avgust 22, 2019

Evropski uticaj u srpskoj muzici 18. veka

U nastojanju da se izjednači sa ostalim evropskim vladarima u pogledu dvorskog načina života, knez Miloš je odlučio i da osnuje orkestar sa evropskim instrumentima i profesionalnim sviračima. S tom namerom pozvao je Josifa Šlezingera, u to vreme učitelja muzike u domu Jevrema Obrenovića u Šapcu, dirigenta duvačkog orkestra i organizatora muzičkog života u tom gradu, da dođe u Kragujevac, tadašnju prestonicu Srbije, i da tu organizuje i vodi orkestar.

Josif Šlezinger je rođen 1794. godine u Somboru. Ne odveć temeljno muzičko obrazovanje dobio je najpre u rodnom gradu, a potom i u Novom Sadu, gde je učio da svira violinu i orgulje. Međutim, kao član raznih orkestara širom Habzburške monarhije, Šlezinger je stekao izvrsnu praksu sviranja na različitim instrumentima, među kojima su, pored violine, još i klarinet, horna i truba. Neposredno pre dolaska u Srbiju vodio je u Novom Sadu jednu stalnu varošku kapelu.Došavši u Kragujevac 1831. godine, Šlezinger je dobio nimalo lak zadatak: trebalo je, naime, da obuči u muzici i sviranju na različitim instrumentima ljude regrutovane iz naroda, često nepismene, i da sa njima za kratko vreme pređe put od prvih koraka u sticanju muzičkih znanja, do dostizanja nivoa veštine instrumentalnog muziciranja koji zahteva okolnost javnog orkestarskog nastupanja.

Šlezinger je takođe trebalo da piše aranžmane i stvara originalnu muziku za knežev orkestar, kao i da datim orkestrom diriguje. „Knjaževsko-serbska banda“, kako je orkestar zvanično bio nazvan, imala je dužnost da svira na svečanim dočecima kneza i njegove pratnje, o državnim i crkvenim praznicima, na balovima, vojnim paradama, pa čak i prilikom svakodnevnog kneževog ustajanja i tokom zalaska sunca. Međutim, ovaj orkestar, kojem je u određenim prilikama dodavan i hor, svoju najznačajniju ulogu imao je u pozorišnim predstavama tada osnovanog pozorišta Joakima Vujuća, a kasnije i u pozorištu koje je vodio Atanasije Nikolić. Predstave su počinjale uvertirom, pauze su bile ispunjavane muzičkim tačkama, a i sam dramski tekst bio je prožet vokalnim i instrumentalnim numerama. Glumci, koji su svi do jednog bili amateri, mogli su u znatnoj meri biti angažovani i kao pevači, a pred orkestar su takođe mogli biti postavljeni i složeniji zadaci. Za te predstave Šlezinger je pisao aranžmane tuđih kompozicija ili obrade narodnih melodija, ali je i sam komponovao scensku muziku.

Na taj način, u srpskoj sredini, sa Šlezingerom započinje svoj život muzičko-scenski žanr komada s pevanjem, koji su potom negovali gotovo svi srpski kompozitori 19. veka. Među dramskim komadima za koje je Šlezinger pisao muziku, nalaze se od Joakima Vujića Šnajderski kalfa, od Jovana Sterije Popovića San Kraljevića Marka i Sraženije na Kosovu polju, a od Atanasija Nikolića Ajduk VeljkoKraljević Marko i ArapinZidanje RavaniceŽenidba cara Dušana i Smrt srpskog kneza Mihaila.

Šlezingerovo muzičko stvaranje obuhvata i veliki broj marševa, potpurija i fantazija na sopstvene, tuđe i narodne motive, zatim harmonizacije narodnih i gradskih melodija, često za glas uz pratnju gitare, kao i plesne komade. Njegovo stvaralaštvo bilo je usklađeno kako sa zahtevima ukusa sredine u kojoj je radio tako i sa sasvim skromnim izvođačkim mogućnostima ansambla kome je bilo namenjeno. Značajno za srpsku sredinu je i to da je Šlezinger sa svojim „bandistima“ izvodio tada sasvim nova, savremena dela, naročito potpurije, fantazije i marševe iz opera Belinija, Donicetija i Halevija.

Šlezingerovo delovanje kao dirigenta i kompozitora uvek je nailazilo kod domaće publike na srdačan prijem, pa i veliko oduševljenje. Velika popularnost koju je bio stekao doprinela je tome da njegovo prezime postane sinonim za profesiju kapelnika, pa su još od osamdesetih godina prošlog veka kapelnici bili nazivani „šlezingerima“.

Posle 1840. godine Šlezinger je radio kao kapelnik u „Teatru na Đumruku“, prvom tadašnjem pozorištu u Beogradu. Tu je i dalje stvarao muziku za komade s pevanjem, ali je povremeno priređivao i koncerte.

Josif Šlezinger završava svoj životni put u Beogradu 1870. godine. Zaokruživši svoju misiju unapređenja srpske muzičke kulture, ostavio joj je u amanet svog naslednika u profesiji pozorišnog muzičara – Nikolu Đurkovića.

Izvor – RTS

Povezani tekstovi