avgust 16, 2018

Sedam dana Srpske

Mile Dodik je, bar tako kažu, politički hazarder. U tom kontekstu su svi „dobro obavešteni“ izvori posmatrali njegov najnoviji politički triler sa referendumom, koji niko nije podržao ali niko nije uspeo ni da ga zabranio,ukomponovan sedam dana pred lokalne izbore u zemlji i entitetu gde su svaki izbori sve samo nisu lokalni.

Nakon referenduma koji je održan i koji je bez obzira na kritike i odluke anti dejtonskog Ustavnog suda BiH, za koje niko ni u BiH ne haje, obezbedio jednom od tri konstitutivna naroda i jednom od dva entiteta da slave praznik onda kada oni misle da treba da ga slave Mile i njegovi su trujumfovali i na lokalnim izborima i zajedno sa referendumom kao novo uvedenom praksom kreirali jednu potpuno novu političku realnost u Republici Srpskoj i post Dejtonskoj BiH. Ta politička realnost podrazumeva političku penziju za SDSa i SDSove izmišljotinu „Savez za promene“ kao i za sve one kojima je Sarajevo bilo bliže ne samo od Beograda već i od Banjaluke, Trebinja i Pala. Ta nova politička realnost znači crvenu Republiku Srpsku koja je duplim glasanjem delegitimizovala predstavnike Srpske i srpskog naroda u zajedničkim institucijama uključujući i Mladena Ivanića a koji su se tamo od samog početka i zadesili zahvaljujući političko-izbornom inženjeringu a ne volji srpskog naroda. Ta nova politička realnost podrazumeva novo i konačno nepristajanje Srba i Srpske na preglasavanje kao model bez obzira da li se on sprovodi u Skupštini, Vijeću Ministara koje se lažno predstavlja ka Vlada BiH, Ustavnom sudu ili gde god.

Ako je Mile Dodik politički hazarder onda mu se mora priznati da je vrhunski. Međutim ono što je ispred nas nema više nikakve veze sa likom i delom Mileta Dodika već sa potrebom da svi uključujući i one koji nas tome uče već preko 25 godina pomire sa novom političkom realnošću kao kategorijom koja je u prošlosti služila i kao konačni supstitut za međunarodno pravo i pravdu.
Hrvati u BiH neće imati problem sa ovim novim činjenicama. Oni su osvojili ono što im po demografskoj karti pripada uz najave da će se više i jače baviti svojim pravima u okviru Federacije sa Bošnjacima. Problem nastaje kod bošnjačke političke elite ili tačnije kod SDA kojoj a to govore i rezultati opada popularnost među sunarodnicima a koja se i dalje predstavlja kao ultimativni zastupnik interesa najbrojnijeg naroda. U noći kada su se rezultati zbrajali Bakir Izetbegović nije propustio da uputi novu žaoku prema Republici Srpskoj kada je slaveći svoju jedinu pravupobedu na ovim izborima, pobedu u Sarajevu, rekao da da je „privredna aktivnost Sarajeva veća od cele RS“. Ovaj pristup ne obećava, zapravo on garantuje kontinuitet antidejtonske unitarističke politike koja princip neophodnog dogovora tri naroda i dva entiteta uporno pokušava da zameni idejom da najviše prava ima najbrojniji narod. Alergijske reakcije Srba u Bosni i Hercegovini na ovu postavku su kontinuirane i vuku korene još iz vremena kada je Alija Izetbegović, otac Islamske deklaracije i otac malog Bakira upravo strahom od brojnosti Srba pravdao opredeljenje muslimana, danas Bošnjaka da aktivno učestvuju u dezintegraciji SFRJ. Tada je otac malog Bakira govorio da je za nezavisnu BiH on spreman da žrtvuje mir. Šta je sve naslednik oslonjen na islamske ekstremiste o čemu svedoče i FBI dosijei spreman da žrtvuje za ostvarenje vekovnog porodičnog sna o unitarnoj Bosni međutim ne zavisi od njega. Nove političke opcije u Bosni rastu i na opštim izborima za dve godine prete da i definitivno smene dinastiju koja je se ustoličila zahvaljujući ratu i ekstremizmu. Ali vreme nije resurs sa kojim se dobro stoji na prostoru koji se vodi kao država Bosna i Hercegovina.

