oktobar 22, 2018

Vanja Bulić: Vreme velikog ždranja

Mala anketa o slavama, dala bi odgovor na pitanje šta građani Srbije znaju o slavskim veseljima. Ubeđen sam da bi bilo odgovora koje ne bi mogao da sroči ni Branislav Nušić. Novoprobuđeni ateisti sa istim žarom, s kojim su nekada bili protiv gradskih okupljanja upriličenih povodom obeležavanja porodičnih slava, postali su zagovornici svakojakih slavljenja sa ikonom na zidu.

Upoznao sam čoveka, koji nije umeo da mi kaže otkad njegova porodica slavi slavu na koju me pozvao kao da se godinama poznajemo ili kao da smo najbliži rođaci. Ovako mi je objasnio: njegovi nisu slavili slavu, tako da on nije znao koja je njegova porodična slava. Uzeo je crkveni kalendar, nasumice otvorio stranu, zažmurio i upro prstom u jedno od imena svetaca. Tako je sebi obezbedio slavu, iako ne ume da objasni ko je svetac koga je izabrao.

Slave su u stara, turska vremena, kako bi počela narodna pesma, bile mesto okupljanja najuže familije, komšija i kumova. Uz skromnu trpezu, stariji su ozbiljno razgovarali, a deca uglavnom ćutala da ih roditelji prerano ne primete i ne pošalju na spavanje. Za dolazak na slavu nije se slao poziv, jer se znalo ko dolazi u kuću. Spisak se proširivao samo kada se domaćinstvo uveća za novog zeta, snahu ili novorođenog člana.

Slava je isključivo porodična stvar. Ali, danas većina firmi ima svoju slavu, sve stranke imaju svoju slavu, čak i one sa komunističkim pedigreom, sportski klubovi, društva građana, a na red su došli i kućni saveti. Novine nas redovno obaveste, sa neizbežnom fotografijom, o seči slavskog kolača na partijskim slavljima. Ozbiljni politički analitičari na osnovu tih fotografija – uvidom u to ko vrti slavski kolač, znaju kakav je trenutni raspored snaga u dotičnoj stranci. Jedino što niko ne ume da objasni čiju to tradiciju nastavlja novoosnovana stranka, koja još nema precizan politički program, ali ima slavu. I svog zaštitnika sa oreolom oko glave.

U turska vremena, nisu postojale slave firmi, jer raja nije imala firme, a Turcima vera to nije dozvoljavala. Znam da su srpske vojvode iz Prvog ustanka trgovale uglavnom svinjama, ali još nisam pročitao i da su njihove neregistrovane firme imale sveca zaštitnika, koji bi omogućio da im Turci ne plene robu. Ozbiljni istoričari tvrde da je do prve pobune i došlo zbog mešanja Turaka u trgovinu svinjama, pa je tako „Beogradske dahije trade“ nasrnuo na „Crni Đorđe company“.

Ali, ničim izazvana, i u Srbiju su došla moderna vremena. Svaki vlasnik uspešne firme zna da bogatstvo stečeno preko jedne burne noći, može da nestane preko druge burne noći. Zato su sebi obezbedili zaštitnike. Ako sami ne umeju da izaberu sveca zaštitnika, odu kod proročica, koje realnim uvidom u poslovanje firme, predlažu slavu i sveca zaštitnika. Posebno je interesantan Sveti Đorđe, koji ubija aždaju, jer svi znaju da je aždaja na ikoni samo metafora za razna antikorupcijska tela, nadobudne političare što sve i svakoga prozivaju ili naglo probuđene inspektore policije.

I sveštenstvo, prateći novi trend, poštuje slave firmi. Dolazak u kuću nije isto što i dolazak u restoran koji prima i petsto ljudi. U kući, često skromnoj, jer sirotinja najiskrenije slavi slave, nekoliko ljudi vrti kolač i domaćin na kraju uljudno pita sveštenika koliko je dužan? U ovakvim situacijama se ne koristi uvežbana rečenica: „Što više daš, manje ćeš da crveniš.“ Ne može se tako razgovarati pred ikonom sveca!

Ali, ta rečenica se ne izgovara, ali se podrazumeva kada se obeležava slava firme, a posebno uspešnom slavom računa se ona na koju dođe neki crkveni verodostojnik da bi osveštao kolač. To je već stvar prestiža.
A kad sveštenik ode, pravo veselje može da počne. Vrhunac večeri je orijentalna muzika i trbušna plesačica.

Srećna slava, firmo!

Povezani tekstovi