decembar 12, 2018

Posle 12 godina – Ekspresni pomaci

Šta možemo očekivati od formiranja Vladine komisije u slučaju Topčider i zašto se tako velika stvar nipodaštava zbog dnevne politike?

Šta se može očekivati od formiranja Vladine komisije u slučaju stradanja gardista u Topčideru? Kakvo je to prokletstvo da se u Srbiji svi hrabri i značajniji državnički potezi kojima se ublažavaju najteže nepravde i tragedije moraju ukaljati i srozati zarad dnevno – političkih potreba?
Da bismo dali odgovor na ova naizgled jednostavna pitanja, moramo se samo nakratko podsetiti višestrukog pakla kroz koji su prošli roditelji gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića.

 

LAŽI I TRAKE

 

Decu su zdravu i pravu poslali u najelitniju jedinicu tadašnje Vojske. Sinovi su im iz najčuvanijeg i najbezbednijeg objekta u državi vraćeni u sanducima sa objašnjenjima da je prvo jedan ubio drugog pa onda sebe. Onda su iz vojne istrage shvatili da je ta priča apsolutno neodrživa jer, se niko ne može samoubiti sa nekoliko metara razdaljine , pa su smislili drugi scenario o ubistvu i samoubistvu. Ni tu im dokazi nisu išli na ruku, pa je nekom palo na pamet da vređaju i kleveću ubijenu decu. Da bi pojačali svoje neosnovane tvrdnje krenuli su da vređaju i žive članove familije, da podmeću i uništavaju dokaze, fingiraju istragu. Prodali su porodici Jakovljević lažne dokaze sa kasetom na kojoj je bio pornić! Slali su razna pisma i preteće poruke, izmišljali lažne tragove, organizovali TV emisije, naručivali tekstove po žutoj štampi…..

Onda su im zasmetali eksperti iz takozvane Nezavisne komisije. Kada su shvatili da su veštaci iz te Komisije nepobitno utvrdili sve činjenice o ubistvu vojnika i iste tehnički, pravno i naučno dokazali , onda su ih najcrnje klevetali i vređali. U tom ludilu toliko se išlo daleko da su predstavnici vojne istrage , na dve stranice „Večernjih novosti“, od 17. decembra 2004. godine, u tekstu „Vojska utvrdila istinu“ tvrdili „da se gotovo ništa u krivičnom postupku ne može utvrditi na osnovu DNK analiza“, a da zbog hitnosti da se utvrdi poreklo zrna i dekontaminacije pušaka nisu uzimali otiske pristiju!?! Onda su još optužili sve koji misli da se nešto bitno može uraditi da osnovu tragova papilarnih linija i DNK profila da mnogo gledaju kriminalističke filmove poput „ Dosijea IKS“. Uzeli su samo parafinske rukavice i to na čudan način. Dobro su znali da su iste nepouzdan dokaz koji Interpol još 1963. godine, okarakterisao kao dokazno sredstvo koje to u stavarnosti – nije! Za njih te parafinske rukavice sve vreme krunski i jedini dokaz za njihove tvrdnje o samoubistvu !

U vreme vladavine Vojislava Koštunice, porodice i njihovi punomoćnici podneli su brojne zahteve za sprovođenje istrage sa namerom da se dokaže da su gardisti ubijeni, da su počinjeni silni propusti u istrazi, da su počinjena krivična dela zbog neprimenjivanja mera obezbeđenja vojne jedinice… Svi ti zahtevi su godinama stajali u sudskim i tužilačkim fijokama ! Porodice i njihovi punomoćnici osećali su u to vreme kao Jevreji pred Hitlerovim sudom.

FBI balističar Stiv Kasper 2009. godine potvrdio na zahtev tadašnjeg istažnog sudije Dragana Lazarevića, da su vojnici ubijeni. Posle njega i čuveni specijalista sudske medicine iz Oklanda dr Ljubomir Dragović, je došao do istog zaključka . Ali Dragović nikada nije saslušan, kao ni veštaci iz takozvane Nezavisne komisije.

