decembar 18, 2018

Presuda u predmetu Vojislava Šešelja (preliminarna analiza)

31 marta 2016. godine, Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju je izrekao presudu lideru Srpske radikalne stranke Vojislavu Šešelju. On je bio opravdan po svih devet tačaka optužnice.

Pre svega, treba čestitati Vojislavu Šešelju na velikoj pobedi. Ta pobeda je međutim plaćena visokom cenom: dvanaest godina zatvora i narušeno zdravlje… Ali te žrtve samo podvlače značaj te pobede.

Predmet Vojislava Šešelja predstavlja najveću blamažu Haškog tribunala. Od same optužnice pa do poslednjeg dana, taj proces je demonstrirao najgrublje kršenje svih pravnih normi. Više već nije tajna da je optužnica protiv V. Šešelja bila sastavljena u to vreme kada tužilaštvo nije imalo nikakvih dokaza krivice V. Šešelja.[1] Bivši glavni tužilac MTBJ Karla Del Ponte u svojim memoarima je priznala da ju je tadašnji premijer Srbije Đinđić molio da skloni Šešelja iz Srbije i da ga nikad ne vraćaju nazad. Del Ponte je podigla optužnicu pretpostavljajući da će je iskoristiti kao sredstvo pritiska na Šešelja, ali je on munjevito pomešao sve karte pojavivši se dobrovoljno u Hagu samo nekoliko dana posle objavljivanja optužnice. Međutim, čak ni posle pet godina od dolaska u tribunal, kada je počeo sudski proces, tužilaštvo nije moglo pripremiti sudski proces. Neprofesionalizam i ljuta zloba vlasti tribunala bila je toliko velika, da je prvi put u istoriji međunarodnog pravosuđa optuženi lišen prava na iznošenje odbrane.

Od dana dobrovoljnog dolaska V. Šešelja u Haški tribunal (14. februar 2003. godine) on je proveo u zatvoru skoro dvanaest godina. Međutim, sudski proces je trajao svega 175 dana, a i od toga mnogi dani nisu proticali uz izvođenje svedoka, nego su se razmatrala administrativna pitanja. Tužilaštvo je predstavilo ukupno 89 svedoka. Samo 89 svedoka za 13 godina…

Mnoge informativne agencije su odluku MTBJ nazvale “neočekivanom”. Sa takvom ocenom možemo se složiti samo delimično.

Kao prvo, treba obratiti pažnju na to da je odsustvo dokaza Šešeljeve krivice bilo poznato od samog početka. U svakom slučaju to je bilo poznato 2011. godine, kada je tužilaštvo završilo izvođenje svojih dokaza. Jer, Šešelj nije predstavio svoje svedoke (njemu to nisu dozvolili). Međutim, o zahtevu za opravdanje po pravilu 98bis, sudije tada nisu opravdale optuženog. Naravno, ovde je potrebno uzeti u obzir tu činjenicu da je u to vreme član sudskog veća bio kasnije diskvalifikovani F. Harhof. Uzimajući u obzir poziciju koju je zauzela sudija F. Latanci (što je danas takođe postalo poznato), jasno je da su oni činili većinu protiv sudije Antoanetija.

Izučavajući tekst presude, vidi se da nema nikakve nove informacije koja bi postala poznata poslednjih godina. Sud je samo konstatovao to što je bilo poznato od samog početka: sam Šešelj nikakve zločine nije počinio, dobrovoljci Srpske radikalne stranke su bili u potpunosti integrisani u armiju, a koncepcija “Velike Srbije” nije predviđala etnička čišćenja.

Kao drugo, sud je sve te godine u potpunosti podržavao sve nakaznosti tužilaštva i sekretara u predmetu V. Šešelja. To se odnosi i na činjenicu da tužilaštvo nije moglo početi proces tokom više od pet godina. To je i odbijanje sekretara da plati odbranu V. Šešelja – a to je značilo onemoguaćavanje prava optuženom da iznese svoju odbranu. Unikalan slučaj u istoriji međunarodnog pravosuđa. Pritom sud nije kaznio nikoga od onih koji su torpedovali proces i napravili od njega cirkus. Sud je dozvoljavao izrugivanje nad Šešeljom kada su ga tri puta osuđivali na zatvorske kazne zbog navodnog nepoštovanja suda.[2] Zdravlje V. Šešelja je smišljeno uništeno: njega koji boluje od astme prevodili su iz sobe gde su se otvarali prozori i bilo je dostupa svežem vazduhu, u sobu sa samo klimatizovanim vazduhom koji obogaljuje čak i zdrave. Njemu su u srce stavili kardiostimulator koji ga je, umesto da pomogne, udarao strujom bez ikakve potrebe. Sve su to pripisali “neispravnosti” stimulatora. Do dan danas nije istražen slučaj sa pokušajem da mu se uruče nepoznati lekovi – nikakva istraga sve do sad nije bila pokrenuta…

