jul 22, 2019

Stevan Gajić: Igra izbora

Prisustvujemo nesumnjivo najvećoj političkoj krizi u Srbiji od septembra 2000. godine, možda čak od zime 1996–1997. Najveća vest je da već nekoliko dana na televiziji u stvari nema vesti, bar ne onih pravih. Ili su izmenjene i ublažene gotovo do neprepoznatljivosti. Umesto da se govori o upravo završenim spornim izborima za Skupštinu Srbije, u udarnu emisiju RTS 1 ”Upitnik” dovedeni su novi-stari predsednici opština Sopot, Novi Beograd, Čajetina i Apatin da gledalištu objašnjavaju svoju političku vitalnost. Nekako me je ta scena neodoljivo podsetila na program RTS 5. oktobra 2000. godine, kada su na ekranu pre nego što sam otišao na demonstracije, bile scene šuma i potoka, a na ”Pinku” filmski maraton.

Sve jasnije izbija na videlo da su izbori za Skupštinu Srbije u potpunosti protekli neregularno, a s obzirom na to da je već prošao rok u kome je Republička izborna komisija (RIK) bila dužna da objavi konačne rezultate, moglo bi da se ispostavi da je jedini izlaz iz krize ponavljanje izbora, ali na svim biračkim mestima.

Posle izborne noći u kojoj se ispostavilo da prevara SNS sa svojim prirepcima nije uspela, uz svu podršku CeSID-a (koji je sličnu stvar uradio 2006. tokom referenduma u Crnoj Gori u režiji Havijera Solane i uz podršku predstavnika EU iz Slovačke Františeka Lipke i Miroslava Lajčaka), Vučić je trebalo da proguta knedlu i prizna činjenicu da mu blef nije uspeo i da su prošle tri izborne liste za koje je prvobitno rekao da nisu, na osnovu navodnih 77 odsto izbornih rezultata. Umesto toga, kreće klackalica. Prvo je pola sata po završetku glasanja portparol DS Aleksandra Jerkov na konferenciji za novinare rekla da su izbori protekli uz veoma puno nepravilnosti, potom je Saša Radulović zapretio Vučiću da ovo neće tek tako proći, čemu su se odmah priključili Boško Obradović i Sanda Rašković Ivić iz koalicije Dveri-DSS, kao i predstavnici koalicije ČBČ, i grudva se zakotrljala.

Umesto da sve prođe uz skandal, i da dobijemo nestabilnu vladu koja nema baš dvotrećinsku većinu, i parlament u kojem će opozicija biti veoma nezgodna za vlast, od čega se SNS odvikao u protekle dve godine ako ne i četiri, kriza postaje sve dublja i razmere izborne krađe, posebno na Kosovu i Metohiji, sve očiglednije a posledice nepredvidljivije. SNS možda još ima manevarskog prostora pre nego što se nezadovoljstvo građana i opozicije pretvori u masovne demonstracije. Čini se, ipak, da će u slepilu grčevite borbe za očuvanje neograničene vlasti dovesti sebe u situaciju za koju narod kaže: ”Ko hoće veće, izgubi iz vreće”.

Ali priroda moći je takva da se širi i ne ograničava – do trenutka dok ne udari u zid. To na globalnom nivou, na primer, izgleda tako da su 2013. Sjedinjene Države dovedene u poziciju da shvate (s mukom, razume se) da ne mogu tek tako da bombarduju Siriju, kao što su mogle Srbiju, Srpsku, Irak, Avganistan… Ali u Srbiji, zasad, vlast s Vučićem na čelu izgleda da to, potpuno zaslepljena neograničenom moći, ne shvata ni s mukom. Volja naroda je pogažena a njegova inteligencija potcenjena i to može samo izazvati bes i nezadovoljstvo koje će u eksplozivnoj kombinaciji sa već napetom atomsferom zbog socijalne bede, daljeg osiromašenja građana i stalnog nacionalnog poniženja na međunarodnom planu, na ovaj ili onaj način biti ispoljeno.

Posebno je sramna uloga Zapada u ovim izborima, jer još jednom dokazuje da mu nikada nije bilo stalo do demokratije u Srbiji, već samo do sopstvenih geopolitičkih interesa. Predstavnici političkog Zapada, i u Srbiji i u svojim prestonicama, verovatno svesni pravih izbornih rezultata, požurili su da čestitaju Vučiću, kao i Srbiji, na izborima sprovedenim u demokratskoj atmosferi. A zapadni mejnstrim mediji su odmah istakli da je prozapadni, reformski premijer dobio nesumnjivu podršku.

