avgust 18, 2018

Srđan Stojiljković: Žene postavljaju standarde

Nakon odličnog prijema kod publike, roman Sve te grešnice je doživeo svoje novo izdanje. O tom romanu, o pisanju, ali i o ženama, ljubavi i o neobičnom sportskom okršaju, Srđan Stojiljković govori za ReStart.

Od samog početka, najviše zbog teme kojom se bavi, roman Sve te grešnice je naišao na nepodeljenu pažnju čitalaca i javnosti. Šta je to što je toliko uzburkalo duhove?

Dobra i neobična priča. Iskrenost glavnog junaka, njegova ogoljenost pred onim što oseća. Ljubav je smisao života i jedina prava istina. Kada se dogodi ta prva ljubav, život postaje okvir, ljuštura u kojoj se događaju čuda. Svaka potreba izvan toga postaje suvišna. Ljubav je jača od vere, od fizioloških potreba, život prestaje da bude konvencionalna laž jer sva pravila kojima nas uče prestaju da važe. To je neki nov nivo. Nalik monaštvu, svega se odričete radi ljubavi. Zato u romanu postoji paralela prema veri u Boga, jer ljubav jeste vera, odricanje i molitva. Glavni junak u romanu ima više hrabrosti od mene. On osluškuje svoja osećanja ne mareći preterano za to što time razbija ustaljene odnose, prihvatljive za sve. Sledi svoje srce i spreman je da celog sebe da za to. On diše da bi voleo.

Nije uobičajeno da muškarac piše o tome?

Traženje istine zahteva pogled iz neke druge perspektive. Kako bi neko od nas reagovao da spozna pravu ljubav, da li bi se ponašao kao junak u romanu Sve te grešnice, ili bi racionalnost pobedila. Ali, u ljubavi racionalnost ne postoji, dakle, ako je ima to nije prava ljubav. Volim da istražujem kako muškarac reaguje na osećanja, kako se ponaša potpuno izvan datih ograničenja. Nije uobičajeno da muškarac pokazuje slabost, nije društveno prihvatljivo, ali je lekovito. Razbijati tabue i raditi nešto slušajući srce, a ne razum. To je moja misija u književnosti.

Ko čita Sve te grešnice?

Uglavnom žene, zato što su zainteresovane da vide kako muškarci reaguju na pravu ljubav. Po svojoj prirodi, žene su hrabre i spremne su da slušaju svoje srce. Pronalaze smisao u tome, ali radoznale kakve jesu, žele da vide kako reaguje druga strana. Da li postoji savremeni Egon Šile koji će ih doživeti kao predmet obožavanja i požude, ogoljene ali neophodne. Žene su svesne svojih slabosti, otud potreba da ih neko prihvati onakvim kakve zaista jesu. Greh nestaje u kovitlacu ljubavi i svi postajemo sveti u ljubavi. Žene veruj da postoji savršena ljubav.

U pitanju je novi izdavač, što se primećuje i po novim koricama.

Tačno je, moj izdavač, Nova poetika iz Beograda, ima malo drugačije razumevanje te igre sa istinom u odnosima između muškaraca i žena. Oni su istinu i ljubav doživeli kao oslobađajući momenat u duši svakog čoveka. Doživeli su ga pomalo na stripovski način, možda, romantičarski, kao oslobađanje energije, iako je priča pomalo tragična. Zato i devojka na koricama podseća na Modesti Blejz:neodoljiva, nesputana i svesna svoje prošlosti. Devojka u koju se vredi zaljubiti. Dakle, oni su prepoznali kvalitet romana, malo su ga drugačije pročitali i hrabro su predstavili svoj doživljaj te priče.

Srđan Stojiljković
Srđan Stojiljković

Muškarci vole lepe žene sa turbulentnom prošlošću?