Početkom 2013. godine, Ustavni sud je utvrdio da je porodicama gardista brutalno pogaženo pravo na život, čiji je sastavni deo i pravo na pravičnu i na zakonu zasnovanu istragu. Umesto delotvorne istrage sve vreme imali smo fingiranu. Ustavni sud je naredio Višem Tužilaštvu i Višem sudu u Beogradu da efikasno postupaju i s da sprovedu tražene istrage. Od tražene efikasnosti nije bilo baš ništa, svi optužni predlozi zbog ometanja istrage, prikrivanja dokaza i nepreduzimanja mera zaštite vojnog objekta su zastareli.

Najveći šok bio je ovogodišnje saznanje da Više javno tužilaštvo u Beogradu ne priznaje da su vojnici ubijeni od strane tećeg lica i da zato ne donosi naredbu o istrazi protiv N.N. lica zbog krivičnog dela ubistva. Predmet je, valjda zato, u fazi predkrivičnog postupka.

Više od dvanaest godina punomoćnici konstantno zbog nerada prvo, istražnog odeljenja Višeg suda, a potom i tužilaštva, koje je od pre tri godine nadležno za voćenje istraga, su primorani da traže alternativna rešenja, počev od predloga za formiranje takozvane Nezavisne komisije, preko formiranja Anketnog odbora u Skupštini Srbije, ustavnih žalbi, predstavki Evropskih sudu za ljudska prava u Strazburu, do poslednjeg za formiranje Vladine međuresorne komisije.

 

IZNURIVANJA I MOLJAKANJA

Kucali smo na sva vrata. Nema tog ministra pravde sa kojim nije bilo sustreta. Isto je i sa ministrima odbrane. Kucali smo na vrata tužilaca. Bezbroj susreta. Bezbroj obećanja. Tri ministra pravde su priznala da je dokazano da su vojnici ubijeni. Ministarka Snežana Malović je obećala da će ispitati i odgovornost veštaka koji uništavali dokaze i bacali istragu na stranputicu. Sve su to bila obećanja ludom radovanju.

I onda je usledilo – ispunjenje jednog jedinog obećanja i to strane premijera Vučića o formiranju Vladine komisije. Pomenuta Komisija će značiti mnogo zbog više desetina stvari.

Počev od činjenice da će konačno u predmetu konačni biti angažovani profesionalci iz reda Tužilaštva i policije, a ne nasumce odabrani službenici i birokrate, po principu brigo moja pređi na drugoga!

Zajedničko delovanje ministarstva pravde, policije i odbrane obećava efikasnije, delotvornije i moćnije delovanje svih nadležnih u ovom predmetu.

Autoritet i sila države ovog puta su usmereni na pravu stranu, u smeru otkrivanja istine i počinilaca, a protiv onih koji su to skrivali. To može biti i značajan podsticaj svima onima koji se držali zavet ćutanja i činili zlo u ovom predmetu, misleći da to rade u interesu države, da sada progovore.

Kada iza jedne istrage stane ceo državni aparat to je i garancija da se sada smeju slobodno i bez straha po bezbednost porodica i punomoćnika predlagati novi dokazi, što do skora nije bio slučaj. Nije isto kada, na primer , međuresorna komisija predloži izradu prave skice lica mesta sa tajnim ulazom kraj kojeg su ubijeni gardisti ili to učine same familije oštećenih i njihovi punomoćnici.

Sa Komisijom će biti sasvim drukačije, jer sada kad se ukaže potreba tokom istrage za skidanje obaveze čuvanja vojne tajne, Ministar odbrane može to vrlo brzo da učini.

Procesni položaj punomoćnika oštećenih , koji je inače krajnje skroman u predkrivičnoj fazi, značajno se na ovaj način preko Komisije poboljšava.
Formiranjem Komisije se štiti i ugled i autoritet Ustavnog suda jer, njegova odluka o povredi prava na život ostala je mrtvo slovo na papiru. Sa naredbom Ustavnog suda o sprovođenju na zakonu zasnovane, efikasne i celishodne istrage pojedinci su se sprdali.

