decembar 15, 2017

Putopis: Putevima ruskih knezova

Jaroslavlj

Nedavno sam ponovo posetio Rusiju. Za razliku od prethodnog puta, nisam izgubio pasoš, niti naišao na bilo kakav vid problema, pa je moje zadržavanje u Moskvi bilo veoma kratko, ne duže od 24h, jer sam nakon promocije knjige produžio prema gradu koji se nalazi nekih 250 kilometara severoistočno od Moskve. Pošto nisam putovao sam, a i bio je mrak, pa nije bilo razloga da gledam kroz prozor, ukratko sam se raspitao o meni nepoznatom gradu i dobio nekoliko informacija koje nisu baš pohvalne.

Komentari su bili uglavnom „Šteta što ne dođeš leti, mnogo je lepše“ ili „Imamo veliku rafineriju, nekoliko puta veću od one u Pančevu,“ pa je moj prvi utisak, još pre nego što sam doputovao, bio da dolazim u zaleđeni industrijski grad, a scene u glavi poput onih iz prvog dela filma Roki, gde se Stalone šeta polumračnim ulicama Filadelfije. U društvu sa mnom, od Moskve do Jaroslavlja, putovao je i urednik Jutarnjeg programa RTS, Duško Nikolić, koga sam upoznao sat vremena ranije, na promociji u Moskvi.

Interesantno da vreme putovanja od Moskve do Jaroslavlja niko ne može precizno da odredi, jer zbog saobraćajnih gužvi u Rusiji, bez obzira što smo se kretali autoputem, niko nije želeo da prognozira, ali činjenica da se stiže između 3,5 i 5 sati u proseku, govori koliko je komplikovano bilo kakvo preciziranje sastanka ili dolaska. U Jaroslavlj smo doputovali nešto pre 23h, nakon nekih pet sati vožnje, sa jednim kratkim zadržavanjem u malom gradu na polovini puta. Osim zaista zaleđenih ulica, temperature ispod nule (u Srbiji je dan ranije bilo +12) nisam imao priliku ništa više da vidim, pa sam čekao naredni dan kako bih bar video Volgu, najveću reku u Evropi, koja je jedan od simbola grada – i kao saobraćajnica, ali i kao turistička atrakcija.

Crkva svetog Ilije

Već ujutru, krenuo sam spreman za obilazak grada. Svestan da je veoma hladno, što se već u 9h pogledom kroz prozor moglo zaključiti, po magli i odsustvu sunčevih zraka, obukao sam se, kao u detinjstvu, kada mi je baba, bukvalno na silu, oblačila svaki komad odeće koji sam mogao da ponesem. Ta obazrivost me je spasila, iako po prirodi nisam takav, jer čim sam izašao iz hotela, osetio sam snažan i hladan vetar, kome se odeća nije mogla suprotstaviti. Istog trena, setio sam se Hitlerovih i Napoleonovih vojnika, koji se nisu izborili ni sa ruskom zimom, a potom ni sa ruskim vojnicima, i pored najbolje opreme. Po rečima jednog Rusa, koji radi u hotelu, čašica alkohola, ili čak dve, za turiste iz južnijih krajeva deluje okrepljujuće, nešto kao antifriz za automobile, pa sam, kao i svaki gost, odlučio da poslušam svog domaćina. Vrlo brzo se ispostavilo da je delimično bio u pravu, ali je bilo besmisleno da na svakih pola sata tražim kafanu kako bih se „ugrejao.“

Za razliku od prvog utiska, grad uopšte nije delovao industrijski niti kao neki zabačeni gradić na severoistoku, nego su mi prvo u oči upali kulturno istorijski spomenici, koji se mogu videti skoro na svakom mestu. Takođe, na restoranima, i uz natpise na radnjama, neretko je naslikan i medved, što me zainteresovalo da se upoznam sa istorijom ovog divnog grada.

