jul 20, 2018

Predrag Savić: Kako je autogram Kristijana Golubovića postao vredniji od potpisa akademika

„Daje im potpis, a uzima pamet!“

Ovim rečima je moj petogodišnji sin Relja prokomentarisao naslovnu stranu „Blic nedelje“ od 17.janura ove godine, na kojoj se vidi kako deca uzimaju autogram od krimosa Kristijana Glubovića. Naslov:„Ova slika je poraz Srbije“, kao i Reljina izjava,odjekuju mi u glavi poput zvona koja zvone na uzbunu. Ali nema ko da ih čuje.

Kriminalac koji bi trebalo da leži u zatvoru zbog preprodaje droge, posle „Farme“ sad truje i zatupljuje naciju preko nacionalne frekvencije i rijalitija „Parova“. Stupci dnevnih novina i internet portali opet su puni Kristijanovih avantura (red ljubavnih jada i seksualnih rabota, pa red davljenja i čupanja za kosu, sve začinjeno psovkama i reklamnim porukama …). Eto dokaza da je zatvorska subkultura postala merilo vrednosti koju televizije besomučno eksploatišu. Preko nacionalnih frekvencija u udarnim terminima pokazuju i dokazuju da se kriminal isplati, da žene i devojčice obožavaju narko dilere, nasilnike i primitivce. TV trovačnice – rijaliti programi, kao da nam svima prže mozak. Ovaj Kristijan, kome domaćice tepaju Kiki, jedan od retkih živih krimosa iz kultne knjige i istoimenog filma „Vidimo se u čitulji“, prodaje celoj naciji uličarske fore i fazone, ali i laže kad god smogne moći. Preko tih suludih programa stiže sledeća poruka: lakše je postati Kristijan Golubović – idol mladih Srba, nego li Nikola Tesla, Mihajilo Pupin, ili Novak Đoković. Kada gledate Kristijana odašilju vam sliku da je bolje biti primitivac i robijaš nego doktor nauka. „Ubiven“ (Kristijanov izraz) nam je kao narodu osećaj za dobro, pravedno,pametno i pošteno. O poštovanju moralnih i zakonskih normi da i ne govorimo. Bezakonje, nasilje, kao i činjenica da se zbog TV trovačnica odlaže i izvršenje krivčnih sankcija, potvrđuju reči uvaženog sociologa Ratka Božovića o bolesti društva. Na to ću skromno pridodati i – bolesti srpskog kulturnog, nacionalnog i verskog identiteta!

Umesto o svetosavskim i hrišćanskim vrednostima i ličnostima, deca nam sve znaju o starletama, klaberkama, pevaljkama, sponzorušama – svakojakim „krštenim“i nekrštenim izgubljenim ženskim dušama. I naravno o Kristijanu i njemu sličnim krimosima, bilderima, prostacima i gilipterima što su se na lak način „toliko skućili“ da im sad pretiče i za jahte, avione, kamione, starlete, klaberke i njima slične.

Matija Bećković u istim novinama piše o junacima Mojkovačke bitke i njihovoj žrtvi sličnoj onoj kosovskoj, i u krajnjoj liniji Hristovoj! Kako to sve danas nestvarno izgleda i zvuči. Kao da se zbilo na drugoj planeti. Pojava Kristijana je promocija moralnog posrnuća, nasilja, ubistava, samoubistava koji postali u Srbiji uobičajena pojava. Za druge se žrtvuju samo budale i šmokljani! Otud i nije čudo što je jedini fakultetski obrazovani pripadnik zloglasnog zemunskog klana zbog diplome dobio nadimak „Vlada Budala“.

Danas su aktuelne Stanije, Tijane Ajfon, Kristijani … a malo ko u Srbiji zna koje bio Momčilo Nastasijević. O njemu je Vladeta Jerotić napisao:
„ Ne dešava se često, možda jednom u sto i više godine, da se u jednom malom narodu, kao što je srpski, rodi pesnik, pripovedač, esejist, filozofski i religozni mislilac, pomalo i muzičar, Momčilo Nastasijević, koji je poživeo kratko, jedva četrdeset i nešto godina, a ostavio za sobom duboku brazdu, u zdravoj zemlji, vidljivu i kad je zemlja preorana, i svetao trag na nebu, uočljiv i kada je nebo oblačno i sivo“.

