će ona da dođe do milijardi i milijardi evra (za koje se, kako vidimo, čak i ne zna tačan broj)? Izlaz, ipak, postoji. Međunarodni zelenaši rado će joj priteći u pomoć. Odobriće joj pozajmicu. A ako ne bude mogla da plaća ni kamate, i za to postoji rešenje: daće joj novi zajam da izmiri taj deo duga. I tako unedogled, odnosno, dok zemlja ne ode na doboš.

Tu, međutim, ne bi bio kraj njenim nevoljama. Ako Evropska unija , ipak, opstane i ako Srbiju najzad doputuje za neku godinu u Brisel, slediće, nema sumnje, i poziv u NATO. Nisu sve zemlje Evropske unije i članice ovog “odbrambenog” vojnog saveza, ali je suvišno naglašavati da Srbija nikako ne bi mogla da izbegne takvo “priznanje i počast”.

Što bi za nju i njene građane bilo još jedno ogromno poniženje i sramota, a i prilika za nova zaduživanja.

Vojislav M. Stanojčić

Izvor: NSPM

Povezani tekstovi