septembar 19, 2018

Vladika Nikolaj – Sveti Sava moderne Srbije

„Učini dobro i zakopaj ga pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se“.
Ove reči velikog i svetog vladike Nikolaja kao da govore o periodu nakon njegovog života, kada su komunističke vlasti zabranile svaku priču o jednom od najvećih Srba svih vremena. Nije vladika Nikolaj bio samo veliki sveštenik ili teolog, nego je, siguran sam, i jedan od najvećih, ako ne i najveći srpski filozof svih vremena. Njegove misli i poruke, večne, poput njegovih dela, mogu biti zvezda vodilja u stvaranju i negovanju vrednosti koje jedan narod čine kulturnim i civilizovanim.
Rođen je u Leliću, pored Valjeva, na Tucindan 1880. godine. Nakon završetka Valjevske gimnazije pokušao je da upiše vojnu školu, ali ga nisu primili zbog malog obima grudi. Zbog toga upisuje Bogosloviju u Beogradu, gde se odmah ističe, ali ne samo po znanju koje se uči u školi, nego po izuzetnom poznavanju dela Njegoša, Šekspira, Getea, Dostojevskog i drugih velikana svetske književnosti.

Po završetku Bogoslovije, radi kao učitelj i pomaže sveštenicima u selu, ali vrlo brzo, zbog svoje nadarenosti odlazi u Evropu na studije, gde studira u Bernu, Ženevi, Nemačkoj i Oksfordu. Za veoma kratko vreme, tada još uvek Nikola Velimirović, vraća se u Srbiju sa dva doktorata iz teologije i filozofije. Međutim, crkvene i državne vlasti odbijaju da mu nostrifikuju diplomu, jer se pamet u Srbiji uvek sprečavala, pa Nikola ponovo polaže sedmi i osmi razred i veliku maturu. U tom periodu, teško se razboleo, pa su lekari rekli da ga samo Bog može spasiti. Tada se Nikola zavetuje da će se zamonašiti ukoliko ozdravi, što čini u manastiru Rakovica, gde prima monaški postrig i dobija svetovno ime Nikolaj, ali pre toga odlazi u Rusiju, gde se upoznaje sa pravoslavljem i načinom života Rusa.
Do tada se već čulo za njegovu moć besedništva, pa u Sabornu crkvu dolazi beogradska elita da sluša govore mladog jeromonaha Nikolaja, čoveka sa dva zapadna doktorata. Zbog toga, 1912. godine, Aleksa Šantić ga poziva u Sarajevo, na proslavu godišnjice lista Prosvjeta, gde u društvu sa Dučićem i Ćorovićem kaže da su bosanski Srbi anketirali Srbiju Bosni. Takva izjava je izazvala austrougarske vlasti, što je kasnije dovelo do njegovog hapšenja u Zemunu, prilikom povratka u Srbiju.

Vladika Nikolaj tokom studija

Kada je počeo Prvi svetski rat, srpska Vlada, kao najučenijeg, šalje Nikolaja u Evropu i Ameriku, kako bi pridobio simpatije dijaspore, ali i prosvetio države saveznike za pomoć Srbiji. U Americi, Nikolaj se susreo i sa Teslom, pokušavajući da ga pomiri sa Pupinom, kako bi zajedno radili za srpsku stvar, međutim to pomirenje bilo je nemoguće.
„Bilo mi je neprijatno. Žao mi je što sam poremetio tog divnog čoveka, posvećenog nauci,“ pisao je kasnije Nikolaj.
Ono što je u tim godinama uradio vladika Nikolaj, ravno je celokupnoj srpskoj diplomatiji, dok je jedan britanski general, na kraju rata rekao „Otac Nikolaj je bio treća armija“.

Kada je 1916. godine otputovao u London, održao je besedu o Srbima i Srbiji, koja se sigurno može svrstati u red najboljih govora u modernoj istoriji. Tadašnja elita Londona bila je zapanjena učenošću srpskog monaha, nadahnutim govorom, koji je simbolično ili ne, bio na Vidovdan 1916. godine.
Besedu prenosimo u celosti.

Gospodo i prijatelji!

