oktobar 21, 2018

Misteriozni pukovnik – Prevratnik, diplomata i obaveštajac

Gotovo da nije bilo bitnog i velikog istorijskog događaja u prvoj polovini 20-tog veka, a i u godinama nakon Drugog svetskog rata, u kojem aktivno nije učestvovao Božin Simić, nekadašnji pukovnik srpske vojske i heroj Velikog rata.

Za razliku od njegovih prijatelja, sa kojima je započeo karijeru, njegov život se završio prirodnom smrću, u dubokoj starosti, iako je bio, kako to naš narod kaže, mirođija u svakoj čorbi. No, pre nego što započnem priču o ovom uspešnom vojniku, oficiru, prevratniku, nacionalisti, komiti, obaveštajcu, a kasnije komunisti i diplomati, trebalo bi da napomenem da je u svim istorijskim događajima bio među prvih pet organizatora, ali poput svojih bliskih saradnika (Apis, Golubić, Tankosić…) nikada se nije previše pokazivao, pa se za njega slobodno može reći da je znao da sačuva svoj život i uvek stane na pravu stranu, bez obzira na težinu problema i situaciju, pa je iz toga izlazio sve jači i uspešniji.
Rođen je 20. oktobra 1881. godine u Velikom Šiljegovcu kod Kruševca. Otac mu je bio seoski učitelj, pa je od malih nogu dobio dobro obrazovanje i vaspitanje. Zanesen idejom srpstva, upisao je vojnu akademiju koju je završio u roku.

Već početkom dvadesetog veka udružuje se sa grupom oficira, koje je predvodio Dragutin Dimitrijević Apis i aktivno učestvuje u organizaciji atentata na kraljicu Dragu i kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine. Od tog trenutka postaje jedan od najznačajnijih članova ne tako tajne organizacije „Ujedinjenje ili smrt,“ ali počinje i da se bavi obaveštajnim radom, naročito u periodu nakon 1911. godine, kada postaje nadzorni oficir Vranjskog graničnog rejona.

Iako oficir, a ne klasični obaveštajac, Simić počinje da deluje pod okriljem Crne ruke, tako što, u saradnji sa Vojom Tankosićem, uspešno prebacuje četničke jedinice u Makedoniju, koja je tada pripadala Osmanskom carstvu. Ove akcije nisu, bar zvanično, bile odobrene od strane srpskih vlasti, ali se za njih znalo. Četnici ili komite, kako su ih drugačije nazivali, napadali su turske policajce i vojnike, štitili ugnjetavano srpsko stanovništvo, ali i snimali teren pripremajući se za Prvi balkanski rat.

bozin-simic prerusen u seljaka 1912
Božin Simić prerušen u seljaka

Međutim, on nije bio samo oficir koji je učestvovao u organizaciji, nego i majstor prerušavanja, pa se 1912. godine, sam, preobučen u seljaka, našao daleko iza neprijateljskih linija, tačnije u Prištini, gde je izviđao, crtao mape i pripremao akcije srpske vojske za oslobođenje Kosova i Metohije i Raške oblasti. Osim toga, uspostavio je veze sa liberalnim albanskim prvacima, koje su Srbiji koristile kako u Balkanskim ratovima, tako i tokom povlačenja preko Albanije tokom 1915. godine.

Kada je počeo Prvi svetski rat, Božin Simić uspešno komanduje bataljonom. Njegovi vojnici, uostalom kao i kod svih crnorukaca, odlikuju se velikom hrabrošću, patriotizmom i borbenošću. Zbog njegovih briljantnih organizacionih sposobnosti, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, zajedno sa Mustafom Golubićem, šalje ga u Rusiju, kako bi prikupio dobrovoljce za proboj Solunskog fronta. Ovaj tim iskusnih i prevejanih obaveštajaca bio je veoma uspešan, naročito u Odesi, gde su napravili i obučili Dobrovoljačku diviziju, koja se sastojala i od zarobljenika sa Istočnog fronta, koji su sa Balkana. Podsetiću da su Srbe iz Bosne i Hrvatske, Austrougari mobilisali u svoju vojsku i slali na Istočni front da se bore protiv Rusije. Većina ovih vojnika, namerno se predala i priključila srpskoj vojsci, pa su Bosnu i Hrvatsku oslobodili noseći uniforme vojske kraljevine Srbije.