Muškarci vole jake žene. Ja volim jake žene, one koje inspirišu, koje uzbuđuju i zasmejavaju. Prošlo je vreme žena koje čekaju da budu izabrane, izvedene i nasmejane. One sada biraju, i muškarce i vina. One postavljaju standarde. Muškarci se nepotrebno plaše te takozvane dominacije žena. Ako je muškarac hrabar, ako mu se to vidi u očima, ako hrabro nastupa i korača, umeće hrabro i da voli. Žene vole hrabre muškarce.đ

Koji su tvoji uzori u književnosti?

Džon Fante i Knut Hamsun pre svih. Zato što prepoznajem energiju i isključivost u svakoj rečenici.

Tvoj idol je Dejv Gan, pevač grupe Depeche mode…

On je dokaz vaskrsenja. On se nakon kliničke smrti vratio. Nikad bolji. On je dokaz da loše životno iskustvo, zavisnost, mogu da dovedu do potpune katarze. Volim ga na koncertu, kada postaje neko drugi. Verujem da je privatno veoma dosadan, ali ne razmišljam previše o tome. Imao sam priliku da se upoznam sa njim i da mu poklonim svoj prvi roman Kapi oslikanog neba. Ne znam kako je završio taj primerak, ali znam da sam u tom trenutku, kada sam mu poklanjao knjigu, doživeo prosvetljenje. Uostalom, nakon susreta sa njim ljudi koji vole Depeche mode su me doživljali kao da sam dotaknut magijom. Ja takođe verujem u to.

Šta nam spremate novo?

Novi roman koji se zahuktava, bruji i gotovo da je spreman da izađe pred čitaoce. Radni naslov je Pola srca. Moje potpuno zadovoljstvo stvaranja, to je ono zašto se postaje pisac. Spremam i zbirku priča inspirisane grupom Depeche mode: Biti Dejv Gan. U međuvremenu, moje priče se čitaju u Politici, Gradini i Trešu.

Niška književna scena je ubojita. Da li se družite međusobno?

O da. Moj dobar drug je Dejan Stojiljković i provodimo kvalitetno vreme zajedno. Volimo muziku, pivo i književnost.Povremeno se družim i sa Banetom Jankovićem. Zorana Ćirića znam iz nekih drugih vremena kada je bio samo pisac u pokušaju. Sve su to sada ozbiljni pisci. Svako od nas je zauzeo neko svoje mesto i lepo je videti da grad kao što je Niš, grad koji umire, vaskrsava kroz umetnost.

Malo je poznato da ste u Nišu organizovali basket pisci protiv pisaca. Niš protiv Beograda.

Niš ima ozbiljnu književnu koloniju koja odoleva vremenu. Mi smo dobri domaćini i to naši gosti osećaju pa rado dolaze na nekoliko dana da se druže i da se osete posebnim. Tokom poslednje kolonije, organizovali smo basket književnika. Sa jedne strane, Dejan i ja predstavljali smo Niš, protiv fenomenalnih pisaca Gorana Gocića i Slaviše Pavlovića koji su predstavljali Beograd. Mislim da se nikada pre toga nije dogodio takav okršaj pisaca. Sudija i delegat tog okršaja je bio Uglješa Šajtinac. Mi južnjaci vrele krvi protiv prilično samouverenih Beograđana. Bilo je tu žestokih duela gde smo im pokazali palanačku frustriranost i vrelu krv. Nisu se dobro provela gospoda iz Beograda.

Ko je pobedio na kraju?

Rezultat nije toliko bitan. Bitno je da smo im pokazali da nije jednostavno gostovati u Nišu i pobediti. Ipak, bez obzira na oštrinu, pokazali smo gostoprimstvo pa smo im dozvolili da pobede na kraju. Slaviša Pavlović je imao primedbe na moje pogibeljne startove, ali to je valjda taj salonski doživljaj sporta. Njegove crvene podlaktice su govorile više od reči, pa verujem da sam na taj način više uticao na stvaralaštvo u Srbiji nego svojim pisanjem. Nije se lupalo po tastaturi neko vreme.

Povezani tekstovi