januar 20, 2019

Miodrag Krivokapić: Postao sam glumac da ne bih bio političar

ROĐEN u Peći, odrastao u Nikšiću, glumački stasao u Zagrebu, već godinama živi i radi u Beogradu: Miodrag Krivokapić Brik, u pravom smislu te reči je jugoslovenski glumac. Ne samo zbog gradova u kojima je boravio, već i po (za današnje vreme) retkoj privilegiji da ga rado “svojataju” sve sredine u kojima je ostavio deo života i karijere. Doskorašnji prvak nacionalnog teatra više ne igra u predstavama kuće, ali ćemo ga uskoro videti u ulozi Izidora, junaka drame “Ničiji sin” zagrebačkog autora Mate Matišića, koju premijerno ovih dana postavlja na scenu Beogradskog dramskog reditelj Marko Misirača.

* Zašto vas više nema na beogradskim scenama?

– Izašao sam iz repertoara Narodnog pozorišta od kada sam otišao u penziju. Imao sam tamo tri predstave, u Zvezdara teatru jednu. Ne znam, možda je došlo do nekog zasićenja. Moja poslednja premijera bio je “Konstantin” (povodom Milanskog edikta) i u to vreme pale su neke žešće prozivke po novinama, u stilu kako smo se mi, glumci, obogatili. Najlakše je i najbezbolnije udariti po glumcima. Nismo hteli prigodnu, već pristojnu predstavu, radili smo žestoko. A honorari su nam bili možda 20-30 odsto veći od uobičajenih. Ovo mi je pomoglo da se “sklonim”, tim pre što sam u to vreme dobio neke druge pozive za saradnju.

* Otišli ste u Hrvatsku?

– Snimio sam veoma uspešnu seriju “Počivali u miru”, koja je prodata i u SAD, Velikoj Britaniji, skandinavskim zemljama. Potom sam tamo snimao i jednu veliku sapunicu. Poslednjih godina igram uglavnom u Hrvatskoj, ovde su me malo zaboravili. Inače, ne volim da radim više stvari u isto vreme. Mislio sam i da se neću više vraćati pozorištu. Zadržao sam samo “Kralja Lira” na Brionima, sa Radetom Šerbedžijem. Uostalom, malo se čovek i umori. Pozorište je rudarski posao, ako se njime ozbiljno bavite. Iscrpljuje. A onda se Marko Misirača pojavio sa ovim tekstom..

* Šta vas je nateralo da se vratite teatru?

– Ovaj veoma dobro skrojen komad govori o našim nesrećama, srpsko-hrvatskim odnosima, na jedan pošten način. Važno je da publika dođe da ga vidi. Reč je o savremenoj priči, o posledicama koje rat ostavlja na jednu familiju. Igram karijernog političara koji se služi čak i nesrećnom porodičnom situacijom, da opstane na vlasti. Kad su bili komunisti, naravno, bio je u partiji. Potom je sebe “otkrio” kao nacionalistu i na tome “jahao”. Dakle, ovaj univerzitetski profesor veliki je manipulator.

MOJ SIN JE DRUGA PRIČA– SVE ređe idem u pozorište. Valjda i to dolazi sa godinama. Gledam predstave koje mi preporuče i, naravno, one u kojima igra moj sin Bojan. Pratim ga još od Akademije, ali mu nikad ništa nisam sugerisao. Govorio sam mu: “Slušaj svoje pedagoge, reditelje. Vi radite svoju priču.” Ima jedna stvar koja me je iznenadila u nekim njegovim ulogama. Pomislio bih “Otkud u njemu ta emocija?” Znam da u tom momentu prestanem da razmišljam kao glumac i počnem da ga gledam kao roditelj.

* Zašto kažete da ste u mladosti bili hrabriji nego sada?

– Lako sam menjao pozorišta i sredine, išao za ljudima i projektima koji su me zanimali. Sad sam već pri kraju puta, pa mi i svaki intervju dođe kao odlazak kod zubara. Ne volim tu vrstu pokazivanja. Više mi se sviđa ona pozicija “ja vas odnekud poznajem, jesmo li stanovali u komšiluku”. To je ono kad vas znaju, ali ne znaju odakle.

* Proteklih decenija gradili ste karijeru u svim medijima?

– Na filmu i televiziji ostvario sam više od 80 uloga, a sve što sam nekada snimio može se negde pogledati i naći. Ali, problem u našem poslu je što nije isto sa pozorišnim ulogama. U teatru sam se samo kod Šekspira pojavio trinaest- četrnaest puta. Više sam odigrao njegovih drama, nego što su ih neki pročitali. I, klasike, uopšte. A danas od tih predstava nemam ni sliku… U pozorištu toliko jurimo za nijansama, kopamo po sebi. Film i televizija koriste ono što ste u teatru već osvestili. S druge strane, nešto je i tamo neponovljivo. I dan-danas mi je žao pojedinih scena koje su morale da se ponove, samo zato što je u kadar ušla “pecaljka” ili prošao avion.