Da je nebo iznad nas oblačno i sivo, dokazujem i činjenicom da ove divne rečenice prepisujem iz knjige „ Darovi naših rođaka – psihološki ogledi iz domaće književnosti “! Tu knjigu sam kupio za 50 dinara na buvljaku, mada na njoj stoji posveta autora – akademika, psihijatra i psihologa, profesora dr Vladete Jerotića i to čuvenom pokojnom velikanu Jovanu Đirilovu! Biblioteka Jovana Ćirilova, koja je mogla da bude istorijski spomenik, dospela je u blato, a sa njom i knjige poput „Poslednja ljubav u Carigradu“. Ta knjiga sa svojeručnim potpisom i posvetom Milorada Pavića, manje vredi od Kristijanovog autograma sa početka priče!

Nadležni beogradski sud osam puta je odlagao izvršenje kazne Kristijanu Goluboviću, omogućavajući mu da postane najveća nacionalna televizijska zvezda, od koje deca uzimaju autograme, a dokone domaćice i usedelice maštaju, nadajući se da jednog dana i one biti u ulozi Stanije ili Balerine.
Ne čudi što je pišući o Kristijanu i njegovom usponu do srpske nacionalne televizijske zvezde vispreni hrvatski književnik Boris Dežulović u kolumni u zagrebačkim „Novostima“ (glasilu tamošnjeg Srpskog nacionalnog vijeća) koristio i psovke:

„Sunce ti jebem, na šta je spala nekad nadaleko zloglasna beogradska gansterska scena! I dok ga Knele, Majmun, Šaban i Pirke i kolege još čekaju u čituljama – na Fejsbuku za penzionere i krimose – eto tog strašnog Kristijana u televizijskom programu za dokone domaćice i srednjoškolce sa posebnim potrebama, gde se između dve reklame za tampone mlati sa nekom polovnom ribom, navodno glumicom, i gađa je palačinkom sa sponzorskom marmeladom!“
I mada sam se slatko smejao britkom i sarkastičnom Dežulovićevom opažanju, sada mi se gotovo plače dok gledam sliku sa početka ovog teksta. Ne zbog Kristijanove transformacije, već zbog činjenice da zemlja, u kojoj žive i moja deca, ima Kristijana i Staniju za idole!

Dežulović još spomenu i Aleksandra Sašu Kneževića, koji je zajedno sa Vojslavom Tufegdžićem autor knjige „Vidimo se u čitulji“ . Po toj knjizi Tufegdžić i Knežević napravili su i scenario za istoimeni film. Ovaj nekadašnji novinar Politike, posle tihovanja u Studenici (započeo ga 1988. godine), zamonašio se na Hilandaru. Sada kao monah Romilo Knežević, već šest godina sprema doktorat u Londonu, na Univerzitetu u Oksfordu. Otac Romilo Knežević, biće posle Ave Justina Popovića, tek drugi srpski monah u poslednjih sto godina, koji sprema doktorat iz teologije na ovom prestižnom Univerzitetu. Na Oksfordu, ali iz oblasti čiste filozofije doktorirao je vladika Nikolaj Velimirović.

Izuzetnu priču o životnom putu oca Romila i nastanku knjige „Vidimo se u čitulji“ možete pogledati u emisiji „Agape“, Aleksandra Gajšeka, nasledećem linku Agape .

Onaj ko pogleda taj razgovor sa ocem Romilom (autor ovog teksta imao je privilegiju i sreću da se sa njim pomalo druži još kao dete u Banji Vrujcima) shvatiće koliko su u pravu mali Relja, profesor Božović, Dežulović i svi ostali koji su digli glas protiv kristijanizacije srpskog tv prostora i zagađivanja i zatupljivanja srpske javnosti!
Ostaje nam da verujemo da nam švrake ipak nisu „popile“ svu pamet!

(Autor je advokat iz Beograda)

Povezani tekstovi