Ovoj šaradi u Bantustanu, kako oni nas vide svojim rasističkim očima, pridružila se misija OEBS (koja nije, čak, nikako reagovala, makar i poricanjem, da su njenog posmatrača iz Irske, prema svedočenju očevidaca, na biračkom mestu broj 6 u Kosovskoj Mitrovici išamarali ošišani batinaši, zbog toga što je Irac upozorio na ubacivanje glasačkih listića u kutiju bez glasanja). Da podsetimo: OEBS je poslao bivšeg premijera Španije Felipea Gonzalesa u pomoć Slobodanu Miloševiću 1996. godine. Gonzalesova misija praktično je ugušila demonstracije jer je Miloševiću specijalni zakon o izborima Lex specialis dao predah i praktično mu dao da vlada još nepune tri godine, ali zato je politički Zapad sa Sjedinjenim Državama na čelu, dobio priliku da bombarduje Srbiju i otme joj Kosovo i Metohiju. Pošto je bilo nezgodno napasti zemlju s demokratskom, vrednosno zapadno orijentisanom vlašću, mašinerija zapadnih medija je, posle uspešne Gonzalesove intervencije, u međuvremenu u kratkom roku Miloševića od ”faktora mira i stabilnosti na Balkanu” i heroja iz Dejtona 1995. pretvorila u ”Balkanskog kasapina”. Ni šarena neotrockistička hipi nju-ejdž partija njegove supruge (i njena vesela ”Pink” televizija, miraz svake naredne vlasti), koja je poput ćelija raka uništavala Miloševićevu SPS, nije mogla da promeni tu sliku.

Na isti način ”proevropskog reformistu” Vučića zapadni mediji mogu – ustreba li – očas da pretvore u ”krvavog četnika” i Miloševićevog ministra informisanja. Pravo pitanje je zašto ga Zapad održava na vlasti. Zbog promene Ustava Srbije i neprotivljenja ulasku Kosova u UN, slično pasivnosti pri ulasku Kosova kao nezavisne države u Međunarodni olimpijski komitet? Postoji li analogija s Miloševićem devedesetih godina, koji je pre ocrnjivanja oslikavan prilično svetlim bojama?

S obzirom na ono što se dogodilo na vanrednoj konferenciji za štampu RIK na Veliki petak, posle dva sata ujutru, očigledno je da su lista Dveri i Demokratska stranka Srbije ipak najveći trn u oku Vučićevog režima, kao i njihovih zapadnih patrona. Njihovo veštačko spuštanje tik ispod cenzusa na 4,99 odsto, za samo 0,01 procenat glasova, može samo da izazove produbljivanje političke krize u Srbiji. Računica režima verovatno je da ”prozapadne liste” budu ”srećne” što su prošle i odluče da ipak puste Dveri-DSS niz vodu, iako su i same pokradene, što je dokazano već i delimičnim uvidom u izborni materijal, naročito s Kosova i Metohije ali i drugih delova zemlje. Da li će to uspeti teško je predvideti, ali moja procena je da neće i da će se kriza samo produbiti. Opozicija je, naprosto, predugo u grču borbe za koliko-toliko fer izborne uslove da bi tek tako prešla preko dokazanih neregularnosti, ne samo kad je reč o notornoj neravnopravnosti izbornih uslova nego i o ”greškama” u brojanju glasova. Uz to, opoziciju je predugo šikaniranje homogenizovalo, ne u ideološkom smislu već u borbi za elementarnu političku ravnopravnost s vlašću. I najvažnije, odustajanje od borbe ove liste bi pred njihovim biračima predstavilo kao neautentičnu opoziciju, što se Šešelju dogodilo samo dan posle izbora.

Predsednik Republičkog zavoda za statistiku Miladin Kovačević direktno je zapretio lideru Dveri Bošku Obradoviću, koji se na konferenciji za štampu pobunio zbog manipulacija RIK-a, rekavši da će njegov ”ispad” biti sankcionisan. Sledeći korak može biti direktna državna represija, uz podršku Zapada, koja može da podseća na latinoameričke diktature sedamdesetih godina prošlog veka ili na grčku vojnu huntu, koje su iz geopolitičkih razloga imale zapadnu podršku. Teško, međutim, da će ovakav scenario proći bez ozbiljnog otpora, prvo institucionalnim metodama, a zatim uličnim demonstracijama poput onih 1996–1997. godine.

Povezani tekstovi