* Kada ste u životu bili najodvažniji?

– Studirao sam pravo četiri godine, a onda sam se uplašio da ću se celog života, na neki način, baviti politikom. Pokušavao sam da upišem glumu u Beogradu, ali nije išlo. Otišao sam u Zagreb jer je tamo bio moj drug iz Peći. On me je i prijavio na Akademiju. Izašao sam da me “sruše”, ali i da zadovoljim sujetu. Mislio sam, ako ne uspem, otići ću u Francusku. Eto, primiše me, i to baš one 1971. godine.

Pročitajte još: 

* Bilo je to doba maspoka i prvog, otvorenog nacionalizma u Hrvatskoj. Jeste li ga osetili?

– Toliko sam bio srećan i zadovoljan što sam primljen (a to osećanje mogu porediti samo sa onim kad su mi se deca rađala) da me taj okolni, paralelni ambijent uopšte nije dodirivao. Osim u kafani, a to je za mene bio nevažan svet. Profesori su bili sjajni, veoma su brinuli o meni. A i ja sam bio štreber. I danas obožavam te četiri godine svog života.

* Potom je usledio angažman u “Gaveli”, pa u zagrebačkom HNK?

– Već na drugoj godini dobio sam stipendiju od “Gavele”. Valjda im je takva glumačka boja bila potrebna. Ja jesam srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski glumac. Imao sam ambiciju da budem jugoslovenski. Taman kad sam to i postao, Jugoslavija se raspala. “Virdžina” je, valjda, poslednji jugoslovenski film. Mi smo snimali, a barikade su već bile pored nas. Radio sam i u Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji, pa i u Sloveniji kod Dušana Jovanovića. Zapravo, glavni deo moje karijere bio je tih osamdesetih.

* Koliko se razlikuje Hrvatska iz tog vremena i ova danas?

– Ne znam. Vreme se promenilo. Ali među glumcima, pozorišnim i filmskim stvaraocima, suštinski nema nesporazuma. Meni je profesionalno tamo uvek bilo dobro. Valjda zato što sam izbegavao da se uključim u neke stvari.

* Sa kakvim emocijama se prisećate Peći, vašeg rodnog grada?

– Odrastao sam na Kosovu, zapravo u Metohiji. U Peći sam stekao senzibilitet da razumem civilizacijske razlike i osetljivosti one druge strane. Izbegavao sam da komentarišem ono što je delikatno, da javno iznosim svoje političke stavove. Više mi se sviđalo da ih kroz predstavu iskažem. Ta vrsta angažmana uvek mi se više sviđala.

* A tu vrstu angažmana imali ste svojevremeno u KPGT?

– Sa Ljubišom Ristićem radio sam predstave o temama koje su se prećutkivale. Tako smo 1979. godine postavili na scenu Krležinu “Pijanu novembarsku noć 1918.” Proučavali smo vreme nastanka Jugoslavije. Bila je to predstava koja upozorava kao i “Hamlet” 1980., one godine kada je preminuo Tito. Počinjala je rečenicom “Kralj je umro”… U “Šiptaru” smo se bavili odnosima na Kosovu. I danas bi bio aktuelan “Kralj Ibi” Harisa Pašovića iz 1992. godine..

* Kad ste poslednji put bili u zavičaju?

– Iz Peći sam otišao 1969, moji tri godine kasnije. Posle duge pauze ponovo sam se našao dole 1997. godine. Povod da odem bila je kruševačka “Hasanaginica” u kojoj sam igrao. Oni su nameravali da gostuju u Prištini, ali sam insistirao da obiđemo i Peć. Kad sam se tamo našao, nisam prepoznao ni zgradu u kojoj sam stanovao. Uočio sam nešto čega sam se unapred bojao. U vreme dok sam živeo u Peći korzo je bio podeljen na dve strane, ali te 1997, grad je bio potpuno getoiziran. U moje doba, bar kafane nisu bile odvojene. Obišao sam tada i Patrijaršiju, Dečane. Danas su to mitska mesta u koja verovatno nikada više neću otići.

PROBE I PREDSTAVE

– VOLIM pozorišne probe, za razliku od predstava. Tako je oduvek. Dok istražujem, tražim nečiji svet i lice, uzbudljivo mi je. Kad ga pronađem, više nije. Onda bih najradije prepustio drugom da ga igra. To baš nije glumački… – kaže popularni Brik.

Izvor (Večernje novosti)

Povezani tekstovi