Naime, Jaroslavlj, kao prestoni grad istoimene oblasti, osnovan je 1010. godine, nedavno je proslavio hiljadugodišnjicu postojanja, a izgradio ga je čuveni ruski knez Jaroslav Mudri. Po predanju, knez Jaroslav je na mestu današnjeg grada ratnom sekirom ubio medveda i na tom mestu osnovao grad, pa je medved danas simbol grada i podseća na hrabrost i snagu velikog ruskog kneza. Nešto kasnije, zbog uticaja reke Volge, kao saobraćajnice, razvio se u prestoni grad nezavisne kneževine Jaroslav 1218. godine, ali su ga dve decenije kasnije Mongoli i Tatari potpuno uništili. Međutim, grad je ponovo obnovljen i nastavio je da se razvija, da bi već u 16. veku postao drugi grad po veličini u Rusiji. Već u 17. veku, tačnije 1612. godine, Jaroslavlj postaje, na kratko, prestoni grad Rusije, jer su Poljaci i Litvanci te godine osvojili Moskvu. Tu na scenu stupa knez Požarski, koji je, bar meni, u priči, sličan našem Karađorđu. Čovek iz naroda, hrabar i dobar vojskovođa, okupio je oko sebe seljake i vojnike, i pošto su bili nepoverljivi jedni prema drugima, zakleo se da ih neće prevariti, već da ih vodi u bitku za Moskvu, kako bi povratili današnju prestonicu. Na sreću Rusije, Požarski je dobio bitku, a u manastiru Preobraženja Gospodnjeg naslikan je portret kneza Požarskog sa mačem, iza kojeg se vide vojnici, dok se iznad njega nalazi lik Bogorodice, koja simbolizuje čuvenu zakletvu narodu.

Pavlović potpisuje knjige u ruskom pozorištu „Teatar Volkov“

Inače, ovaj manastir, danas muzej, jedan je od omiljenih manastira Ivana Groznog, koji je često posećivao kada ga je savest mučila. Naime, po priči mog vodiča Dimitrija Karabčukova, Ivan Grozni, kada bi se umorio od ubijanja, u potrazi za tišinom, bežao je manastir da se pokaje i pripremi za nove izazove, koji su ga opet iznova vodili natrag na pokajanje. U okviru zidina, nalazi se i kavez sa medvedicom, koju nisam uspeo da vidim, jer je utonula u zimski san, tako da se opet vraćamo na priču o simbolu Jaroslavlja.

Interesantno da u ovom gradu gotovo da nema mesta gde se ne može videti bar jedna crkva, a ima ih nekoliko, čak su izgrađene u takozvanom Jaroslavskom stilu, što govori o autohtonosti građevina. Prva koju sam video, izgrađena je 2010. godine na hiljadugodišnjicu grada, a sagrađena je na mestu stare crkve, koja je srušena u borbi između komunista i Belogardejaca 1919. Inače, ovaj grad je bio poslednje utočište Belogardejaca, u koji su se sklonili nakon Oktobarske revolucije 1917. godine, gde su dve godine kasnije doživeli konačan poraz.

Druga crkva koju sam video jeste crkva Svetog Ilije. Drugačije je nazivaju Crkva Sreće, jer je izdržala mnoga iskušenja, preživela mnoge pokušaje rušenja, čak je i u njoj pronađena bomba, koja je stajala godinama i nikada nije eksplodirala. Sagrađena je u 16. veku i interesantna je po različitim fasadama na svakoj strani, a nalazi se u samom centru grada, preko puta Gradske kuće.

Selfi pored zaleđene Volge

U trenutku kada sam video crkve i manastir, zanimljive delove grada i šetalište, poželeo sam da se vratim u hotel, jer je bilo previše hladno. Pošto sam imao želju samo da vidim Volgu, odlučili smo se da se odvezemo do obale, a potom da produžimo u hotela. Međutim, kada sam video reku, zaboravio sam na hotel, toplu sobu i bilo šta drugo. Nisam toliko dobar sa slovima da opišem taj osećaj, ali videti potpuno zaleđenu, ogromnu reku, po kojoj nekoliko ljudi razapinje šatore i buši led, kako bi pecali ribu, za mene je bilo neverovatno iskustvo. Prvo što sam izgovorio posmatrajući ribolovce bilo je „Kakvi ludaci, propašće u vodu i niko ih nikada neće izvući,“ pa sam se potom izvinio Dmitriju, zbog komentara na račun njegovih sunarodnika. Naravno, on je rekao da za te ribolovce svi kažu da su zaista ludi i da svake godine, po nekoliko njih izgubi život.

