jul 22, 2019

Predrag Mijatović – Da smo ostali zajedno, mogli smo da budemo prvaci sveta

Sa kraljevskim klubom je kao igrač postao prvak Evrope, a dobio je priliku da ga vodi i kao sportski direktor.

Tokom bogate karijere, Predrag Mijatović je preturio svašta preko glave, a pored znanja na terenu, ostao je poznat i kao čovek čije su izjave i ponašanje često odskakali od ukalupljenog mišljenja o fudbalerima.

Mijatović u razgovoru sa BBC na srpskom kaže da je tokom sportske karijere imao sreću da mu se ostvari najveći deo snova.

„Poštujem sve velike klubove u Evropi, ali san svakog kada počne da se bavi fudbalom je da obuče dres Reala jednog dana.

„Ko kaže da nije tako, verovatno baš i ne govori istinu. Real je najveći klub koji nosi i ogroman pritisak, to igrači moraju da shvate čim dođu“, kaže nekadašnji reprezentativac Jugoslavije.

Dok je igrao za Real, bio je sjajan u tandemu sa Davorom Šukerom. Prijateljstvo crnogorskog i hrvatskog fudbalera preživelo je i ratne godine, kad su mnogi odnosi „pucali“.

„Nije mi bilo teško da sačuvam odnose, jer sam sa ljudima iz cele bivše Jugoslavije igrao, družio se i osvajao trofeje. Nismo dozvolili da nas te situacije udalje. Uostalom, nisu sportisti ti koji su sve zakuvali.

„Drugo, stvarno nisam imao potrebu da na taj način dokazujem patriotizam, niti da budem primitivac kojem će politika da nameće način razmišljanja“, naveo je Mijatović.

„Jednostavno, nije mogao neko treći sa strane da dođe i kaže sad ne treba sa njim da se družiš zato što je Hrvat“, dodao je on.

A 20 godina kasnije, čini se da politika opet nalazi put do fudbalskih terena. Tako je zbog utakmice Crna Gora – Kosovo u Podgorici selektor domaćih Ljubiša Tumbaković, rođeni Beograđanin, podneo ostavku, a dvojica igrača Crvene zvezde odbila su da igraju.

Crnogorski mediji tvrde- zbog pritiska iz Beograda.

„Nisam razgovarao sa glavnim akterima te situacije, ali vidim da su mediji puni te priče svaki dan. Znam koliko i vi, ali uskoro ću razgovarati i sa Savićevićem i sa Tumbakovićem. Voleo bih da čujem obe strane pre nego što donesem sud“, objašnjava Mijatović.

Kvalitet fudbala u obe zemlje svakako nije nešto čime bi i Srbija i Crna Gora mogle da se pohvale.

„Znatno je slabiji nego onda kada smo mi igrali fudbal pre 20 i kusur godina“.

Mijatović kaže da prati i šta se dešava u Partizanu, klubu u kojem se dokazao i odakle je otišao u Španiju.

„Osvojili su kup, ali primat je preuzela Crvena zvezda posle godina Partizanove dominacije“.

A kad god se pomene kriza u Partizanu, što nije redak slučaj prethodnih godina, jedno od imena koje navijači prizivaju kao spasioca je upravo Mijatović.

„Žao mi je kada ne ide klubu. Teška je ekonomska situacija i nije lako raditi u tim uslovima“, kaže on.

U ovom trenutku je mogućnost da se angažuje u beogradskom klubu za Mijatovića komplikovana i neizvodljiva.

„Spreman sam da pomognem savetima. Predsednik mora da radi svakog dana, i po 20 sati dnevno prve godine. Mora da donosi teške i nepopularne odluke kako bi se stvari dovele u red“, ističe on, uz određenu ogradu.

Mijatović je za Real Madrid igrao od 1996. do 1999. godine, a u špansku prestonicu stigao je iz Valensije.

„Ne postoji klub koji na bolji način može da vas lansira u fudbalsku orbitu od Reala. Ali zato kada ne ide, onda je prava katastrofa“.

Tvrdi da je upoznao obe strane slavnog madridskog kluba i nema dilemu koja je lepša.

„Kao fudbaleru, jedina obaveza ti je da razmišljaš kako da igraš što bolje. Kao direktor sam video i drugu stranu. I mogu da kažem, mnogo je lepše i lakše kad si igrač“.

A među istinske legende Reala svrstao ga je gol Juventusu 1998. kojim je kraljevskom klubu doneo titulu prvaka Evrope posle 32 godine čekanja.

„Doživeo sam mnogo lepih trenutaka u igračkoj karijeri, ali to je najveći. Momenat koji je bio veoma značajan za istoriju Reala“.

Pomalo ironično, samo mesec i po dana kasnije, Mijatović je doživeo i najgori trenutak u karijeri.

Zvuk lopte kojom pogađa prečku iz penala protiv Holandije na Svetskom prvenstvu i dalje povremeno zuji u ušima.

„Teško je bilo svariti ga, ali, ‘ajde, sad je već prošlo više od 20 godina… Shvatiš da moraš da ideš dalje.

„Milijardu puta sam gledao snimak. Sećam se tog prvog momenta kada sam shvatio da lopta nije ušla… Odvratan osećaj“.

U oktobru se navršava i 20 godina od utakmice sa Hrvatskom na Maksimiru, u kojoj je Jugoslavija odigrala 2:2 i plasirala se na Evropsko prvenstvo.

To je ujedno i poslednji kontinentalni šampionat na koji su se reprezentacija, što Jugoslavije, SCG, Srbije ili Crne Gore plasirale.

Te oktobarske večeri 1999. godine u Maksimirskoj šumi, Mijatović je dao prvi gol za „plave“, a onda je Zoran Mirković dobio crveni karton kada je uhvatio Roberta Jarnija za međunožje.

