novembar 19, 2018

Učitelj koji je postao ratnik – Vojvoda Jovan Babunski

Verovatno ste svi čuli za pesmu „Spremte se spremte,“ čije izvođenje je bilo neizbežno, naročito devedesetih godina prošlog veka, na gotovo svakom slavlju. Od verzije koju smo slušali, ostala je samo kompozicija, a reči su promenili pripadnici i simpatizeri četničkog pokreta iz Drugog svetskog rata, iako je originalna verzija nastala mnogo ranije i posvećena je jednom od legendarnih srpskih heroja, kojeg ćemo predstaviti u ovom broju.

Poput idealista, o kojima smo do sada pisali, ovaj srpski patriota je bio diskretni heroj, nateran na rat, od ranog detinjstva, a pesmu su mu ispevali poštovaoci, zapanjeni njegovom hrabrošću i držanjem. Prva verzija pesme izašla je davne 1924. godine, nažalost kada je naš heroj već bio mrtav, ali on nije ni posegao za slavom i istorijom, nego za slobodom, pa je zato valjda, po pravdi dobio i jedno i drugo.
Zvao se Jovan Stojković. Rođen je 25. januara 1878. godine u mestu Martolci u Makedoniji, koja je tada pripadala Osmanskom carstvu. Njegova porodica je, kao i sve tada, bila seljačka, a kao veoma nadarenog dečaka, otac ga ne upisuje u tursku školu, nego tražeći hrišćanske škole po Makedoniji, pronalazi bugarsku gimnaziju u koju ga upisuju, u želji da dečak dobije hrišćansko i slovensko obrazovanje.

Babunski_Yovan  Međutim, izgleda da su Srbi i u Osmanskom carstvu, bili na poslednjem mestu. Bugarski učitelj ga u školu upisuje pod imenom Ivan Stojkov, u želji da ga pobugari, jer je to bio period kada je bilo jasno da će Turci biti proterani, pa su Bugari koristili uticaj i stanovništvu menjali imena, gde god da su imali priliku.
Treba napomenuti da su ovu praksu, primenili su takođe i tokom Prvog i Drugog svetskog rata, kada su tek rođenu decu, ali i cele porodice, pod pretnjom streljanja, oduzimanja imovine i slično, nasilno proglašavali za Bugare, skraćujući im prezimena.

No, vratimo se na našeg junaka, koji je odbio školovanje pod drugim imenom, pa ga otac šalje u Srbiju na dalje školovanje. Međutim, jedan seljak nije mogao da priušti sinu školovanje u inostranstvu, nego je tada postojalo „Društvo Sveti Sava“ koje je otvoreno upravo iz potrebe da pomogne mladićima iz dijaspore. Ako današnje stanje uporedimo sa tadašnjim, lako ćemo shvatiti da je ta Srbija bila mnogo ozbiljnija država u poređenju sa ovom danas. Glavna maksima Društva Sveti Sava bila je „Brat je mio, bilo koje vere bio,“ a trudili su se da muslimansko stanovništvo iz Stare Srbije i Bosne i Hercegovine vrate korenima.
Zahvaljujući ovoj organizaciji, Jovan Stojković završava gimnaziju, a potom bogoslovsko-učiteljsku školu, pa se vraća u Tetovo, gde ubrzo postaje učitelj, što naravno omogućava da se stvaraju srpske škole i umanji nasilno asimilovanje Srba u Bugare.

Međutim, našem junaku, ovo donosi velike neprilike. Naime, čuvena organizacija VMRO, koja se navodno borila za nezavisnost Makedonije, a u stvari je bila instrument velikobugarske politike na Balkanu, što se njihovim kasnijim delovanjem i pokazalo i otkrilo, vrši snažan pritisak na tada još uvek učitelja Jovana Stojkovića, kako bi promenio stranu i odustao od iste politike koju oni sprovode. Pošto to nije uradio ni kada je bio desetogodišnji dečak, bilo je jasno da na njihove pritiske i ucene neće pristati, pa VMRO pristupa drugačijim metodama. Pored Turaka, koji su vodili represivnu politiku prema svim nemuslimanskim narodima, Bugari su organizovali jednako nasilne akcije, pa u jednoj od njih ubijaju njegovog brata i sinovca.

