septembar 23, 2018

Zašto većina Ruskinja mrzi feminizam?

Ruskinje ne vide poentu u feminizmu – i verovatno su u pravu.
Kinsijeva studija (1) iz 2004. godine, koja opisuje rusko društvo kao postojeći „aseksualni seksizam“ u kojem se s jedne strane zanemaruju i politički potcenjuju razlike između rodova / polova“, ali gde su s druge strane javno mnenje i društveni postpupci ekstemno seksistički, shvatajući sve empirističke polne razlike kao prirodom date“, verovatno ne bi iznenadila nijednog stranca koji je ikada posetio Rusiju.

To u praksi znači da se Rusi sve u svemu slažu sa relativno strogo definisanim ulogama polova: od žena se očekuje da se lepo oblače i da budu negovane, da žele puno dece, da budu centar domaćinstva i da se ponašaju kao dame, dok se od muškaraca očekuje da snose celokupnu finansijsku odgovornost, da štite čast svojih žena, da nose teški teret i da voze automobil.

Međutim, ono što često iznenađuje strance je to što Ruskinje čvrsto drže do tih uloga polova, skoro jače nego sami muškarci. U skorašnjoj studiji (2) centra Levada, samo 38 posto žena i muškaraca je podržalo „apstrakti egalitarizam“ u životu domaćinstva; kuvanje, spremanje, vaspitavanje dece, itd., su velikom većinom označeni kao isključivo ženski zadaci; jedina obaveza koja je označena kao isključivo muška je odlazak u rat.

Po jednoj drugoj anketi, 78 posto žena i muškaraca veruju da je ženi mesto kod kuće. Međutim, ovde treba primetiti da je u tradicionalnom ruskom domaćinstvu žena ta, koja donosi sve odluke o finansijama i kućnim problemima („Muškarac je glava, ali je žena vrat“, (3) kaže jedna popularna ruska izreka.)

Ono što je još važnije je to da se Ruskinje često groze kad čuju reč „feminizam“, koja je puna negativnih konotacija, kao aljkavost, lenjost, agresivnost i vulgarnost. „Feministkinje su kao muškarci“, uvek podrugljivo kaže moja prijateljica Sveta, što je u stvari odraz mišljenja mnogih drugih ruskih žena, „Zašto bih ja htela da se ponašam kao muškarac? Ponosna sam na to što sam žena“.

Ovde se nameće očigledno pitanje: kako se razvila ova jaka averzija prema feminizmu? Odgovor dolazi, kao što je to često slučaj, iz vremena Boljševičke revolucije. Rusija je 1917. godine postala jedna od prvih država koja je ženama dala pravo glasanja, a egalitarizam je promovisan kao jedan od velikih ideala revolucije.

Ali kao i mnogi drugi ideali, i ovaj je bio neka vrsta iluzije. Od žena se i dalje očekivalo da se bave svim domaćinskim poslovima, samo što su sada nosile i teret rada. Prisvajanje muških odgovornosti je bez iznenađenja eksplodiralo kada je Rusija izgubila deset miliona muškaraca u Drugom svetskom ratu i još osamnaest miliona je poslato u gulag.
Ogroman teret koje su žene sad morale da nose je opisan u ruskoj izreci koja kaže „Ja sam i konj i bik, ja sam i žensko i muško“, što odražava žalbe moje majke i njenih prijateljica kada su umorno gunđale: „Pre feminizma, bilo je dovoljno da budeš dobra supruga i majka. A sada moraš da radiš sve.“

Model sovjetske žene, često predstavljan u nacionalnim brošurama sa srpom u jednoj ruci i sa kašikom u drugoj, je minimalistički i produktivan više nego glamurozan. Nije ni čudo onda što su Ruskinje sa raspadom Sovjetskog Saveza, kako objašnjava psiholog Julija Burlakva, rado dočekale povratak tradicionalne podele uloga između polova i što su osetile jaku potrebu da nadoknade godinama potiskivanu ženstvenost.

Mogu da se izvuku par lekcija od ovog pohoda kroz istoriju. Jedna od njih je ta da pre nego što označite neku zemlju kao „nazadnu“, kao što je to često slučaj sa Rusijom, bitno je sagledati je kroz njen sopstveni istorijski kontekst i shvatiti da napredak jedne nacije može da bude nazadovanje za neku drugu.

U tom slučaju, za feministkinje sa Zapada, bitka za ravnopravnost je uvek bila linearna kako bi bile tretirane isto kao muškarci, dok je za žene iz post sovjetskog perioda ta bitka brzo postala borba kako bi bile više tretirane kao žene.

Ali druga lekcija bi mogla da bude možda upozorenje za to što može da se dogodi kada jedan cilj, čak i kada je plemenit i koristan kao feminizam, bude doveden do krajnosti. Zebnja da na primer, žena preuzme i muške i ženske odgovornosti istovremeno, je nešto čega se uvek setim kada vidim kako američke serije predstavljaju porodicu u kojoj žena radi ceo dan, brine se o deci, završava kućne poslove, i na kraju pokušava da privoli svog „muža-bebu“, koji je zalepljen za kauč gledajući TV, da bar opere sudove. Da li je ta žena – koja radi sve dok muž leži i odmara se – san naših feminističkih majki? Ne verujem.

A postoji još jedna problematična metafora američke pop kulture: žene često smatraju feministkinjama kada imaju muško ponašanje, kao na primer podrigivanje, pričanje masnih šala, kada se ne šminkaju ili ne nose brusthalter, itd.

To znači u stvari da moderni feminizam na kraju krajeva veliča ono što jeste muškarac, a ne ono što znači biti žena.

Ne predlažem da treba da se vratimo tradicionalnoj podeli uloga između polova. Lepota feminizma leži pre svega u tome što on treba da bude izbor, i ako želite da nosite ravne cipele, da naručite hranu za poneti i da se nikad ne udate, onda je to super.

Ali zato predlažem da treba da prestanemo da se ponašamo kao da je žrtvovanje svoje karijere da bismo bile majke, ili da su visoke potpetice, ili očekivanje da nam muškarci otvaraju vrata, nešto anti feminističko. Jer, da bismo zaista živeli po idealima feminizma, treba da negujemo sve aspekte ženstvenosti, a to podrazumeva i ono što je u njoj tradicionalno.

Autor: Dajana Bruk

Prevod sa engleskog: Svetlana Maksović

Izvor: RBTH

Dajana Bruk je rusko-američka novinarka koja radi u Njujorku.
Uputnice:

(1) http://www.kinseyinstitute.org/ccies/ru.php
(2) http://www.levada.ru/18-09-2013/muzhskie-i-zhenskie-zanyatiya-v-predstavleniyakh-rossiyan
(3) http://rbth.com/multimedia/infographics/2014/02/14/love_is_in_air_and_the_russian_proverbs_34225.html

Povezani tekstovi