Međutim, 1917. godine dolazi do Solunskog procesa, gde su, pored Apisa, optuženi najistaknutiji crnorukci. Od samog početka, bilo je jasno da je proces namešten, pa za razliku od Golubića, koji se vratio da svedoči u korist Apisa, Božin Simić ostaje u Rusiji, gde započinje borbu za njegovo pomilovanje. To ga je koštalo oduzimanjem činova, ali i presudom u odsustvu na čak 18. godina zatvora. Koristeći svoje diplomatske i špijunske veze, a čak i masonske, jer je pripadao masonskoj loži Pobratim, iz Petrograda je pisao pisma svim svetskim vladarima, tražeći pomilovanje za Apisa, ali je njemu presuda bila doneta i pre nego što je optužen. Pašić i kralj Aleksandar su bili neumoljivi.
Svestan da se ne može vratiti u Srbiju, nakon Oktobarske revolucije, Simić se pridružuje ruskoj vojsci koja mu priznaje čin pukovnika, pa nastavlja karijeru u Crvenoj armiji. U njegovom životu, tokom emigracije, bilo je teških trenutaka, čak i besparice, pa je poznato da mu je novčano pomogao pukovnik Vladimir Tucović, brat poznatijeg Dimitrija, koji se u međuvremenu obogatio, ali je već tridesetih godina Tucović za Simića rekao da je međunarodni hohštapler.

Nakon rata, u jednom periodu, verovatno se i tada bavio obaveštajnim radom za SSSR, Simić odlazi u Francusku, gde se obogatio i oženio u Nici sa Francuskinjom. Tih dvadesetih godina, novčano je pomagao Mustafu Golubića, koji je u Beču takođe nastavio obaveštajni rad.
Međutim, ni jednom od njih dvojice, Srbija nije izašla iz srca. Iako se Golubić prerušen vraćao u Srbiju, Božin Simić je želeo da to uradi u velikom stilu. Zahvaljujući ugledu koji je stvoren u Crvenoj armiji, potom masonskoj loži, zatim u Francuskoj, Simić pregovara o povratku u rodnu zemlju. Vratio se 1936. godine. Odmah je uhapšen i poslat u Požarevac na odsluženje kazne od 18. godina zatvora, ali je već sutradan pušten.

Zanimljivo da su mu, odmah nakon puštanja, vratili čin pukovnika Srpske vojske, uz napomenu da nije osuđen 1917. godine, nego penzionisan, pa su mu isplatili i sve zaostale penzije, tako da je, u jednom danu, ovaj obaveštajac i vojnik, zaradio pravo bogatstvo. Ova činjenica možda i najbolje govori o moći ovog neobičnog čoveka.

titov ambasador
Božin Simić kao jugoslovenski diplomata

Pošto je uvek bio na strani protiv Nemaca, Bugara i Turaka, teško ga je pogodilo potpisivanje Trojnog pakta sa Nemačkom i Italijom. Odlučan da to zaustavi, uspešno organizuje martovske demonstracije sa generalom Simovićem, a zajedno sa Golubićem, prisustvuje potpisivanju sporazuma između Jugoslavije i SSSR-a, 6. aprila 1941. godine, samo nekoliko sati pre bombardovanja Beograda.
Kada se pozdravio sa Staljinom i rekao svoje ime, Staljin je izgovorio: „Da, znam, Crna ruka.“
Na početku Drugog svetskog rata, Božin Simić odlazi u London, a potom ga kralj Petar postavlja za ambasadora kod De Gola.

Ostaće upamćen njegov govor u Britanskom parlamentu, kada je 1943. godine optužio saveznike da bombarduju Srbiju i Beograd, iako su protiv Hitlera, a ne bombarduju Sofiju, koja je na strani nacista. Koliko je njegov uticaj bio veliki, a govor nadahnut, pokazuje činjenica da su saveznici bombardovali Sofiju samo nekoliko dana nakon toga. Bugarska mu to nikada nije oprostila, pa su organizovali neuspešan atentat na njega 1946. godine u Sofiji. Njegova izjava, nakon pokušaja atentata, bilo je podsećanje na govor u Britanskom parlamentu.

Pred kraj Drugog svetskog rata, stao je na stranu partizanskog pokreta, a njegove zasluge, kao obaveštajca, diplomate i oficira nisu ostale nenagrađene. Imenovan je za ambasadora FNRJ u Turskoj, a jedno vreme bio je i ambasador Jugoslavije u Parizu. Tokom krize Informbiroa, odrekao se Staljina.
Preminuo je 1966. godine u Beogradu u 85-toj godini života.

 

Slaviša Pavlović, za Srpski glas

www.slavisapavlovic.rs

Povezani tekstovi