To je trenutak kada se seoski učitelj Jovan Stojković, mladić pun hrišćanskog duha i bogoslovskog učenja, pretvara u ratnika, svestan da Srbin diplomatijom nikada nije osvojio slobodu. Kao što su nekad hrabri mladići odlazili u hajduke, tako je Jovan otišao u četnike, koji su se pojavili nekoliko godina ranije po šumama u Makedoniji. Iako nije bio obučen za vojnika, za razliku od ostalih, vrlo brzo je pokazao ratnički dar, ili pak je želja za osvetom i slobodom bila toliko velika, da se junaštvo odmah otkrilo. Vrlo brzo postaje četovođa, a nešto kasnije, u saradnji sa još dve formacije četnika sukobljava se sa vojvodom VMRO-a, nadaleko poznatim bugarskim ratnikom Stevanom Dimitrovim. U teškoj i epskoj borbi, srpski četnici, nanose toliko težak poraz Bugarima da nijedan njihov vojnik nije preživeo. Heroj ove naše priče se posebno istakao, kako po hrabrosti, tako i po taktičkim karakteristikama.

No, ovo nije bio kraj njegove avanture. To što su uništene čete VMRO-a nije značilo da se može slobodno vratiti kući, pa je podržan od Srbije, kao i od srpskih oficira, o kojima smo govorili u prethodnim brojevima, Jovan Stojković nastavlja da vodi bitke protiv Turaka, a zanimljivo da iz svih bitaka izlazi kao pobednik. Ubrzo ga i njegovi vojnici, ali i neprijatelji nazivaju Vojvoda Babunski, po planini Babuni, gde su se njegovi četnici nalazili.

Kada su na vlast u Osmanskom carstvu došli mladoturci, 1908. godine, oni su proglasili nov Ustav i opšte pomirenje, pa je Babunski raspustio četu i vratio se starom životu. Nažalost, da Turcima ne treba verovati, ubrzo se, po ko zna koji put pokazalo, jer je Jovan uhapšen. Međutim, tri godine četovanja, ali i obuke kod majora Tankosića, bile su dovoljne da Babunski bude sposobniji od turskih žandara i čuvara, pa je pobegao iz zatvora i uputio se u Srbiju.
Željan da se vrati u rodno mesto, nastavio je da obučava nove regrute, pa je 1912. godine, kao deo najelitnije jedinice srpske vojske oslobodio Staru Srbiju i Makedoniju. Nedugo zatim, na red su došli stari dugovi i borba sa Bugarima, u Drugom balkanskom ratu, koji je njegove hrabre vojnike, a i njega samog, predstavljao rutinski posao.

Vojvoda_Babunski
Prvi svetski rat ga je dočekao u Beogradu. Pošto nije bio jedan od onih ljudi koji ne trpe autoritete, postao je deo jedinica koje je predvodio Tankosić, pa je učestvovao u najkrvavijim borbama. Njihove grupe četnika na sebe su primile napad čitave austrougarske divizije, koju su zaustavili, a takve zadatke je imao i tokom povlačenja srpske vojske prema Solunu.
Kada je oformljen Solunski front, postao je prvi ratni specijalac i obaveštajac, kao jedan od retkih preživelih vođa četnika. Njegov zadatak je bio da se ubaci iz leđa Nemačke, Austrougarske i Bugarske vojske, da prikupi informacije i napada neprijatelja. Ove akcije su bile izuzetno rizične, ali i izuzetno bitne za saveznike, a on ih je obavljao besprekorno, čak je podacima i savetima uspeo da pomogne celoj francuskoj diviziji, jer je dobro poznavao teren i raspored neprijatelja.
O njemu se govorilo da je čovek izuzetne inteligencije i posebnih manira. Istakao se i na Solunskom frontu, posebno u borbama sa noževima, a njegov pištolj se i danas čuva u muzeju u Beogradu, gde ima i ulicu koja nosi njegovo ime.

Odlikovan je više puta – Karađorđevom zvezdom sa mačevima IV stepena, dva ordena Legije časti, francuskim Ratnim krstom IV stepena sa palmama, ruskim Ordenom sv. Krsta IV stepena, engleskim Ratnim ordenom, Spomenicom 1913, Belim orlom sa mačevima, Zlatnom i Srebrnom medaljom za hrabrost.
Nakon rata, vratio se u Makedoniju, sa činom poručnika srpske vojske. Preminuo je 1920. godine od gripa, što deluje pomalo paradoksalno, jer je ceo život proveo po šumama i planinam. Spomenik koji mu je Srbija podigla u Velesu 1924. godine, uništili su Bugari tokom Drugog svetskog rata.

Srpske_Vojvode_u_Staroj_Srbiji_i_Makedoniji

 

 

Izvor: Srpski glas, januar 2016.

Slaviša Pavlović

Povezani tekstovi