april 26, 2018

Ruski mali biznis uspešno funkcioniše u kriznim uslovima

Dobra poslovna ideja uspešno se ostvaruje čak i u vreme krize, što pokazuje iskustvo ruskih preduzimača.

„Bolje je da prodam 200 šolja kafe za 40 centi, nego samo 10 šolja za po 3 dolara“, kaže Filip Lejtnesa, barista i svetski šampion World of Coffee 2011. godine. Filip drži malu mrežu kafe-barova koja se zove „Pravda kofe“. U Moskvi je otvorio 4 svoja bara i još 2 po ugovoru o franšizi.

Filip je počeo tako što je prodavao kafu u zrnu koju je sam pekao. Ispostavilo se da je dobro osetio sadašnji trend, jer u vreme krize u Rusiji ima sve više kafe-barova. Prema podacima analitičkog odeljenja servisa 2GIS, tokom 2015. godine broj kafe-barova u Moskvi je porastao za 28,7%, a u Sankt Peterburgu za 25,3%.

Cena koštanja kafe je 22 rublje (0,3 dolara), a „Pravda kofe“ nudi kafu po ceni od 50 rubalja (0,65 dolara) do 150 rubalja (2 dolara). Preko puta jedne Lejtnesine radnje nalazi se Starbucks. Tamo je kafa čak dva ili četiri puta skuplja, u zavisnosti od veličine šolje.

„Naši prvi poslovni partneri otvorili su kafe-bar po ugovoru o franšizi u jesen 2015. godine i već dva meseca kasnije imali su dobar promet od 600 hiljada rubalja (7.850 dolara)“, priča Artjom Kopajev, koga je Filip pozvao u ekipu kao franšiznog partnera.

Po Artjomovim rečima, kafe-barovi su biznis u koji se najmanje ulaže. Može se početi samo sa 300 hiljada rubalja (3.900 dolara). Međutim, u tom poslu je teško opstati. „Prvi rezultat se može očekivati tek kroz 3 meseca. Nisu svi spremni da toliko čekaju“, objašnjava Artjom.

Postoji još jedan problem: u ovom poslu je važan stabilan kvalitet, a kafa u zrnu je sve skuplja zbog devalvacije. „Ako nam bude potrebno da smanjimo troškove, mi uvek možemo otkupiti nepečenu kafu u zrnu direktno u Brazilu“, kaže Filip. „Najvažnije je da sami pečemo kafu“.

Nabavka preko putnika

Mnogo poslovnih ideja za mali biznis ostvaruje se preko interneta. U avgustu 2015. godine na Fejsbuku se pojavila grupa „Need Something“. To su ljudi koji se spremaju za putovanje i postavljaju obaveštenje da mogu nekome nešto poneti ili kupiti, i doneti sir ili špansku pršutu, čija prodaja je u Rusiji zabranjena zbog kontrasankcija. Slične oglase mogu da postave i oni koji nikud ne putuju, ali im je nešto potrebno iz inostranstva. Grupa već ima oko 6 hiljada članova.

Osnivač grupe je Mihail Volkov. On još uvek ne doživljava svoju grupu kao biznis. Monetizacija mu je zasada tek u planu, ali pojedini reklamni oglasi već sada se objavljuju za novac.

Burne emocije – sigurna zarada

Tatjana i Ana, bivši menadžeri za marketing, već pola godine šire posao sa crtežima. One su u jesen 2014. godine pokrenule sajt Mylittlerembrandt, na kome nude da metodom graviranja nanesu dečije umetničke crteže na bilo koji predmet, i tako od njega naprave originalni poklon za članove porodice. To može biti novčanik, futrola za telefon ili ukrasno dugme za manžetnu.

„Prva dva meseca smo besplatno primale narudžbine i tako se reklamirale“, priča Tatjana. Zatim su se pojavili prvi klijenti. „Najviše posla smo imale u decembru 2014. godine, kada smo prvi put pokrile mesečne troškove proizvodnje“, dodaje ona. Ispostavilo se da ručni radovi mogu biti unosni u vreme krize, jer u tom poslu čista zarada iznosi 40-50%.

Sada devojke dobijaju 150-200 narudžbina mesečno, koje u proseku koštaju 5-6 hiljada rubalja (65-78 dolara). Sa početkom krize cene su porasle, i to čak 30% za pojedine pozicije. „Ispostavilo se da našim klijentima nije toliko bitna cena, jer proizvod izaziva veoma burne emocije, tako da nam se mnogi ponovo obraćaju sa novim narudžbinama“, priča Tatjana Jusan.

Za pola godine broj članova ekipe se povećao i sada u njoj radi 8 ljudi, a mesečni promet iznosi oko milion rubalja (13.075 dolara). Od toga 70% ide na razvoj biznisa. Prošle godine je, na primer, pokrenuta linija nakita ručne izrade.

U uslovima devalvacije rublje Tatjana vidi šansu za osvajanje tržišta istočne i zapadne Evrope. Već se javilo nekoliko klijentkinja iz Nemačke kojima je maternji jezik ruski. „Kada se naše cene pretvore u evre, ispostavlja se da uopšte nismo skupi“, objašnjava naša sagovornica.

Obostrana korist

U Rusiji se proteklih par godina aktivno razvijaju prodavnice slične američkim „garažnim rasprodajama”, gde se izdaje prodajni prostor sa policama. Korist je obostrana, jer zarađuju i oni koji izdaju police i oni koji na njima prodaju svoju robu.

U Moskvi već ima bar 5 takvih prodavnica. Klijenata ima mnogo. U to se uverio Boris Zak, koji je otvorio svoju prodavnicu Plushkinvill u novembru 2015. godine i već narednog meseca je uspeo da pokrije uložene troškove.

Narudžbine Boris prima preko grupe u društvenoj mreži. Arendatori su uglavnom privatnici koji se bave ručnim radom i internet-prodavnice. Police se izdaju u proseku za 8-10 dolara nedeljno. Vlasnik nema procenat od prodaje robe. „Mi očekujemo da ćemo u vreme krize moći dobro da napredujemo“, kaže Boris. „Za arendatore je naš prostor sa policama jeftina i zgodna zamena za sajmove, vašare i lične izložbene salone“.

Izvor: Ruska reč

Autor: Ana Kučma

Povezani tekstovi