oktobar 22, 2018

Stanislav Krakov: Velikan, heroj i izdajnik?

Tokom prvog dela života, uživao je ogroman ugled kao heroj Velikog rata i pisac, da bi nakon Drugog svetskog rata bio zabranjen i proglašen za izdajnika. Njegova biografija liči na holivudski film, a ono što je ostavio iza sebe predstavlja obavezno štivo za sve one koji pišu o vremenu između dva rata.
Njegov otac Zigmund bio je poljski lekar, koji je dobio posao u Srbiji. Ubrzo je promenio ime u Aleksandar i prešao u pravoslavnu veru, pa se oženio Persidom Nedić, sestrom oficira srpske vojske Milana, koji je postao poznat tokom Drugog svetskog rata, zbog saradnje sa Nemcima.
Pošto je trenutno u toku proces rehabilitacije generala Nedića, u prilog dokazima, odstupićemo na trenutak od priče o Stanislavu i podsetiti da je „đeneral“ Nedić komandovao odbranom Jugoslavije u Makedoniji, gde je bez borbe, namerno i po ranijem dogovoru, predao svoju vojsku nacistima. Upravo zbog toga, nacisti su uspeli (kao i Bugari u Velikom ratu) da napadnu s leđa snage tadašnje jugoslovenske vojske, pa je brzi poraz bio neminovan.

No, vratimo se na našeg junaka. Stanislav je rođen 1895. godine u Kragujevcu. Pošto mu se porodica često selila, zbog očevog posla, išao je u osnovnu školu u Knjaževcu i Zaječaru, potom započeo školovanje u Kladovu, a kada mu je otac preminuo 1910. godine, školovanje nastavlja u Beogradu. U trenucima kada je počeo Prvi balkanski rat, Stanislav se prijavljuje u vojsku, ali ga odbijaju s obzirom da je imao samo 17 godina. Odbijanje ga nije pokolebalo, jer je pronašao način da prevari sistem.

Stanislav_Krakov_in_uniform,_1912
Stanislav Krakov kao četnik Vojvode Vuka

Prijavljuje se u dobrovoljačku četničku jedinicu čuvenog Vojvode Vuka, gde je obuka bila teška i naporna, jer su Vukovi četnici, uz Tankosićeve, bili najelitnije jedinice srpske vojske. Prema nekim podacima, bio je jedini gimnazijalac koji je učestvovao u ratu protiv Turaka, a zanimljivo je da mu je saborac u istoj jedinici bio i proslavljeni pesnik Milan Rakić.

Čim je počeo i Drugi balkanski rat, Krakov ponovo odlazi u četnike, samo ovoga puta kao iskusni ratnik. Već tada će ga gurnuti u vatru njegov komandant Vojvoda Vuk, pa će učestvovati u svim borbama, a hrabrošću se istakao u bici kod Krive reke, gde je i ranjen.
Odmah po završetku rata pokušava da upiše Nižu vojnu školu, u čemu ga sprečavaju rigorozna pravila. Naime, Stanislav je već bio odlikovani heroj, ali zbog visine i slabe građe, nije mogao biti oficir. Tada, kao i danas, očevi prijatelji, kao i prijatelji ujaka Milana Nedića, dodaju mu „nekoliko centimetara visine“ u dosije, pa postaje pitomac.

Učestvovao je u svim najtežim bitkama tokom Velikog rata. Saborci ga opisuju kao hrabrog i sposobnog vojnika, koji se ne plaši borbe. I sam Krakov, u svojim kasnijim delima, napisao je podsećanje na ratne dane, gde kaže „Ne misli se pred smrću, već se opija njome.” Prošao je i teško povlačenje preko Albanije, kao komandir voda, a potom učestvovao u jednoj od najtežih bitaka u Velikom ratu – osvajanju Kajmakčalana, gde je život izgubio čak i Vojvoda Vuk. Bio je među prvima koji su se popeli na strateški najvažnije uzvišenje u proboju Solunskog fronta. Odlikovan je devet puta, a ranjavan 17. Iz rata je izašao sa činom potporučnika srpske vojske, u kojoj je ostao sve do 1921. godine, kada su ga penzionisali.

krakov u velikom ratu
U Velikom ratu

Tada upisuje Pravni fakultet u Beogradu i počinje ozbiljnije da se bavi novinarstvom i književnošću, iako je tokom rata uređivao vojne listove i objavio 1919. godine pripovetku „Smrt poručnika Ranđića.“ Svoj prvi roman „Kroz buru“ objavljuje 1921. godine i od tog trenutka započinje književna karijera mladog heroja ratova, čija popularnost iz dana u dan sve više raste. Bio je rame uz rame sa velikanima tog vremena – Dučićem i Šantićem. To mu je donelo i napredak u novinarskoj karijeri pa postaje i politički urednik lista Politika, dok je knjiga Plamen četništva, u kojoj govori o danas zaboravljenim četničkim vojvodama iz Makedonije, kao i o njihovim borbama, odnosu Turaka i Bugara prema Srbima, gde iznosi i statističke podatke o broju ubijenih, silovanih, mučenih… Ova knjiga se i danas smatra neophodnom literaturom za shvatanje nastanka gerilskih jedinica.

