decembar 15, 2017

Sevastopolj – Grad heroj
Sevastopolj – Grad heroj

Sevastopolj – Grad heroj

Kao ljubitelj istorije, oduvek sam želeo da posetim Sevastopolj. To je grad – heroj, kako su ga prozvali nakon Drugog svetskog rata, jer se u njemu vodila jedna od najkrvavijih bitaka, pa je zbog toga dobio i takav status.
Ono što nama Srbima može biti interesantno jeste da su u napadu na Sevastopolj 1941. godine, pored nemačkih, rumunskih i italijanskih vojnika, učestvovali i vojnici tadašnje NDH, odnosno hrvatski vojnici iz Ustaškog pokreta, koji su delovali u okviru italijanskih jedinica. Napad nacista predvodio je verovatno i najbolji nemački general tog vremena, Erih fon Majnštajn, koji je tokom bitke unapređen u čin feldmaršala, a ono što je još interesantnije jeste činjenica koju retko ko pominje, a koju sam imao priliku da saznam proučavajući živote nemačkih generala – feldmaršal Majnštajn je nakon rata postao savetnik NATO-a, što meni, kao čoveku koga je NATO bombardovao, daje za pravo da tvrdim da je ta organizacija očigledno sačuvala nasleđe svojih nekadašnjih savetnika.
Upravo zbog bitke, u ovom gradu nalazi se muzej, odnosno nekadašnja vojna baza, gde se odigrala bitka sa ogromnim gubicima. Na sovjetskoj strani, preko 32 000 vojnika su izgubili život, a nedavno je, na mestu napravljen izuzetan memorijal gde se nalaze upisana 32 000 imena vojnika koji su poginuli. Memorijal nije bilo moguće fotografisati, jer predstavlja, po rečima kustosa muzeja, mesto gde treba poštovati duše poginulih, pa nikom od posetilaca nije palo na pamet ni da proba tako nešto.
Ispred muzeja, dočekao nas je direktor, koji nam je najpre prikazao film o istoriji Sevastopolja, kao i samoj bici.

Sevastopolj, u prevodu veličanstveni ili carski grad, dobio je ime 1784. godine, kada je krstio čuveni Grigorije Potemkin. Nalazi se na jugozapadu Krima i centar je čuvene Crnomorske flote. Ja bih ga možda nazvao i gradom vojnika, jer je prepun ratnih obeležja i uniformisanih pripadnika ruske vojske, koji su prijateljski raspoloženi prema turistima, a ono što je interesantno jeste činjenica da sam primetio decu obučenu u mornarske uniforme, što govori o tradiciji mesta.
Unutrašnjost vojne baze, u koju smo ušli nakon gledanja filma, teško je opisiva, jer ne pamtim kada sam bio toliko fasciniran. Prostorije, koje se nalaze nekoliko metara ispod zemlje, ostale su nepromenjene iz vremena Drugog svetskog rata, pa se sa strane mogu primetiti čaure, ostaci od gelera granata i razbijene kamene ploče. Deluje kao da se bitka završila pre nekoliko dana.
Međutim, sve je to uređeno sa nekim smislom, tako da ni u jednom trenutku ne izgleda neuredno, nego upravo tako da priziva slike velike i večne borbe sa nacistima. U sobama, koje se nalaze ispod zemlje, do kojih se dolazi dobro osvetljenim tunelima, nalaze se fotografije heroja, ispod kojih piše godina njihovog rođenja, zatim čin, kao i datum smrti, a neretko i herojski podvig koji su izveli. Kako bih uverljivije prikazao bitku, napomenuću da je samo nekoliko zgrada u Sevstopolju preživelo nemački napad, dok su sve ostale sravnjene sa zemljom.

U trenutku kada sam mislio da je naša šetnja završena, vodič nam je pokazao put prema stepenicama, koji vode na niži nivo. One su kružnog oblika, veoma strme, pa nam je trebalo nekoliko minuta da se spustimo 30 metara ispod zemlje, gde sam video novu mrežu tunela. Srećom, pa je sve dobro obeleženo, jer mi se činilo da nikada ne bih pronašao izlaz iz lavirinta. No, nastavili smo tunelom nekoliko desetina metara i došli na obalu mora, koja je stenovita, pa se na svakoj steni nalazi upisana neka priča vezana za bitku.

U društvu ruskih admirala i veterana Bitke za Sevastopolj

Ono što je za mene delovalo izuzetno emotivno jeste poziv na ručak u vojnoj bazi. Iako je duvao jak vetar, iako je bilo veoma hladno, naročito za nas „južnjake,“ ručak je pripremljen napolju, a hrana koju smo jeli potpunon mi je strana i nepoznata, bez ukusa. Kasnije sam saznao da je to hrana slična našem kačamaku, veoma hranljiva, koju su jeli sovjetski vojnici tokom rata, a posebnu pažnju privukli su veterani bitke, koji su odavno prešli devedesetu godinu. Iako su već odavno u penziji, bili su u admiralskim uniformama, koje su prepune raznih odlikovanja, a jedan od penzionisanih admirala, deo života je proveo u nekadašnjoj bivšoj Jugoslaviji, pa me prijatno iznenadilo njegovo znanje o Srbiji.
Dok sam ih posmatrao i slušao njihove priče o borbama, palo mi je napamet da je prirodno da dožive duboku starost, jer ko je preživeo Sevastopolj 1941/42 godine, mora biti dugovečan. No, oni imaju mnogo godina, ali nisu stari ljudi, ako bismo koristili Dučećevu filozofiju koja kaže da je duh najbitniji i da ima mnogo mladih staraca i starih mladića.
U trenucima kada sam se smrzavao, admirali su zapevali Kaćušu, čuvenu rusku pesmu, a potom nas ponudili votkom, koju nikako nisam mogao da odbijem. Uz uzvike „Ura, ura, ura“ nazdravili su sa nama, a kasnije smo prešli i na vino. Mislio sam da će mi alkohol „doći glave,“ međutim to je očigledno provereni recept, koji je samo podigao raspoloženje. Ubrzo, započela je i mala vojna vežba, na nekoliko stotina metara od baze, pa sam mogao da čujem zvukove topova i mitraljeza, što je rasplamsalo maštu i iznova podsetilo na herojski podvig ruskih vojnika.

Nešto kasnije, imao sam priliku da upoznam gradonačelnika Sevastopolja, koji je bio veoma raspoložen da razgovara sa novinarima. Sastanak je upriličen ispred spomenika herojima Sevastoplja, koji je, u najmanju ruku, impresivan, ne samo zbog svoje veličine, nego i zbog položaja na kom se nalazi. S obzirom da se ispred spomenika nalazi more, pretpostavljam da brodovi koji plove prema gradu najpre vide spomenik, pa tek onda panoramu grada, ali nažalost nije bilo šanse da to proverim.

U kasnim popodnevnim časovima, prošetao sam pored mora, takozvanom promenadom. Zaista, ovaj grad, osim što poseduje vojničku slavu, izuzetno je turističko mesto, sa divnom obalom, koju ukrašavaju brodovi sa neobičnim nazivima. Neki od njih su pokretni restorani, dok među njima ima i turističkih brodova za jednodnevne izlete, koji upotpunjavaju turističku ponudu.
S obzirom da je mesec oktobar, mogao sam samo da maštam koliko je lepo tokom letnjih meseci, pa ako se kojim slučajem odlučite za letovanje u Sevastopolju, siguran sam da nećete pogrešiti.

 

 

Izvor: Srpski glas – Melburn
Autor: Slaviša Pavlović

Povezani tekstovi