Pravo je pitanje međutim šta će o ovome reći međunarodna zajednica ili barem onaj njen deo koji zovemo zapad. Jer Rusija je na razvoj događaja u BiH već rekla šta je imala izuzimanjem mišljenja u Vijeću za implementaciju mira i prijemom Milorada Dodika na državnom nivou u Kremlju. Taj zapad je zbog referenduma pretio, zaboravljajući na referendume koji su pretili da prekrajaju granice unutar zemalja članica EU baš kao i na referendume koji su promenili i geografsku i političku kartu Evrope. Ipak čini se da su pre konačnih „presuda“ čekali kakve će rezultate ostvariti njihovi favoriti u Republici Srpskoj. Danas je jasno, ako želite rešenje, deo razgovora i deo rešenja mora biti i Milorad Dodik. Bez obzira šta mislite o njemu. A on u noći slavlja još kaže da će nastaviti obeležavanje stradanja i Bošnjaka ali Srba u Srebrenici jer su za njega sve žrtve jednake i doda da će Republika Srpska ostati na Evropskom putu ali uz zahtev za jasnom vidljivošću onda se javlja pitanje „gde je ba zapelo“.
Problem je u višku birokrata koji su izgradili i grade svoje međunarodne političke karijere na mantri o funkcionalnoj Bosni što je zamena za konstantno deformisanje Dejtonskog Ugovora na bazi despotskih ovlaštenjaraznoraznih Viskokih predstavnika. Svi koji učestvuju u toj raboti ne samo što suštinski ugrožavaju opstanak BiH već kreiraju atmosferu konstantne međuetničke histerije koja je produkt nerešenih pred-političkih pitanja. U tom smislu spas nije u međunarodnom intervencionizmu već u potrebi novog dogovora između političkih subjekata koji predstavljaju izbor naroda. I bez gađenja na ovo izbor naroda a ne izbor građana. BiH i njeni entiteti stvoreni su na principu enticiteta i to je još jedna realnsot. Ovo apriori međutim ne znači raspakivanjeDejtona već naprotiv osnaživanje osnovnih Dejtonskih principa koji podrazumevaju komunikaciju i dogovor. Taj dogovor bi trebao i da pojeftini preglomaznu administraciju na svim nivoima, da ubrza kriranjeekonomskih projekata koji bi obezbedili benefite za sva tri naroda i da ih ne stavlja u političke kontekste, da reorganizuje komplikovane i usitnjenje izborne proces i da konačno otključa vrata barem predvorja EU. A to su pitanja bez kojih nema samodržive BiH. Samo taj dogovor bi bio u funkciji boljeg života svih koji žive u Bosni i Hercegovini. Ali taj dogovor bi morao da garantuje kraj sna o unitarnoj Bosni zasnovanoj na majorizaciji baš kao i zamrzavanje prava na samopredeljenje da otcepljenja barem dok takva nova Bosna i Hercegovina ne bude bila sposobna da postane član nove Evropske Unije.

Aktere imamo. Da li oni imaju sluha za političku realnost i opasnost koju ignorisanje iste znači opredeliće i budućnost prostora koji danas više podseća na naseobinu a manje na državu. U tom procesu svoju ulogu imaju i Srbija i Hrvatska. I taj proces onda nije samo unutrašne pitanje BiH već svojevrstan preduslov stabilnosti celog regiona bez kojeg nema ni napretka ni boljeg života ni evropskog životnog standarda. Ili da pojednostavim uspeh u tom procesu je preduslov svih naših uspeha na Ballkanu. I on nema alterantivu sem ako neko ne misli da je klasičan protektorat koji je bez tog dogovora neminosvnost alternativa. Ja ne mislim. A Čerčilov citat „Istorija se ponavlja ali svaki put više košta“ upozorava.

 

 

Branko Miljuš

Povezani tekstovi