Bio je fasciniran filmom. Već 1932. godine snimio je nemi film „Kroz zemlju naših careva i kraljeva,“ koji je dorađen kasnijom pojavom ton filma u Srbiji. Kao istaknuti novinar, bio je u grupi koja je pratila kralja Aleksandra u Marselj, kada ga je ubio Vlado Černozemski. Odmah nakon toga, Krakov piše tekst o naručenom ubistvu od strane Italije, zbog čega biva smenjen sa mesta urednika, kako ne bi narušio zategnute odnose između Italije i Jugoslavije. Međutim, šest decenija kasnije, kada su arhive otvorene, ispostavilo se da, kao naručilac ubistva Aleksandra Karađorđevića, stoje italijanski fašisti na čelu sa Musolinijem.

krakov
Stanislav Krakov (levo)

Bavio se i politikom, što mu je donelo probleme. Bio je portparol Ljotićevog pokreta „Zbor,“ a kao svoje uzore navodio je nemačke propagandiste. Putovao je mnogo po svetu, živeo lepo, imao dosta novca, sopstvenu popularnost je umeo da iskoristi, pa je često gostovao i po mnogim evropskim dvorovima. Nažalost, kada je počeo Drugi svetski rat, njegov ujak Milan Nedić ga poziva da mu se pridruži, pa uređuje pronedićevski list „Novo vreme,“ ali su tu njegovi tekstovi bili antiustaški, gde je pokušao da ukaže Nemcima na pogubnost podrške ustaškom pokretu, kao i na hrvatska zverstva nad Srbima. Naravno, to mu nije nimalo pomoglo kod kasnijih komunističkih vlasti.

Već 1944. godine je pobegao u Austriju, a potom u Francusku, gde je nastavio da živi. U Beogradu je, u odsustvu, osuđen sa smrt streljanjem, a priznaćemo, pomalo paradoksalno zvuči da heroj Velikog rata bude proglašen za narodnog izdajnika. Verovatno su rodbinske veze sa Nedićem doprinele presudi, ali je i Krakov zaista svesno podržao ujaka, o kome je posle rata napisao dve knjige, u pokušaju da skine oreol izdajnika sa njegovog imena.

Preminuo je u Švajcarskoj 1968. godine.
U svakom slučaju, ne može mu se osporiti velika uloga u srpskoj književnosti, kao ni to da je heroj Velikog rata. Drugi svetski rat je mračna strana naše istorije, kao i Stanislava Krakova.

Zanimljiv je i njegov pogled, koji je iskazao u autobiografiji pod nazivom „Život čoveka na Balkanu.“
„Poznao sam visoke tačke uspona i svu gorčinu i poniženje kada se dodirne dno ljudskog društva. Ako je avantura uvek nepredviđeni obrt, uvek iznenađenje, najčešće opasnost, često blještavi uspeh a još češće surovi pad, onda sam proživeo jednu ludu, često blistavu a često bolnu avanturu svoga vremena i svoga rodnog tla.
Sedao sam za trpeze mnogih kraljeva i bio srećan što sam mogao kao jedinu hranu ispečem šaku kukuruza na vatri koja je izdisala. Koračao sam stotine metara preko jezivog mosta načinjenog od leševa ljudi i konja, ne dodirnuvši nogom zemlju pretvorenu u gustu i duboku blatnu masu, i nošen sam kao pobednik kroz ulice pokrivene cvećem, na rukama razdraganih devojaka. Poznao sam, ponekad se i sprijateljio sa mnogim šefovima država i moćnim diktatorima, ali sam zato imao prilike da upoznam i njihove takmičare pa čak i dželate. Jedan od najvećih potentata savremene Evrope slao mi je svoj lični avion da me — sa oko 2000 kilometara odstojanja, dovede na njegov garden-party, da bih kasnije, priljubljen licem uza zid, sa rukama više glave, osećao na leđima dodir cevi mitraljeza ljudi istog tog mog ljubaznog domaćina.
Bio sam partner na bakari u Kanu i Dovilu milijardera Blumentala i bivšeg portugalskog kralja Manuela, da bih kasnije igrao u kocku šećera poker u tamničnom „kazino Burbaki“ sa kambriolerom Žanot, jednim agentom Vietmina i jednim belgijskim homoseksualcem.
Dva mesta su mi, u mojoj zemlji, uz fanfare, pod zastavama i cvećem, predale diplomu svoga počasnog građanina, a jedno čak dalo moje ime jednoj svojoj glavnoj ulici, dok sam se, koju godinu kasnije, morao da skrivam po nepristupačnim planinskim svratištima pod lažnim imenom, sa lažnim zanimanjem i lažnom narodnošću. Jedna enciklopedija moje zemlje zabeležila me je kao „velikog junaka ratova“, dok mi je, osvajajući mesto mog stanovanja, jedan novi gospodar dao naziv „narodnog neprijatelja“. Dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude.“

 

 

Autor: Slaviša Pavlović/slavisapavlovic.rs
Objavljeno u nedeljniku Srpski glas
(Zabranjeno je svako kopiranje teksta bez navođenja imena autora i ostalih izvora)

Povezani tekstovi