Jedan od najupečatljivijih utisaka, desio se odmah nakon Volge, jer smo svratili u poznati restoran na ručak. Na vratima restorana, na vidno istaknutom obaveštenju piše na ruskom i engleskom jeziku „Predsedniku SAD Baraku Obami strogo je zabranjen ulaz u restoran“. Ova rečenica, čini mi se, pored osmeha, najbolje odražava raspoloženje Rusije prema svetskoj politici. Njihov stav „Mi ne idemo u Libiju, Irak i druge zemlje da ratujemo, ali ako dođe ovde, u našu zemlju, proći će kao Napoleon i Hitler“ preneće vam gotovo svaki Rus, bez ikakvog dvoumljenja i straha, nego siguran i ubeđen u sigurnu pobedu, pa me ta odvažnost u izgovoru, hrabrost i dostojanstvenost oduševljavala, naročito jer sam njihov istomišljenik.

 

Pošto nisam bio jedini Srbin u Jaroslavlju, uveče sam bio gost na koncertu Emira Kusturice i No smoking orchestra u najstarijem pozorištu u Rusiji koje se zove „Teatar Volkov.“ Iskren da budem, odavno se nisam tako dobro proveo, dok je ruska publika sa oduševljenjem prihvatila ovaj bend, a Kusturica je kod njih sigurno jedan od najpopularnijih i najpoštovanijih stranaca današnjice. Gotovo da nema medija iz regiona koji nije prisustvovao koncertu, a ja sam imao i sreću da se Kusturica pojavi na konferenciji za štampu povodom izlaska moje knjige na ruskom. Nakon koncerta, bivši gubernator, danas senator Dume, Anatolij Lisicin, pozvao nas je na večeru, upriličenu povodom srpsko-ruskog prijateljstva, gde smo imali priliku da se upoznamo sa ruskim gastronomskim specijalitetima, upoznamo sve viđenije ljude u gradu, pa sam u razgovorima postao upućen i u bližu istoriju ovog prelepog grada.

Sa Emirom Kusturicom na konferenciji za štampu

Naime, kada je SSSR prestao da postoji, kada nije bilo Putina, Rusiju je zahvatila ista bolest kao i Srbiju. Kultura se gasila, stranci su kupovali firme, industrija je propadala, narod je teško živeo… Svuda osim u Jaroslavlju. Najzaslužniji za to je već pomenuti senator Lisicin, na neki način živa legenda grada, koji je za vreme svog mandata dugog 16. godina uspeo da sačuva i unapredi sve industrijske potencijale, kulturu razvije do te granice da Jaroslavlj danas nazivaju najkulturnijim gradom Rusije. Zahvaljujući njemu, u ovom gradu, gotovo da svi stanovnici znaju najznačajnije trenutke srpske istorije, imaju veliko poštovanje prema Srbiji i smatraju nas svojim velikim prijateljem.

Sutradan smo, nakon promocije i konferencije za štampu krenuli u Moskvu. Ispred nas, tokom skoro celog putovanja, bila je policijska pratnja, sa sirenama, kako bismo stigli na vreme, pa je doživljaj po snežnoj mećavi i preticanju kamiona na autoputu postao upečatljiv i nezaboravan. Sve što sam doživeo tokom proteklih nekoliko dana, a nisam stigao napišem, može se svrstati samo u jednu rečenicu „Najlepša četiri dana u životu.“

Ako kojim slučajem putujete u Rusiju, obavezno posetite Jaroslavlj, jer ćete u njemu pronaći i tradiciju i modernu, ali na prvom mestu divne ljude koji vole Srbiju.

 

Slaviša Pavlović (Srpski glas)

www.slavisapavlovic.rs

Povezani tekstovi