„Ogromna je bila tenzija. Prva misao bila mi je – žao mi Mirkovića, mnogo nam je značio. Ali, i to se dešava. Onda sam rekao – moramo da izdržimo do kraja. Kako je meč odmicao, bio sam sve sigurniji da ćemo uspeti“.

Uprkos tenzijama, na terenu se veliki broj igrača oba tima međusobno poznavao od ranije.

Dobar deo njih bio je iz generacije „Čileanaca“, koje je 1987. u dresu Jugoslavije postala omladinski prvak sveta.

Ta titula bila je jedna od najpozitivnijih stvari u istoriji jugoslovenskog fudbala, tvrdi Mijatović.

„Imali smo sreće da smo bili formirani u jakoj jugoslovenskoj ligi, pa smo se i posle Čilea još nekoliko godina zadržali u zemlji“, navodi on.

Upravo su hrvatski igrači te generacije vodili reprezentaciju samostalne države do trećeg mesta na Mundijalu 1998.

„Danas klinci prerano odlaze u inostranstvo i to je veliki problem. Ne stignu da se formiraju ni kao igrači, ni kao ličnosti“.

Mijatović dodaje i da se ti klinci jednostavno „pogube“ pred obavezama i onim što ih čeka u fudbalskom svetu odraslih.

„Nisam osoba koja žali za stvarima iz prošlosti, ali da smo ostali zajedno, vezali bi tri, četiri velika takmičenja i uz veliku dozu sreće, verovatno bi osvojili neku titulu“.

Po individualnom kvalitetu smo bili u vrhu, ali na velikim takmičenjima moraju da se poklope i neke druge stvari, dodaje Mijatović.

„Često je radio naš balkanski mentalitet i princip – lako ćemo. Dešavalo se da nas skupo košta ta nonšalancija“.

Uspesi Hrvatske

Za razliku od ostalih fudbalskih reprezentacija sa prostora bivše Jugoslavije, Hrvatska ima kontinuitet dobrih rezultata. U čemu je tajna?

„Imaju igrače u najvećim svetskim klubovima. Takvi fudbaleri znaju da odigraju kada je gusto“.

Baš zbog toga Mijatović nije bio previše iznenađen kada je Hrvatska prošle godine stigla do finala Mundijala.

„Individualni kvalitet je tu. Druga je stvar što je malo ko zaista verovao da oni mogu do finala. Drago mi je zbog uspeha Hrvatske. Kada je trebalo napraviti iskorak, uspeli su“.

Iako bi stvaranje regionalne lige podiglo kvalitet fudbala, Mijatović kaže da u ovom trenutku to nije realna opcija.

„Fudbal je drugačiji od ostalih sportova, nije lako kontrolisati ljude na stadionima kao u halama. Treba razmišljati u tom pravcu, ali ne verujem da će doći do toga u bliskoj budućnosti“.

Odlazak iz Reala i italijanska epizoda

Posle tri godine igranja u kraljevskom klubu, Mijatović je otišao u italijansku Fiorentinu.

„U životu nekada donesete pravu, a nekada pogrešnu odluku. Imao sam situaciju sa trenerom Tošakom posle koje sam rešio da idem. A mogao sam bez problema da ostanem još nekoliko godina“, ističe on.

Odlazak u Italiju nije bio pogodak.

„Teško je kada dugo igrate u Španiji, pa se onda preselite u ligu kao što je italijanska. Nije to funkcionisalo baš najbolje“.

Godinu dana smo radili na Ronaldovom dolasku

Kao najveći uspeh na mestu sportskog direktora Reala, Mijatović je naveo prelazak Kristijana Ronalda iz Mančester Junajteda.

„Ronaldo je predstavljen 2009. u junu, ali ceo posao smo završili još u decembru 2008. Kad se prisetim, skoro godinu dana smo radili na tom transferu koji je bio jedan od najvećih u istoriji fudbala“.

Mijatović dodaje i da je Ronaldo u potpunosti opravdao cenu od 94 miliona evra, što je 2009. bio svetski rekord.

„Ispunio je očekivanja, i to što je on uradio, ne verujem da će neko uspeti da ponovi u dresu Reala“.

Mnogo reči hvale Mijatović ima i za trenera Reala Zinedina Zidana koji je tri puta zaredom sa klupe vodio kraljevski klub do trofeja u Ligi šampiona.

„U prvoj mandatu je bio sjajan, napravio je fenomenalan uspeh. Zna kako da motiviše igrače. Ovaj drugi mandat je mnogo komplikovaniji, jer je došlo do smene generacija“.

Ipak, kao najboljeg trenera današnjice nekadašnji reprezentativac Jugoslavije vidi Žozea Murinja.

„Ne kažem to zato što smo prijatelji. Kada sednete da razgovarate, vidite koliko je njegovo fudbalsko znanje. Istovremeno, i on je živi dokaz koliko je teško osvojiti Ligu šampiona“.

Imam snage za pet minuta fudbala

Mnogi bivši fudbaleri i po završetku karijera nastave da igraju fudbal rekreativno, ali ne i Mijatović.

„Osim kada UEFA pred finale Lige šampiona organizuje meč veterana. A i tada mogu da odradim pet minuta. Naigrao sam se fudbala za ceo život“.

Kaže da ono malo slobodnog vremena pokušava da provede sa porodicom i prijateljima. Deca su porasla, a roditeljski zanat ispekao je, kako kaže, odavno pa danas lako „prati“ tri ćerke i sina.

„Pravi sam ćalac, postao sam pravi stručnjak na tom polju, moram da se pohvalim. Završio sam sa njima razne škole, fakultete, mastere, doktorate i sve što ide uz to“.

Izvor/BBC na srpskom

Povezani tekstovi