avgust 21, 2019

SINIŠA PAVIĆ: Snimam novog Šurdu! On će biti pravi junak našeg doba

Stari Šurda je tražio svoje mesto ispitujući sebe samog za šta je sposoban i da li ima talenta. Ovaj novi se ne pita. Sticajem okolnosti doći će na mestu gde ne bi trebalo da bude, koje je iznad njegovih mogućnosti. Ali, on ga, za razliku od Šurde, prihvata

Vaskrs me i danas podseća na detinjstvo, kad smo svi bili zajedno: otac, majka, stariji brat i ja. Voleo sam ga više od drugih praznika zbog vedrine i šarenila boja, od onih na jajima do zelene u prirodi. U takvoj atmosferi lakše je bilo verovati da će nam roditelji živeti večno i da su svi ljudi dobri i da ne treba da čine zlo, a da se neko žrtvovao na krstu da bismo mi bili bolji ljudi. I kad je došlo novo vreme s novim praznicima i verom u novog čoveka, kog tek treba da stvorimo, i tada smo ovaj praznik voleli najviše. Sada verujemo još samo da nas svi lažu i kradu, a Vaskrs je tu da podstakne bolje u nama.

Ovim rečima započinje vaskršnji intervju Siniša Pavić, autor TV serija čiji junaci, počev od Gige Moravca i Emilije Popadić do Šurde, Šojića, Marija Marka del Tintoreta i drugih, neprekidno iz godine u godinu uvek proživljavaju svoju mladost na malim ekranima. U razgovoru za Kurir on govori o novoj reprizi „Boljeg života“, kao i o planovima za snimanje nove TV priče.

U svetu i renomirani umetnici beže sa filmova i prelaze na televiziju.

– Oni tu malo kasne za nama. Sa filma na televiziju sam prešao još pre 30 godina. Odmah sam je osetio kao pravi medij za svoj autorski rukopis i svoje priče. Ona se razvijala u potpuno drugačijem pravcu od filma. Film je sve više fascinirao slikom i specifičnim jezikom. Televizija je, suprotno, popunjavala napušteni prostor, vraćajući gledaocima ono što je film izgubio, prisnost iz vremena tehnološke jednostavnosti. Film je sve više napuštao klasičnu priču, a TV se upravo toj priči vratio, obraćajući se gledaocu koji sedi usamljen pred malim ekranom, ne više u velikom bioskopu, već u privatno intimnom prostoru. Vraća ga priči, dijalogu, rečima kao osnovnom sredstvu umetnika, dakle, svemu onome što je bilo bitno za moj način pripovedanja.

Tako su stvoreni „Vruć vetar“ i „Bolji život“?

– Da, veliki formati i TV romani, koji su mogli biti prikazani samo na televiziji i nigde više.

Zašto vas nema na RTS?

– Neki smatraju da me ima i previše.

Samo u reprizama?

– Ali ih gledaju milioni.

Osma repriza „Porodičnog blaga“ bila je na kraju prikazivanja najgledaniji program, uključujući i Dnevnik. Čime objašnjavate toliku gledanost svojih repriza?

– Pisac ne treba da objašnjava svoje delo. To treba da rade drugi. U Hrvatskoj je neko objavio čitav esej o „Boljem životu“. Sjajnu analizu. Neki odgovori su u samom zanatu: jasno postavljena priča u prvoj epizodi. Sa dovoljno potencijala da se razvija i uvodi mnoštvo likova, od kojih svako ima svoju priču, jak motiv da uđe u onu osnovu, da niko ne bude u kadru ako nema razloga da bude tu, kao ni ona puška kod Čehova. Dinamika dramaturgije. To je ono što treba da se nauči pre nego što se uzme olovka u ruke, a onda sve ono što se ne može naučiti, pa se ne može ni objasniti, a nazivamo talentom, darom od roditelja, prirode ili Boga.

Zašto se „Bolji život“ opet reprizira u jutarnjem terminu?

– To nije pitanje za mene.

Pitam zato što je pre godinu dana repriziran u istom terminu, pa su se ljudi, sećam se, žalili da kasne na posao i ne mogu da je gledaju svi oni koji su zaposleni, koji idu u škole i studiraju.