Došao sam iz Srbije, iz evropske ponoći. Tamo nigde ni zračka svetlosti. Sva je svetlost pobegla sa zemlje na nebo i jedino nam odozgo svetli. Pa ipak, mi nejaki u svemu, sada ovako, jaki smo u nadi i veri, u skoro svanuće dana. Zahvalan sam lordu Arhiepiskopu kenterberijskom, koji mi je omogućio da na sveti Vidovdan, ovog leta Gospodnjeg 1916. godine, u ovoj prekrasnoj crkvi Svetog Pavla, pred njegovim Visočanstvom kraljem Džordžem Petim i najuglednijim Englezima mogu da vam se obratim.
Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, koji je ponos Engleske i hrišćanstva. Ja sam video da je on sagrađen od najskupocenijeg materijala, donesenog iz raznih krajeva imperije u kojoj sunce ne zalazi. Video sam da je sagrađen od granita i mermera koje su ispirali talasi stotine mora i okeana. I da je ukrašen zlatom i dragim kamenjem, donetim iz najskupocenijih rudnika Evrope i Azije. I uverio sam se da se ovaj hram s pravom ubraja u jedno od arhitektonskih čuda sveta.
No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje na Balkanu u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovog hrama. Taj hram se nalazi u srpskom gradu Nišu i zove se ĆELE KULA. Taj hram je sazidan od lobanja i kostiju mog naroda. Naroda koji pet vekova stoji kao stamena brana azijatskom moru, na južnoj kapiji Evrope. A kad bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak, i svaki Srbin bi dana, mogao podići ruku i pokazati: Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja, kuma. Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno. Mi smo tupili našim kostima turske sablje i obarali divlje horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu. I to, ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja leže između Rafaela i Širera. Za sva ona bela i crvena stoleća u kojima je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju, kada je Evropa vršila smelo korigovanje, i bogova i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno.
Mi smo, kao strpljivi robovi, mi smo se klali sa neprijateljima njenim, braneći ulaz u to čistilište. I drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže. Na Vidovdan 1389. godine srpski knez Lazar, sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu Polju na branik hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu hrišćanske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje.
Gde su? Izginuli braneći Evropu.
Sada je vreme da Evropa Srbiji vrati taj dug.

 

Zahvaljujući njegovom radu i lobiranju u Londonu, stav tadašnje Engleske, koja je forsirala pobedu Centralnih sila na Zapadnom frontu, ili preko Turske i Galipolja se promenio. Na Solunski front poslate su nove trupe, a pomoć Srbiji je počela da pristiže.

Nakon Prvog svetskog rata, vladika Nikolaj izabran je za episkopa Žičkog 1919. godine, međutim tu se nije dugo zadržao. Već naredne 1920. godine, Nikolaja šalju u Ohridsku mitropoliju, gde nastaje jedno od njegovih možda i najpoznatijih dela Molitve na jezeru. Srpska pravoslavna crkva smatrala je da će monah takvih karakteristika, privući vernike u zabačenoj eparhiji u kojoj je bilo jedva nekoliko sveštenika, uglavnom polupismenih.


Tih godina često obilaze Svetu goru, ali ponovo putuje po svetu, lobirajući za Srbiju, jer je nakon govora 1916. godine, koji je preneo čitav svet, vladika Nikolaj postao duhovnik o kome se govorilo širom planete. Put ga je ponovo odveo u Ameriku.
Kada ga je jedan crnački sveštenik pozvao da govori u njihovoj crkvi, verovatno je i sam Nikolaj bio iznenađen tolikom pažnjom, međutim kada je trebalo da govori, u crkvu su ušli učenici tamošnje teološke škole, noseći srpsku i američku zastavu, dok ga je sveštenik predstavio kao sina junačke, male i hrabre Srbije koja je poznata čitavom svetu. Njegov govor, ispratio je crnački hor, izvodeći srpsku himnu Bože pravde.

No, vladika Nikolaj drži niz veoma zapaženih predavanja širom Amerike, potom putuje u Englesku, posvećujući se misionarskom radu, pa od crkve traži da ga razreši episkopskog položaja. SPC nije bila istog mišljenja, pa se vladika vraća u Ohrid. U tim trenucima dolazi do velike promene u njegovom životu. Postaje asketa, molitvenik, pustinjak, mistični sveštenik na obodu eparhije. „Kada bih bio potok planinski, ne bih mislio o putu kojim idem, nego o jezeru koje me čeka“ govorio je i pisao episkop Nikolaj.
Postoji jedna anegdota, koja se decenijama pričala u eparhiji, a vezana je za posetu kralja Aleksandra manastiru u Ohridu. Unapred, kralj je tražio da se za ručak pripremi pečeno prase, kako bi nakon obilaska manastira ručao. Poseta kralja bila je upriličena tokom posta, a vladika Nikolaj nije želeo da dozvoli greh u manastiru. Međutim, kako kralju ne ispuniti želju.
Kada je monah, tokom razgovora kralja i vladike, u prostoriju uneo prase, vladika Nikolaj je prase bacio kroz prozor u jezero, obrativši se monahu sa rečima „Zar da nam u sred posta ogrešiš pravednog kralja.“

Tokom svoje službe u Ohridu, vladika Nikolaj obnavlja razrušeno i razoreno groblje nemačkih vojnika iz Prvog svetskog rata, jer za Srbe mrtav čovek više nije neprijatelj, nailazeći na čest otpor tadašnjih kritičara. Mirno, kao što je sve u životu radio, Nikolaj govori o praštanju kao najvećoj hrišćanskoj vrlini, što se kasnije odražava, a čak i danas, na stav pojedinih kritičara o njegovom radu. Naime, zbog obnove nemačkog vojnog groblja, vladiku Nikolaja odlikuje niko drugi do vođa nemačkog rajha Adolf Hitler. Kasnije, u budućnosti, pristalice takozvane druge Srbije, velikog vladiku optuživaće za saradnju sa okupatorom, čak i nacizam, iako uopšte nije bio blizak takvim idejama.
„Lako je naučiti životinju, lako je naučiti prostaka, ali teško je naučiti onoga ko je nenaučen postao učitelj drugima,“ reći će Nikolaj.

