novembar 19, 2018

Šta je suština i cilj NATO-a po američkim standardima?

Težina onoga što zadatim naslovom tekst sobom nosi implicira zasnovanost na što većem broju činjenica, mada su i one svedene na nivo koji zadati obim teksta dozvoljava. Problemski nivo nošen je upravo ovim činjenicama. kao ogledalom u kojem sebe gleda glavni junak imenovan kao NATO. Da bismo objasnili suštinu i cilj postojanja NATO-a, dovoljno je analizirati dvojicu gurua ustrojstva real-politike SAD: Henrija Kisindžera i Zbignjeva Bžežinskog, ali i druge istknute američke ideologe i zvaničnike.
Nakon “pada Berlinskog zida”, NATO gubi svrhu sopstvenog postojanja: “…atlantska zajednica…posle kraha komunizma tapka u mestu”, objašnjava Kisindžer (Diplomatija).

On pojašnjava:”Odsustvo jedne preovlađujuće ideološke ili strateške pretnje, omogućilo bi državama da sve više i slobodnije slede spoljnu politiku zasnovanu na neposrednim nacionalnim interesima.” Jasnije rečeno: NATO obezbeđuje da države ne vode spoljnunato-dreamstime-flag11 politiku u skladu sa svojim, već sa interesima SAD. Dejvid Gibs (Humanitarno razaranje Jugoslavije) navodi mnoštvo nemačkih, posebno francuskih, i drugih izjava antiameričkog i anti-NATO raspoloženja u evropskim političkim i intelektualnim krugovima početkom devedesetih, kao i frustrirajućih izjava američkih zvaničnika o hitnoj neophodnosti da se nađe svrha za postojanje Saveza, jer on obezbeđuje političku i ekonomsku dominaciju SAD u Evropi, pa Gibs navodi jednog američkog senatora koji pojašnjava da oni – istočno-Evropljani -, „moraju da kupuju američko“. Gibs navodi i reči Gabrijela Robena, bivšeg francuskog predstavnika u NATO:“Stvarni cilj saveza, značajniji od svih drugih, je da nadgleda Evropu…On služi kao sredstvo da se Evropa spreči da postane nezavisna tvrđava i, možda, jednog dana takmac“. Rezigniranost Francuza priznaje i Kisindžer. Ovu činjenicu, pored ostalih, priznaje i Vesli Klark (Moderno ratovanje):”Posle završetka Hladnog rata…pojavila se zabrinutost da NATO više neće imati svrhu i da će duboke suštinske razlike između zemalja sa obe strane Atlantika nadjačati njihov interes za bezbednost”.

To je period “osamostaljivanja” (Zapadne) Evrope od američkog uticaja, pod kojim je bila tokom perioda Hladnog rata, i u takvim geopolitičkim procesima SAD traže razlog za dalje postojanje NATO-a. Kako navodi Kisindžer, Savez je nagrada SAD-u nakon pobede u hladnom ratu i pomoću njega “Amerika se vezala za Evropu preko stalnih konstitutivnih institucija i jedinstvenog sistema vojne komande”. Pa nastavlja: “…u odsustvu atlantskih veza Amerika bi se našla u društvu zemalja s kojima – izuzev na zapadnoj hemisferi – ima malo zajedničkog u pogledu etičkih stavova ili tradicije”, a ono što je najvažniji cilj SAD u posthladnoratovskoj eri jeste “širenje i jačanje svetske zajednice demokratskih, tržišno orijentisanih zemalja”. Da bi se ovo širenje obezbedilo “novonastaloj situaciji moraju se prilagoditi dve osnovne institucije koje su uobličile atlantske odnose – Severnoatlantski savez i Evropska unija…, te “Severnoatlantski savez ostaje najvažnija institucionalna veza između Amerike i Evrope”. Svaki “pokušaj stvaranja evropskih institucija zasnovanih na protivljenju SAD na kraju će uništiti i evropsko jedinstvo i atlantsku koheziju”, i u tom kontekstu Kisindžer NATO-u i Evropskoj uniji daje istu svrhu – širenje – pa naglašava:”Članstvo u jednoj od tih organizacija (NATO i EU) podrazumeva i članstvo u drugoj”. Dakle, svrha im je ista: prostorno širenje koje obezbeđuje američku dominaciju. Bžežinski (Velika šahovska tabla), za razliku od Kisindžera, mnogo je otvoreniji i cinično iskren kada na početku svoje knjige navodi:”Atlantski savez, kojeg institucionalno predstavlja NATO, povezuje najproduktivnije i najuticajnije zemlje Evrope i Amerike, stvarajući od Amerike ključnog učesnika čak i u unutarevropskim poslovima”. U praksi razrađujući teoriju Mekindera (Nebojša Vuković: Logika imperije) da ko vlada Istočnom Evropom dominira hartlendom, ko vlada hartlendom dominira Svetskim ostrvom, ko vlada Svetskim ostrvom vlada svetom”, Bžežinski objašnjava da je “za Ameriku glavna geopolitička nagrada Evroazija”, a da je “Evropa najbitniji američki mostobran na evroazijskom kontinentu”, kao i da je “brutalna činjenica da je Zapadna Evropa, a sve više i srednja Evropa, u velikoj meri jedan američki protektorat, sa svojim savezničkim državama koje podsećaju na antičke vazale i zavisne teritorije”, jer samo “šira Evropa i prošireni NATO će dobro služiti i kratkotrajnim i dugoročnim ciljevima američke politike“.

