jun 25, 2018

Vladimir Mitić: Evropska unija posle Bregzita

Britanski birači su se na jučerašnjem referendumu većinski izjasnili za izlazak zemlje iz Evropske unije. Ovakav ishod glasanja će se nesporno odraziti na unutrašnje prilike u ovoj državi. Tačnije, moguća je secesija Škotske i Severne Irske. Odvajanje prve, je međutim komplikovanija stvar. Prvenstveno, zbog balističkih raketa s nuklearnim bojevim glavama Trident, čije izmeštanje iz Škotske nije realno, jer je pitanje, gde bi bile smeštene.

Drugo, izvesno je da bi Škotska bila nezavisna samo formalno, odnosno i dalje bi bila članica Komonvelta. S tim u vezi, moguće je zaključiti da je želja škotske vlasti da vrati zemlju u okvire EU nerealna, budući da je škotska privreda u mnogim aspektima slična norveškoj, te bi stoga ova zemlja bila prinuđena na održavanje ekonomskih veza sa ostatkom Britanije.

S druge strane, eventualno izdvajanje Severne Irske iz sastava Britanije bi imalo drugačiji epilog – ova teritorija bi postala sastavni deo Republike Irske, i tako ostala deo EU. S obzirom na ne tako davna dešavanja u Severnoj Irskoj, ali i sa stanovišta Britanije, ovakvo rešenje problema je jednostavnije od održavanja prisustva na ovom delu ostrva. Izuzev odlaska Severne Irske, dakle, u Britaniji neće doći do značajnih promena.

Kad je u pitanju Evropska unija, na mestu je tvrdnja da je situacija upravo suprotna. Severne članice (Irska, Švedska i Finska) bi usled specifičnog geografskog položaja verovatno zauzele neutralan stav prema kontinentalnoj politici. I pojedine južne članice unije (Italija i Malta) bi pod određenim uslovima – ako dođe do novog (jačeg) talasa migranata iz severne Afrike, koji bi prema EU išao upravo preko tih zemalja – mogle da se odluče na isti potez kao i Britanija, sa neizvesnim ishodom. Valja istaći i položaj Grčke, koja će verovatno biti primorana da po isteku tekućeg aranžmana sa MMF-om napusti evrozonu, a samim tim i EU, iz koje bi najverovatnije istovremeno izašao i Kipar.

Ostavimo hipotetički scenario razvoja situacije po strani. Posle odlaska Britanije, izvesno je da su neophodne reforme funkcionisanja institucija EU. Ipak, neizbežan konačni ishod reformi – ukoliko za cilj imaju poboljšanje funkcionisanja EU – je povratak na stanje pre usvajanja Lisabonskog sporazuma, odnosno ponovno jačanje uloge država članica u procesu odlučivanja unutar EU.

Ovaj scenario, koji bi neminovno doveo do raspada EU, ipak nije toliko realan. Umesto toga, verovatnije je da će doći do stvaranja neformalnih međudržavnih blokova, kao što je na primer Višegradska grupa, organizacija postkomunističkih zemalja srednje Evrope. S tim u vezi, moguće je izvući zaključak da se u okviru – i granicama – EU rađa treća sila, Poljska.

Pored toga što se radi o najvećoj i najznačajnijoj zemlji Višegradske grupe, ali i vodećoj zemlji na baltičkim obalama EU, težinu Poljske u kontinentalnoj politici uvećava i činjenica da je aktuelni predsednik Evropskog saveta Donald Tusk, bivši poljski premijer, što nesporno može da doprinese učvršćivanju poljske pozicije u uniji.

U ovom kontekstu je moguće otvoriti još jedno važno pitanje, kakva će biti uloga Britanije u novom kontinentalnom poretku, budući da je nesporno da će i dalje biti aktivna u evropskoj politici.

Štaviše, moguća je britansko-poljska saradnja u kontinentalnim pitanjima, usmerena na slabljenje dominantnog položaja Nemačke, odnosno eventualne nemačko-francuske koalicije. Bez obzira na unutrašnja dešavanja u uniji, posle odlaska Britanije je moguće očekivati konsenzus članica EU oko pitanja proširivanja unije, tačnije privremeni moratorijum na prijem novih država u članstvo.

S obzirom na to, zapanjuje čvrsto opredeljenje aktuelnog političkog rukovodstva Srbije za nastavak evropskih integracija. Stoga, krajnje je vreme za prekid sprovođenja ove pogubne politike, koja je sasvim suprotna od osnovnih nacionalnih interesa, prvenstveno zato što podrazumeva promenu ustavnog poretka zemlje.

Zato, kao jedno od mogućih rešenja, neophodno je raspisivanje referenduma o članstvu Srbije u EU, usled koga bi došlo do ponovnog definisanja strateških nacionalnih interesa. Takođe, preko je potrebna temeljna revizija državne politike, odnosno usklađivanje političkih ciljeva proizašlih iz strateških nacionalnih interesa, sa ciljevima stvarnih i potencijalnih partnera u regionu, ali i na kontinentalnom i globalnom nivou.

Povezani tekstovi