Skreće na sebe pažnju i ta činjenica da odluka sudija nije bila doneta jednoglasno. Sudija Flavija Latanci iz Italije je na odluku priložila svoje izdvojeno nesaglasno mišljenje. Ona je izjavila da je tužilaštvo dokazalo krivicu Šešelja u potpunosti. Međutim, celo pitanje se ne upire na to kakvi su to dokazi, nego kako ih ocenjuje Latanci. Ona im veruje. A dvoje drugih sudija – ne veruje i zato Latanci čak napada svoje kolege iz Pretresnog veća. Ona tako tvrdi da “ni jedan razuman čovek ne može proglasiti Šešelja nevinim”. Kao što vidimo, Latanci ne može čak ni da sakrije svoj gnev. Očigledno ona želi da pripremi teren za žalbu tužilaštva.

Vojislav Šešelj je opravdan. Međutim, do završne tačke još je daleko. Radi se o tome da predmet Vojislava Šešelja i sam Vojislav Šešelj već odavno predstavljaju monetu za potkusurivanje u politici MTBJ. Podsećamo da je u novembru 2014. godine – na dan privremenog oslobađanja V. Šešelja, predsednik MTBJ T. Meron uputio u SB OUN molbu da mu se produže punomoćja za tri godine, iako je bilo uobičajeno da se punomoćja produžavaju samo na jednu godinu. Teško da je to bila slučajna podudarnost. Pre toga trgovina sa produžetkom punomoćja bila je povezana sa donošenjem opravdavajuće presude J. Stanišiću i F. Simatoviću, takođe uoči glasanja za produžetak punomoćja sudijama MTBJ. Rusija je “pozdravila” to oslobađanje. Međutim, kasnije je ta oslobađajuća presuda bila ukinuta od strane Žalbenog veća. Tako da trgovina opravdanjima i njihova kasnija revidiranja od strane Žalbenog veća – predstavljaju jednu od verovatnoća.[3] U vezi s tim treba obratiti pažnju na to da ovaj put Rusija nije “pozdravila” ovu presudu, nego je izrazila suštinu: radi čega je Šešelj bio u zatvoru 12 godina?

“Mi smo ne jednom davali ocenu celom procesu i otvoreno govorili da je to skandalozan proces, a sve optužbe koje su se čule bile su izmišljene. To je bila naša dosledna pozicija tokom mnogo godina, koliko se otegao taj proces. To što je doneta oslobađajuća presuda dokazuje samo jedno: rukovodilac Srpske radikalne stranke V. Šešelj, političar opštenacionalnog značaja u Srbiji, nalazio se u zatvoru u Hagu više od 12 godina, iako je, kako mi sada saznajemo, bio nevin, potpuno nevin čovek”.[4]

Vojislav Šešelj je uspeo ne samo da dobije svoj lični proces – on je obrnuo proces protiv samog tribunala i bez obzira na to što ni jedan od njegovih zahteva protiv činovnika MTBJ nije bio prihvaćen, sami po sebi ovi podnesci su postali dokumenti Istorije. Oni su zauvek ušli u letopis međunarodnog pravosuđa i postali blago javnosti. A činjenica da su te podneske vlasti tribunala odbacivale – postala je sama po sebi potvrda toga da su zločine činili ne pojedini saradnici, nego tribunal kao institucija. Proces protiv Vojislava Šešelja već je ušao u istoriju međunarodnog pravosuđa. On je pokazao glavno: i jedan u polju je ratnik ako se on bori za istorijsku istinu.

[1] U svojim memoarima bivši glavni tužilac MTBJ K.del Ponte je priznala da ju je tadašnji premijer Srbije Đinđić molio da “skloni Šešelja iz Srbije i da ga nikad ne vrati nazad”.

[2] Ukupno je on bio osuđen na 4 godine i 9 meseci zatvora..

[3] Tužilaštvo je već izjavilo da se sprema da traži osnov za apelaciju. Apelaciju već neće razmatrati MTBJ nego MRMKT. Prema grafiku rada koji je za sebe sastavio MRMKT za razmatranje apelacije u procesu V. Ššešelja oni su sebi odredili tri godine.

[4] Oficijelni sajt Ministarstva inostranih poslova Rusije: http://www.mid.ru/ru/foreign_policy/news/-/asset_publisher/cKNonkJE02Bw/content/id/2195435

 

Aleksandar MEZJAJEV – fsksrb.ru

 

Povezani tekstovi