Za Bžežinskog, kao i za Kisindžera, “ako Evropa hoće da ostane deo evroatlantskog prostora, ekspanzija NATO je od suštinskog značaja”. Priznajući da SAD mogu opstruirati stvaranje ujedinjene, samostalne Evrope, on naglašava da se kratkoročna američka politika u Evroaziji svodi na manevrisanje i manipulisanje kako bi se sprečila bilo kakva koalicija koja može dovesti u pitanje američki primat. Na kraju, evroazijsku strategiju SAD on izražava jezikom brutalnijih vremena antičkih imperija:”…sprečavati zavere i sačuvati bezbedonosnu zavisnost među vazalima, održavati zavisne teritorije pokornim i zaštićenim i paziti da se varvari ne udruže”.
Početkom devedesetih godina, zbog sve većih zahteva za ukidanjem NATO u Evropi, Amerikanci počinju da preispituju svoju strategiju u svetu, te je nova američka strategija predstavljena 1992. Godine, a stvorili su je Pol Volfovic, podsekretar za odbranu i Zelmaj Kalilzad uz podršku sekretara za odbranu Dika Čejnija. Naziv nove američke strategije bio je „Uputstva za planiranje odbrane“(Defende Planning Guidance – DPG). Prvi cilj nove strategije bila je Rusija i sprečavanje njenog, ponovnog, jačanja, prerastanja u svetsku silu koja bi Americi oduzela „nagradu“ za pobedu u Hladnom ratu – Evroaziju, jer, kao što smo videli kod Kisindžera i Bžežinskog, Amerikanci Evroaziju, a time i prostor Rusije, smatraju nagradom kojom moraju da vladaju da bi mogli vladati svetom. Drugi cilj je objašnjen direktno:“Moramo nastojati da sprečimo nasatajanje samostalnih evropskih bezbedonosnih dogovora koji bi potkopali uticaj NATO, i to naročito njegovu združenu komandu“(Gibs, Humanitarno razaranje Jugoslavije“).
Iz analize dva “jastreba” američke spoljne politike i analize drugih pomenutih američkih ideloga i zvaničnika možemo videti da je svrha NATO da Evropa ostane u vazalnom i pokornom odnosu prema SAD, tj. američkim protektoratom, jer se samo tako obezbeđuje da SAD budu jedina “evropska sila” koja će, iz ekonomskih, za Ameriku jedino bitnih interesa, vladati Evropom. Ovo se, po obojici, postiže ništenjem Rusije kao države, u koje ništenje se uključuje (i) Zapadna Evropa.

Da bi Amerikanci sačuvali NATO, pronašli mu svrhu postojanja u posthladnoratovskoj eri, oni su namerno, ciljano i svesno izazvali ratove u Bosni i Hercegovini, kao početak opravdanja nastavka postojanja NATO, i na Kosovu i Metohiji (agresija 1999.) kao potvrđivanje svrhe postojanja NATO, jer su morali Evropljanima da dokažu da su NATO i njegova sila i dalje potrebni i njima i svetu, te daljim postojanjem NATO da drže Evropu u kolonijalnom položaju. Da nije bio samo cilj ubediti, već i poniziti Evropu, potvrđuje Vesli Klark kada kaže:”Za Evropljane je najveće poniženje da se evropski mir potpisuje na američkom tlu“ – Dejtonu. Pored toga, terorizam koji se događa širom Zapadne Evrope (kako nikako ne u SAD?) u poslednje vreme ima istu svrhu: disciplinovanje evropskih “saveznika” u odnosu prema Rusiji i izgovor za jaču kontrolu Evrope od strane NATO i njegovih trupa.

 

Nenad Uzelac

Povezani tekstovi