– RTS je vlasnik serije. Može da je reprizira.

Zašto opet u istom terminu?

– Nemam pojma, a ni pravo da se mešam.

Vas ne konsultuju?
– Moja autorska prava se uvažavaju. A ostalo je stvar obzira. To može da se očekuje, ali ne možete da zahtevate.

Hoćemo li gledati još nešto osim vaših repriza?

– Pišem novu seriju, ali nije završena.

O Srećku Šojiću

NEĆE NJEGA VIŠE NIGDE

Da li će Srećko Šojić ući kao u seriji u SANU?

– Otkad je izašao iz serije, Šojić neće ući nigde. Već ga ionako ima svuda. Svaki čas neko nekoga komentariše: „Ovaj je isti Šojić.“

Šta je tema?

– Ukratko: čovek na pogrešnom mestu. Nekakav novi Šurda. S tim što je Šurda tražio svoje mesto ispitujući sebe samog za šta je sposoban i da li ima talenta. Ovaj novi se ne pita. Sticajem okolnosti doći će na mestu gde ne bi trebalo da bude, koje je iznad njegovih mogućnosti. Ali, on ga, za razliku od Šurde, prihvata. To je pravi junak našeg doba. A serija je priča o posledicama tako formiranog čoveka na njegove brižne, porodicu, prijatelje, na društvo i, konačno, njega samog.

Nedavno je novinar u jednoj TV emisiji komentarisao da bi za ono što ste napisali RTS trebalo da vam za života podigne spomenik kao Aleksu Fergusonu.

– Šalio se, naravno. Malo jača metafora. Spomenik je najlošija varijanta uspomena u Srbiji. Ruše ih, sprdaju se s mrtvim junacima, neki ostanu bez glave, nekog osakate celog, nikom ne daju mira i pokoja. Izuzetak su samo Nikola Tesla i Nikola Pašić, koji je na dovoljno visokom postamentu da bude nedostižan za ljudsku ruku.

Stari se ruše, a podižu se i predlažu novi. Kome biste vi podigli spomenik?

– Ne bih nikome, dok se najpre Jeleni Ćetković ne vrati njena ulica. Ubijena je u 22. godini u mučionici Gestapoa, a pod najstrašnijim mukama nije izdala nijednog druga. Izgubila je sve, a dobila samo tu ulicu da se na zaboravi. A i to su obrisali, da joj se ime zaboravi. To je prošlo kao da se obrisao neki grafit. Ni Neznanog junaka na Avali nismo ostavili na miru.

Kako?

– Taj mauzolej podigao je Meštrović po zamisli, planovima i novcem kralja Aleksandra. Atentat u Marselju nije prekinuo gradnju. Šetajući po Avali i pričajući s mojim tada malim sinom o tom spomeniku, primetio sam da je ploča sa imenom Aleksandra prekrivena. Oštećenja od kaćuša i topovskih granata još nisu bila sanirana ni posle 20 godina, ali su stigli odmah da prekriju ime kralja. To je bila njegova zadužbina u slavu nekog neznanog vojnika. Pomislio sam tada da će se i Tito loše provesti. Nije izgledalo izvesno, ali desilo se. Ni Tito više nema ulicu, ali Jelena nije jurišala na dedinjske vile. Pala je borbi dostojnoj poštovanja i divljenja.

NEOBIČNO TAJNA „BELE LAĐE“ I DIMITRIJA PANTIĆA

Zbog Nikole napisana, a on odustao od snimanja

Da li je tačno da je Nikola Simić tražio da igra Šojića kad je Lane napustio seriju?

– Ne. Nikola je godinama molio da pišem „Belu lađu“ i čekao svog Pantića. Međutim, pred sam početak snimanja izjavio je da ne može da igra. Već tada je počela otimačina glumaca, nelojalna konkurencija. Čime je bio nagovoren da odustane od svoje uloge života, kako ju je sam nazivao, mogu da pretpostavim. Bio je to veliku gubitak za seriju, a još veći za njega samog.

Izvor (Kurir)

Povezani tekstovi