Ova Komisija predstavlja i šansu da se skine ljaga sa Vojske i dokaže da država ima snage da se izbori da najtežim kriminalnim slučajem iz prošlosti i da se kazne svi umešani u ovo zlodelo. Ovo je šansa da se pokaže da u ovoj zemlji poštuje pravna sigurnost i da se uvažava tvrdo jezgro ljudskih prava a, u koje spada i pravo na život u formalnom smislu.

Posle samo nekolika dana postojanja ove Komisije već se naziru neki bitni rezultati i značajna otkrića, koja su iščekivana punih dvanaest godina. Stvar će biti dogovora na Komisiji ko o tome i kada obaveštava javnost!

Odluka o formiranju Komisije sa te strane ima jednu veliku državničku konotaciju i značaj, jer ispravljaju se teške i bolne greške iz prošlosti . Zato je vrlo tužno što se formiranje Komisije koristi uz dnevnopolitičke svrhe i vezuje za navodne političke progone.
Jedna od ključnih zamerki je te, da se sada navodno zbog predstojećih izbora , zlonamerno u cilju zastrašivanja poziva Vuk Jeremić na saslušanje.
Prvi put sam saslušanje Vuka Jeremića i Borisa Tadića, javno predložio 6. oktobra 2015. godine u direktnom prenosu na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom . Taj predlog su objavile i mnoge dnevne novine. U frankfurtskim „Vestima“ na taj moj predlog reagovao vrlo nervozno – drugi Vuk, Tufegdžić, rečima „Neka saslušavaju i Svetog Petra“.

 

NERVOZA DVA VUKA

Ta nervoza drugog Vuka bila je povod da u narednih nekoliko meseci stalno ponavljam te zahteve. Kada sam u aprilu prošle godine poslednji put sa ostalim punomoćnicima opet obnovio pred Višim tužilaštvom, dobio sam sa više mesta upozorenje da ne je isti neprimeren jer je, u to vreme bila predizborna kampanja za narodne poslanike u Skupštini Srbije.

Vukovo saslušanje sam tražio jer ga je Krga spomeuo u svom iskazu u decembru 2014.godine. Opet Krgino saslušanje tražio sam prvi put u oktobru , 2006. godine, kada je podnet zahtev za sprovođenje istrage protiv njega kao šefa Genralštaba koji nije preduzeo u Topčideru mere zaštite vojne jedinice. Saslušan je posle više od osam godina kada je zahtev zastareo. Tačno dve godine kasnije saslušan je Vuk.

Bezbroj puta sam u javnim nastupima rekao da Krgi ništa ne verujem, a da je Vuk Jeremić dužan da pojasni ko mu je javio o smrti gardista i kako je došlo do prekida komandnog lanca i lanca informisanja u slučaju.
Poštujem sve što je Vuk Jeremić postigao u Skupštini UN i kao ministar na domaćoj političkoj sceni ali, ne verujem da je on toliko neiskusan da ga može prepasti i zastrašiti poziv za jedno saslušanje u svojstvu građanina. Zna on dobro kako funkcionišu mediji i šta znači politički marketing. Zato me čudu što se ranije nije oglasio. Od njega nisam u javnom nastupu čuo da je izrazio barem žaljenje zbog stradanja dvojice srpskih gardista. Ne znam, ni da li je izjavio saučešće familijama. Saslušanje u svojstvu građanina u ovom slučaju, po mom skromnom mišljenju, ipak nije trebalo da bude prilika za najavu političkog delovanja i možda kandidature. Bilo za to mnogo drugih boljih i prikladnijih prilika.
Isto tako sam javno, u programu uživo, na jednoj od televizija, osudio senzacionalističko pisanje medija o pozivu za saslušanje Vuka Jeremića, kao i objavljivanje ničim dokazanih insinuacijama o njegovom učešću u ovoj tragediji i istrazi povodom nje.
Svi oni koji misle dobro ovoj državi i narodu, moraju shvatiti da ovaj predmet ne može služiti za sticanje jeftinih političkih poena. Svi oni koji budu doprineli njegovom razjašnjenju i otkrivanju ubica, imaće pravo, na trajne političke zasluge i benefite. Njih će istorija pamtiti po dobru!

 

Piše: Predrag Savić (Autor je advokat – punomoćnik porodica Jakovljević i Milovanović)

Povezani tekstovi