Vladika Nikolaj sa majkom

Naprotiv, pre bi se moglo reći da je vladika bio toliko veliki da ni sam Hitler nije mogao da mu ospori veličinu, pa je našao dostojan način da mu se oduži za hrišćanski gest.
Takođe, Nikolaj je pratio sudbinu nemačkih hrišćana koje je Hitler progonio, pa je, prvi u Srbiji, pisao o pastiru Nimeleru koji se „hrabro borio za luteransku crkvu protiv nemačkih diktatora“ i zato zatočen u logor. U tom periodu, vladika piše o zlu koje ubija tadašnji svet, stavljajući u prvi plan naciste, potom Marksa, Darvina i Ničea, čiji je možda i najveći kritičar u istoriji, potkrepljujući argumentima neistinitost njihovih tvrdnji.

Posebnu pažnju u svom radu posvećuje Šekspiru i Dostojevskom, za koje smatra da su najbolji među najboljima, dok je Ničeove priče o Nadčoveku argumentovao svojim čuvenim delom o Svečoveku.
Interesantno je da je Nikolaj Velimirović bio veliki protivnik Trojnog pakta. Podržao je pučiste tokom martovskih demonstracija, a odmah nakon okupacije Nemačke, stavljen je pod prismotru.
„Nikolaj je tip lukavog, brutalnog i tupog Balkanca, koji je kao crkveni političar najvažniji. Njegov uticaj među narodom i među sveštenicima, koji su u velikoj većini na njegovoj strani, veoma je značajan.“ Ustaški „Hrvatski narod“ je 7. maja 1941. objavio tekst u kome je Nikolaj predstavljen kao „crnorukac“ i „engleski agent“.
Ovaj komentar pronađen je u izveštaju nemačke vojske nakon prvog pretresa manastira Žiča, u kome je Nikolaj živeo na početku nemačke okupacije i daje jasan dokaz da nije bio omiljen kod nacista.
U zarobljeništvu, zajedno sa patrijarhom Gavrilom, vladika Nikolaj je uhapšen i prebačen u logor Dahau. Po pisanjima, ali i memoarima patrijarha, prema njima su se ponašali nečovečno, davali im supu od repe koja je imala ukus zemlje, dok je vladika Nikolaj teško povredio koleno, ali je doktor namerno došao tek šest sati kasnije. Međutim, zahvaljujući Milanu Nediću, Nemci oslobađaju patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja, gde su se u jednom periodu zadržali u Sloveniji, ali se Nikolaj nikada nije vratio u Srbiju, za razliku od patrijarha.
Pošto je bio osvedočeni borac protiv nacizma i komunizma, shvata da bi povratak u Srbiju verovatno značio smrt i dodatna poniženja, pa preko Austrije odlazi u Ameriku, gde nastavlja duhovni i misionarski rad.

Dani mučnog zarobljeništva

U Americi je predavao na bogoslovskom fakultetu, kao i na ruskim fakultetima, a preminuo je u Libertvilu 1956. godine, gde je i sahranjen, na istom groblju gde i pesnik Jovan Dučić. Na dan njegove smrti, američki kongres je minutom ćutanja odao poštu najvećem Srbinu posle Svetog Save.
Tokom komunističkog perioda, dela vladike Nikolaja bila su zabranjena, dok su mnogi njegovi zapisi, koje danas čitamo, čuvani u tajnosti u inostranstvu, jer je komunistička vlast želela da ih uništi.
Zahvaljujući radu vladike Lavrentija, danas episkopa Šabačkog, sačuvan je i objavljen veliki broj dela jednog od najvećih srpskih duhovnika.
Prenos njegovih moštiju iz Libertvila u rodni Lelić dogodio se 1991. godine, a kanonizovan je u maju 2003. godine.
Danas, kada je, Bogu hvala, rad svetog vladike Nikolaja dostupan, treba se setiti njegovih reči u teškim trenucima, koji predstavljaju vodilju i melem za sadašnje i buduće generacije.
„Ne kukaj, ako te zaboli od Njegovog mača. On je lekar dobri, iseca iz tebe samo ono sto nisi ti. Ono sto te bude bolelo, to nisi ti, dušo moja“.

 

 

Za Srpski glas – Melburn,  2015.

Slaviša Pavlović
www.slavisapavlovic.rs

Povezani tekstovi