jun 18, 2019

Radoš Bajić: Zašto je preskočen Orašac?

Ama baš niko iz državne administracije, ni reda radi, ni podsekratar, ni načelnik, ni šef uprave, a kamoli državni sekretar, ili ministar – nije došao da zajedno sa narodom upali voštanicu.

Sretenje Gospodnje Šumadiji je darivalo sunčani dan. Tek pokoja kap rosne kišice koja nije ni uplašila ni rasterala 3.000-4.000 Srba koji su došli u Orašac. U najznačajnije mesto na karti i istorijskoj tapiji srpskog identiteta – koje su zvaničnici naše države i politike ove godine preskočili i zaobišli u širokom luku.

Ama baš niko iz državne administracije, ni reda radi, ni podsekratar, ni načelnik, ni šef uprave, a kamoli državni sekretar, ili ministar – nije došao da zajedno sa narodom Šumadije i Srbije upali voštanicu u zabiti jaruge koja je kao klin užlebljena u valoviti šumadijski krajolik. U kojoj je 1804. na predlog Stanoja Glavaša na čelo prvog ustanka za slobodu srpskog naroda stao Crni Đorđe Petrović. Odakle se posle 500 godina ropstva pod Turcima začuo krik slobode i zasijao oganj borbe za odbranu srpstva i opstanak naroda Svetog Save.

Umesto da u Orašcu bude centralna proslava obeležavanja Dana državnosti Srbije, upriličeni su događaji u Beogradu i Kragujevcu, za koje se može pretpostaviti da su na njima prisustvovali samo oni koji su dobili pozivnice – a moguće i pregledani bezbednosnim skenerima pre nego što su ušli tamo gde su pozvani?

Mom zaprepašćenju nema kraja? Zašto je to tako? Zbog čega je Orašac preskočen, zaobiđen, zapostavljen i ignorisan? Zašto nije bilo počasne paljbe svečanog voda Vojske Srbije? Zašto pored spomen-obeležja srpskom voždu – nema u besprekornom stavu mirno srpskih gardista u najsvečanijim uniformama?

Umesto njih pored bakroreza srpskim ustanicima stoje bubuljičavi mladići u raznobojnim uniformama koje se osećaju na naftalin iz fundusa kulturno-umetničkih društava „Abrašević“?

Da li nije bilo moguće i nužno i jedno i drugo? I prijemi za diplomatski kor, i šampanjac u visokim čašama u Predsedništvu Srbije, i svečanost u prvoj srpskoj skupštini – ali i žamor naroda Šumadije, aplauz ali i vajkanje ako treba? Pa čak, ako se desi i poneki zvižduk?

Ruku na srce, mladi predsednik Opštine Aranđelovac Bojan Radović – ostavljen sam sebi u predstavljanju države Srbije, i na milost i nemilost raznolike mase naroda, patriota, uniformisanih ravnogoraca, raznolikoh rodoljuba koji mašu svako svojom zastavom – uistinu zaslužuje sve čestitke. Zakucao je trojku. Ja mu čestitam na odvažnosti, hrabrosti i dostojanstvu koje je izviralo iz svake rečenice njegovog uravnoteženog govora – koji je saslušan u miru i pažnji. I nagrađen lepim apluzom bez ijednog zvižduka.

Jesu li zvižduci koji se povremeno čuju na javnim događajima na kojima se pojavljuju naši najviši zvaničnici – razlog zbog kojeg je najvažnije mesto u obeležavanju naše državnosti marginalizovano i postalo najmanje važno? Ako je to tačno – a uveravan sam najdobronamernije u Orašcu da izgleda da jeste – onda je u pitanju frapantni apsurd.

Čega se to plaše i od koga zaziru oni kojima je bila dužnost da na Sretenju budu u Orašcu? Onih koji su ih izabrali i doveli na najviša mesta u srpskoj republici? Da li je pitanju strah od sopstvenog naroda, koji se, lično sam video, obrijao, uredio i lepo obukao – i došao da se pokloni senima slavnih ustanika i predaka? Makar, što se premijera tiče, kojeg smo videli u zastrašujećem stampedu muslimanskih fanatika u Srebrenici, od kojeg se ledila krv u žilama, a svaki Srbin se osetio poniženim i uvređenim – rekao bih da nije? Njemu očigledno ne nedostaje hrabrosti?

Pa, šta je onda? Neko moguće zna odgovor?

Zbog čega su zvaničnicima srpske države ove godine u velikom danu srpske državnosti i samobitnosti bili važniji gosti u lister odelima od seljaka, radnika, omladine, staraca, majki sa decom kojima je Crkva Voznesenja Gospodnjeg bila tesna na liturgiji koju je služio preosvećeni vladika šumadijski gospodin Jovan. Čija pamet, pravoslavna mudrost svetog čoveka i izgovorena beseda je potresno svedočanstvo naše nesloge, podela i kletve koja kroz vekove prati srpski narod.

Posle Sretenja u Orašcu – usuđujem se da kažem – i do današnjih dana.

Izvor: Večernje novosti

Povezani tekstovi